Срби и псовке: Сунце, Бог, хљеб и мајка

Према неким непоузданим статистикама Мађари псују више и боље, а Шпанци љепше и милозвучније од Срба. Други дио реченице је можда и тачан, али нико неће признати да српски псовачки арсенал туче и удара слабије од мађарског. И ту је прва недоумица: како написати текст о псовкама, а притом не опсовати?

уторак, јул 26, 2016 / 09:59

Пише Горан Дакић

Прву прати и друга: како уопште дефинисати псовку, одредити њену природу, функције, могућности, сврхе? Пол Томан Андерсон је показао да је могуће снимити филм о порнографији без сцена експлицитног секса, али да ли се о псовкама може говорити без псовања? Да ли је могуће разлучити које су псовке увреде, а које здравице без њиховог прецизног навођења? Како у мору сличних конструкција препознати оне готово архетипске, како означити оне најфреквентније, како објаснити настанак оних најчуднијих и најбизарнијих? И гдје, што се српског језика тиче, уопште почети причу о псовкама? У Вуковом Рјечнику или у његовој чувеној збирци народне еротске поезије, чији је наслов поодавно зајмио Басара управо да би прикрио једну вулгарну синтагму која заправо дефинише одређено стање резигнације? Ако је средином шездесетих година прошлога вијека псовка стидљиво ушла и на филм и у књижевност, како је дошло до њене данашње хиперпродукције и да ли је управо то хипер генерисало своје псеудо?

У завичајном рјечнику Ђорђа Нешића "Лук и вода" стоји да је псовка ружна ријеч упућена с намјером да неког увриједи, понизи, узнемири, да се запријети, а понекад да се с неким нашали. Псује се, каже Нешић, често, гласно и жестоко; псују сви – мушкарци, жене, дјеца, старци; псује се свуда – у кући, у авлији, на сокаку, у винограду, на њиви, а најгласнији и најслободније у бирцузима. И то у тренутку када на дневни ред дођу политика и фудбалска репрезентација. Јер када се Срби дохвате политике и политичара, како примјећује Душан Ковачевић у драми Свети Георгије убива аждаху (која је, уосталом, референтна тачка за причу о српским псовкама), онда никаква жена, па макар била и туђа, те страхоте не може да прекине. Нешић ће у краткој анализи псовке духовито примијетити и то да су прве дјечије изговорене ријечи након мама, тата и баба управо псовке и то оне које имају везе са матер(ин)ом.

– Емоционална амплитуда псовке креће од највише тачке до неутралности. Понекад је у псовку унесена сва јачина и жестина гласа, посебна интонација тона, гримаса лица и геста тијела, а некад се псовка упути у по гласа, без икакве емоције, гесте и гримасе. Оне најфреквентније су излизане од пречесте употребе, постале су поштапалице, општа мјеста у свакодневној комуникацији, тако да их онај коме су упућене не осјећа као псовке, него као зачин сувопарне комуникације. Скотоположништво је омиљени мотив псовке. Као субјекат који врши или објекат који трпи радњу, у употреби су домаће животиње и то најчешће прије него што пукне шамар или сијевне директ. Неке псовке инсистирају на прецизности, циљајући одређене дијелове тијела. Фини псовачи употребљавају елиптичне псовке у којима је изостављен објекат или предикат – каже Нешић.

