Спецоперација: Офанзива на Запорожје, увод у пету фазу рата

Могуће је да рат у бившој совјетској републици Украјини, у овим тренуцима улази у сасвим нову фазу. Прије свега нам то говоре трендови у Донбасу, али прије свега у Запорожју, гдје су Руси маневром изгледа успјели изненадити украјинске снаге. У смислу да су руске снаге, постављене у борбени поредак, много веће него што украјинска страна очекује.

субота, 21 јануара, 2023 / 21:41

Досадашњи рат, а још нијесмо изашли из српских светковина Светог Јануара, дакле рекапитулирамо још годину, може се подијелити, бар што се тиче помака трупа на терену и посједа територија,  у четири фазе; рекао је наш Данијел Симић гостујући у емисији Актуелности, на Хепи ТВ из Београда.

Симић је досадашњи рат рекапитулирао у четири фазе, уз очекивање пете:

Прва је руско нагло напредовање по свим правцима, заузимање Кијевског аеродрома, копненог коридора за Крим, те продор на југу до Херсона.

Друга је руско повлачење назад у Бјелорусију, те у потпуности испод Кијева. Успостављање јасније линије фронта и пребацивање руских снага у Донбас.

Трећа је споро напредовање руске коалиције у Донбасу, уз значајне територијалне напретке у току касног прољећа и љета. У тој фази Руска Армија је опсједала Харков и осигурала Маријупољ, односно сломила отпор у челичани Азовстаљ.

Четврта би била опет нагло повлачење испод Харкова и готово читаве Харковске области, те потом проглашење мобилизације, одржавање референдума у четири области и повлачење из Херсона на источну обалу Дњепра.

Пета би била је она коју су најављивали и начелник ОСУ и други извори, а то је да Руска Армија, попуњена мобилисаним, обученим и опремљеним саставом, у једном тренутку покуша масивну операцију која ће остварити војни циљ који је сада, ако ништа друго, са руске стране потпуно јасан. Након референдума из четврте фазе, овог рата, то је прво избијање на границе ових области, јер су то сада формално-правно границе Русије што се њеног законодавства тиче, каже Симић.

Он сматра да, пошто супротна страна тренуно не показује ни један гест да је заинтересоевана за било какво примирје или преговоре, руско војно руководство има тренутно јасан циљ.

На запорошком правцу нагло је појачан интензитет непријатељстава. Још јуче Оружане снаге Русије су отварале ватру у два рејона у ДНР и чак 12 насељених мјеста у Запорошкој области. Данас је настављена иницијатива руских снага, па је потпуно јасно да у питању није обично извиђање бојем, него да је ријеч о могућем почетку озбиљније операције.

Напада се у три праца на Запорошком фронту, ка мјестима Степогоровка, Орехов и Гуљајпоље, те на традиционалним правцима у Донбасу, настављају се покушаји обухвата Авдејевке са југа, те увијек актуелни Бахмут.

Сасвим би непаметно било очекивати да мобилизација не да какав-такав резултат, што је био болан корак, праћен и логистичким, не само идеолошким изазовима за руско руководство, Да ли ће Русија успјети да понови успјех који је имала прије сад готово годину дана, те да ли посједује снаге за то, још је нешто што спада у домен војне тајне. Како ствари стоје, без обзира на политичко оглашавање Виктора Медведчука, засад дјелује да неће бити скорог јуриша на Кијев, те се све мање прича и о могућем поновном упаду из правца Бјелорусије.

Оно што се тренутно дешава, јесте да су Руси могуће ипак довели већи број снага на Запорошки правац, те би на њему могло доћи и до провале линије на украјинску штету. Јако је тешко у равници, у условима толике обавјештајне присутности, од стране најбогатијих и најопремљенијих агенција свијета; довући војне снаге да то противник не примјети или не уочи у толикој мјери. Али није неизводљиво.

Кључно за могући успјех, могуће велике руске офанзиве којој можда гледамо почетак, без икакве сумње и икаквог можда, јесте три параметра који су сада актуелни:

  • Могућност Русије да настави масовне ваздушне ударе и консеквентно омогући себи, не иницијативу, него потпуну премоћ у ваздуху.
  • Да нападе изведе и територијалне напретке оствари прије него што се украјинска линија опреми и консолидује новим валом помоћи са Запада, што се није десило љетос и дало је резулате јесенас.
  • Способност Русије да мобилише и опрема велике количине снага на дужи период, те њихово моралнополитичко расположење за продужени ратни сукоб.

Са супротне стране, Украјина би требала да одговори на ово добијањем војне помоћи са Запада, прије свега хваљених система ПВО какав је Патриот, те се рекламира да се украјински војници већ и обучавају за њих у Сједињеним Ентитетима Америке.

Украјина већ има проблема са попуном јединица, те осим вијести да је једна хакерска група успјела доћи до документа начелника генералшта ОСУ, гдје се до 22. новембра прошле, 2022. године, преко 35.000 војника води као погинули, односно нестали.

Овдје бих још нагласио како је веома битно што је и њемачка мејнстрим штампа, као напримјер Дер Шпигел, након одлуке да се не доставе тенкови, рекла како је инострана обавјештајна служба Савезне Републике Њемачке, позната под скраћеницом БНД, забринута због великих украјинских губитака под Бахмутом. Све су прилике да су губици у украјинским редовима велики, а ако је Русија успјела у свом настојању да повлачењем, поготово из Херсона и западне обале Дњепра, која је урађена уз минималне губитке, да сачува своје људство, то би могло имати стратешки катастрофалан резултат за исход рата по режим у Кијеву.

Власти огроман број људи воде као нестале, не само из ратних игара и непризнавања губитака непријатељу, већ и из разлога што је Украјина обавезна исплатити значајну компензацију, за коју је велико питање да ли има готовог новца. Милијарде долара о којима говоримо, није вјероватно никаква помоћ Украјини и биће плаћена концесијама и новим радним мјестима, као што је имао радно мјесто Баједнов син.

Још је једно важно питање, у тренуцима када руско руководство говори да се у Украјини сада води "хибридни рат", што је, ако мене питате, јасно од самог почетка. То је питање достављања наоружања и тога што САД и Њемачка одбијају доставку својих тешких тенкова Абрамс и Леопард 2.

Неки у томе виде стратегију дугорочног исцрпљивања Русије, на рачун погинулих украјинских војника, које коси ипак бројчано надмоћна руска артиљерија и авијација. Тако што је најозбиљнија и до сада недостављена опрема оклопна возила Бредли, неће спријечити армију која има међу највећим бројем оперативних тенкова и авиона на свијету. Дакле мислим на Русију.

Давање система Патриот, а одбијање Абрамса и Леопарда, ја видим и у маркетиншкој забринутости произвођача тог наоружања. Патриот можете употребљавати и узимати ловорике како је одличан у пракси, док за све пропусте кажете да их је достављено премало. Као што се говори и за Химарс.

Но, у случају прве линије фронта, односно машина као што су тенкови, мислим да Запад не жели своје ударне машине да пошаље у блато степа Донбаса, јер би слике уништених, запаљених и посебно – заробљених тенкова НАТО, бацило озбиљну љагу на западно наоружање простом стварношћу.

Ни један ПВО систем није свемоћан, ни један тенк није неуништив и американци свакако желе да избјегну сцене које смо видјели из Јемена, а то је да Хути, у сандалама и са нешто противоклопних навођених ракета, без проблема снимају кадрове у којим горе амерички Абрамси, које је купила Саудијска Арабија. Или призоре гдје горе рафинерије које су Хути запалили дроновима, а Патриот ништа не може, закључио је Симић гостовање у Актуелностима.