Почетна елаборација је успјела и текст је преживио. Сада треба поставити сљедеће питање: које су ријечи псовке? Да ли само оне опсцене, вулгарне? Да ли псовка подразумијева сваку увредљиву изговорену или написану ријеч? Псовка може да буде дио стандардне лексике и да је нико не прихвата као језичку агресију, јер снага псовке лежи у њеној ефектности која је резултат одређене ситуације и специфичног контекста. У нормалном разговору, гдје не постоји афекат, псовка је саставни дио разговора, ни по чему различита од другог језичког материјала који се користи у свакодневној комуникацији. Тада је она дио замагљене једноличности у којој је све подређено необавезном дијалогу. Њена ексклузивност се најбоље разазнаје у тренуцима када, на примјер, Меси погоди стативу или када треба поентирати какав "маснији" виц. Тада се псовка одваја од осталог говорног апарата, па се поставља питање да ли псовку псовком чини контекст или сама ријеч? Да ли је могуће псовање без иједне ружне ријеч? Да ли су псовке "без ситуације" заиста само ријечи ослобођене било какве опсцености и вербалне бруталности? Философ Предраг Крстић у тексту Индекс опсованог пише да ружноћу ружних ријечи диктира псовачки контекст у који се стављају, а да није случај обрнуто, да дакле не постоје ружне ријечи унапријед, да не постоји ниједна посебна, самостална ружна ријеч, а да то свакако нису оне које имају гениталне референце, али да постоје случајеви у којима оне звуче ружно, изговорене су на ружан начин, граде ружне склопове.

– Ријечи не могу бити ружне само зато што се користе у псовкама. Псовке могу бити ружне, али могу бити и духовите, заносне, убједљиве. Псовке не могу бити ружне због ружних ријечи које увозе, већ су радије, у моралном смислу који се вага при процјени њихове "ружноће", оне те које производе ружне ријечи због своје псовачке интенције. "Ружне ријечи" имају своје прецизно значење, знакови су који се односе на врло одређене објекте, али су у њих инвестираном погрдом увијек мишљене или изговаране преко своје стопљености са стварима. Наизглед парадоксално, оне вријеђају можда управо због тог свог хиперреализма, због преакуратне близине означеном – сматра Крстић.

Псовком је могуће изразити све – став према животу, смрти, љубави, пријатељу, противнику, скупштинској већини, опозиционој импотенцији, селекторовом избору, новој серији Радоша Бајића. Псовка је најчешће кратка и експлозивна. И у тој разорној силини краткога даха заправо се и крије њена магија, јер псовка се концентрише на суштину осјећања. Њена природа је у томе да што сажетије и снажније пренесе мисао која је саздана од чисте емоције. Сведена на свега неколико ријечи она постаје ултимативни став говорника, со којом је осољена његова срџба, невјерица или љубав. Редукција језичког материјала псовци даје неслућену снагу; ферментација потребе доводи до што збијеније и пуније ријечи. Уосталом, стари је пјеснички порив рећи што више са што мање. Сексолог и универзитетски професор Јово Тошевски је у једном давном разговору представио многоструке димензије псовке чији је главни (и једини) субјекат бог. Човјеково псовање бога, истакао је тада Тошевски, није богохуљење, него одраз људске немоћи, страха и бола, а како религиозни човјек нема никога ближега у своме срцу и души – он се том псовком обраћа управо богу као јединој могућој инстанци која може да разумије његове патње.

– Значењски статус псовке је попут значења аплаудирања или пољупца, односно пљуске, ћушке и одгуривања. Када се употребљавају, псовке су гестови, друштвено конструисана говорна понашања која се већ церемонијално тумаче као увреде, скрнављења, окрутности, вулгарности, а не текстови који вабе интерпретацију. Недвосмисленост њиховог комуницирања је важна, а не суптилност, детаљност и нијансираност њиховог израза. Лексички дио је у функцији, у понижавајућој подређености, ако хоћете, права слушкиња у односу на оно гадно чувство које смјера да буде саопштено и које се саопштава најдрастичнијим асоцирањем које се пронађе. Увредљивост је оно одлучујуће у псовци, било да се ради о ријечи, синтагми или реченици – тврди Крстић.

Теоретски дио је овиме исцрпљен. Остаје пракса која је и мајка и отац идеје. Сувишно је напомињати двије ствари: псовку је у српски филм увео Љуба Тадић, а у позориште Зоран Радмиловић. И док је Љуби Тадићу псовка неопрезно склизнула на крају Митровићевог филма, запрепастивши тиме соцреалистичке умјетничке снобове, Радмиловић је, према једном усменом казивању пјесника Зорана Костића, знао да увођењем псовке на велика врата заправо уништава театар. Вођен непогрешивим инстинктом за импровизацију Радмиловић је вјероватно наслутио да псовка код зблануте публике која се полако ослобађала тих година пуританских стега изазива највише смијеха – чак и онда када за њу не постоји никакво оправдање – па је "тукао" по тој жици непрестано и немилосрдно. Његов дар је можда могао да умањи скаредност изговореног, али то једино снимљено играње Радована ИИИ савршено свједочи о Епштејновој теорији према којој свако хипер генерише своје псеудо.

Појачавање псовања доводи до умишљеног става о снази псовке, али што је она фреквентнија и неаутентичнија то је њена снага слабија. Аутентичност псовке заправо је њено једино оправдање у умјетничком смислу. Свако ко је гледао серију Вратиће се роде или читао Булатовићеву гротеску Херој на магарцу зна о чему је ријеч. Дуле Пацов са Каленића пијаце не може да постоји без псовке, јер је његова "употребна функција" дефинисана сиромашним и "прљавим" језичким окружењем који преко псовке комуницира са свијетом; Булатовићев пуковник Аллегретти саткан је од перверзних жеља и њихових више него конкретних описа у којима се до ужаса описује ратна порнографија и која без активирања те лексике не би могла ни да постоји; Столе Апаш на крају Тикава умире и Љуби Врапчету поставља питање у чијем је језгру псовка, а она, та псовка, дио је његове насилничке природе и савршено се оваплоћује у језику јунака. Професор српске књижевности 20. вијека на Филолошком факултету Универзитета у Бањој Луци Ранко Поповић рећи ће да "у српској књижевности псовка постаје уобичајено средство седамдесетих година, посебно у дјелима представника тзв. стварносне прозе или прозе новог стила", којој припадају Живојин Павловић, Видосав Стевановић, Мома Димић, Мирослав Јосић Вишњић, Радослав Братић, Милисав Савић. То је, сматра Поповић, и природно када се зна да су ови аутори с темама и ликовима узетим с маргине живота уносили у своју прозу и говор улице, жаргон, језик појединих друштвених група и дијалекат.

– Најчешће грађена од оне опсцене, вулгарне лексике, псовка је задуго била табуисана у сфери званичног културног стандарда, ма колико представљала уобичајени елемент говорне праксе и омиљени "украс" тзв. дивље, подземне књижевности у усменом и писаном облику. Друштвено проскрибована, она је (код нас, колико је познато, још од времена Душановог законика) подлијегала механизмима цензуре и правне репресије, али је до новијег времена по јакој инерцији пуританистичког односа друштвене средине остајала чак и на маргини научног интереса лексикографа. Опште културне норме добрим дијелом усмјеравају и оне елитне, па тако и књижевне, што суштински значи да се о псовци у српској књижевности може говорити тек у новијем периоду, периоду двадесетог вијека, односно раздобљу снажне модернизације књижевности. Псовка је језичка бомба, најкраћи и најефектнији пут до артикулације афекта, какав у невербалној сфери имају карактеристичан гест или наглашена мимика, што сами писци понајбоље осјећају. Она вербално покрива читаву скалу човјекових психичких стања и осјећања, од бијеса и мржње до пријатног расположења и изразите емотивне наклоњености. Отуда је потреба књижевности за псовком као изражајним средством аутентична и оправдана. Вишефункционална и значењски разноврсна, псовка може да садржи знатан комуникативни, социјални, психолошки, етнички и етнографски потенцијал – каже Поповић.

Он посебну пажњу поклања једној врсти псовке која је у српској књижевности заиста репрезентативна. Ријеч је о војничкој псовци која свој прамодел има у чувеном говору командира 1. чете 40. пјешадијског пука Луке Ђурашковића, који је одржан 26. маја 1940. године у Посмреки код Брезовица и који се чува у историјском архиву, јер је у оно вријеме изазвао дипломатски спор између Италије и Југославије. Војничка псовка јавља се у дјелима Бранка Ћопића, Добрице Ћосића, Миодрага Булатовића, Драгослава Михаиловића, Слободана Селенића, Данка Поповића, Добрила Ненадића, Душана и Синише Ковачевића, али нигдје тако искрено и снажно као у Ђурашковићевом говору.

– Сваки ваљан писац и сваки упућенији читалац одмах ће осјетити књижевну употребљивост тога говора, јер се иза ријечи, углавном псовки, види жив човјек, оне га напросто исцртавају и заокружују као непоновљиву личност, али – што је за литературу пресудно важно – и као прототип једне групе. У овом случају ради се о прототипу српског официра који није од оне елитне врсте, нити је погодан за какву параду, али јесте једноставни, храбри и снажни посвећеник свог посла, одан трупи и управо у рату најпоузданији (као и Митровићев филмски мајор Курсула). Ученом бесједништву очито није вјешт, ријеч не сматра акцијом па је зато помало и презире, наглашено је подозрив према свакој претјераној говоранцији, не воли политичаре нити благоглагољиве високе официре. Али, зато је његова памет бистра и бритка, његово прозирање ствари елементарно једноставно и врло убједљиво. Из потпуне контре и апсолутном пречицом псовке он прави реторичку бравуру и постиже сугестиван, крајње дјелатан утицај на слушаоце, а то и јесте основни циљ сваког доброг бесједника – каже Поповић.

Функционализовати псовку у умјетничком тексту ствар је, без сумње, талента. Поповић ће примијетити да понешто од Ђурашковићевог говора постоји у лику поручника Тасића у поменутој Ковачевићевој драми Свети Георгије убива аждаху. Ако у драми постоје неке сличности које се тек наслућују, онда су оне у истоименом филму Срђана Драгојевића експлицитне, јер сценаристи и буквално преузимају неколико Ђурашковићевих псовачких синтагми. И док поручник Тасић псовком тачно одређује стање у чети, у тренутку док војници губе присебност пред сазнањем да њихове жене код куће "мељу поштење" уз ратне шкартове, дотле старац Алекса на почетку наречене драме поставља кључно философско-литерарно питање о природи и карактеру српске псовке: "…ја не зна народ који више псује Сунце: Сунце жарко, Сунце калајисано, Сунце неогрејано, Сунце лебово, Сунце крваво… Да сам ја Сунце, не би нас ни оволико грејао. А уз Сунце псујемо Бога, хлеб и мајку. Чему се може надати народ коме су обичне, свакодневне псовке Сунце, Бог, хлеб и мајка?"

– Осим функционисања у социолошком и психолошком контексту, псовка веома успјешно може да се уграђује у менталитетске и етнографске књижевне снимке, као што каткад може да досегне архетипске дубине обредног говора у непосредној сродничкој близини с клетвом и басмом. Њене основне књижевне функције свакако представљају говорно портретисање лика и стварање изразито драматичних ситуација, поготово оних граничних које су неизбјежан пратилац ратне тематике. Поред граничних, кризних, псовка веома успјешно може да обликује и изразито комичне ситуације, а управо у том контексту писци је најчешће користе. Псовка је веома ефикасно језичко средство за депатетизовање одређених афективних стања, као што под посебним условима може да постане и носилац животне филозофије лика. Уз све остало, видјели смо да је поједини писци прилично вјешто умију функционализовати и у идеолошком контексту. За оне који наративно фаворизују поступак сказа, псовка каткада бива и основно изражајно средство. Потенцијално снажно, псовка је истовремено и опасно изражајно средство, тако да ван контроле јаке стваралачке самосвијести она постаје чиста бласфемија и демонстрација јефтиног ефекта, што се посебно јасно открива са становишта читалачке рецепције – завршиће ову кратку причу о псовци Ранко Поповић.



Оставите одговор