Спецоперација: Битка за Херсон и десант на Енергодар

Како сад ствари стоје, изгледа да ће се окончати без икаквих озбиљнијих успјеха украјинске стране, која ће у случају неуспјеха офанзиве изгубити могућност било какве озбиљније иницијативе.

На Херсонском правцу, гдје су украјинске снаге имале ограничено успјешне пробоје, руска страна их враћа на почетне позиције. У подручу насељеног мјеста Петровка, које се налази сјевероисточно у односу на Херсон, у близини акумулационог језера на Дњепру, то је учињено без већих проблема. Основни циљ ових снага је био да се дође до Дњепра, најбоље до Каховске бране, која је једна од три озбиљнија моста у посједу руских снага. Оружане снаге Украјине (ОСУ) нису успјеле да сруше ниједан и тако створе бар претпоставку за успјешан почетак битке за Херсон. Но из политичких разлога у њу се ипак ушло.

Руски оперативни приступ је у више него једном случају био извлачење својих снага, како би покушај наступа украјинске стране која има надбројнију пјешадију, био сломљен руском надмоћи у артиљерији и авијацији, те ракетним системима крстареће и паметне природе.

Окружење украјинских ударних снага јужно од Давидовог Брода

На другом правцу пробоја ОСУ према Херсону, ишло им је много боље. Јужније од мјеста Давидов Брод, успјели су да се уклине заузимајући села Сухој Ставок и Кастромка. На овом правцу вођене су знатно крвавије борбе него у рејону Петровке. Према руским подацима, не само да су украјинским јединицама нанијети тешки губици, већ је накратко руска војска прешла ријеку Ингулец. Они су се са сјеверне обале ове ријеке вратили на јужну, али као резултат овог контранапада украјинске снаге у поменутим мјестима су окружене. Ријека Ингулец својим током дијели на неким мјестима Херсонску од Николајевске, али и Херсонску од Дњепропетровске области.

Борбе на овом правцу ће се сасвим сигурно наставити, јер Кијев неће НЕ за одговор. Очајнички им треба било какав успјех, како би хладни умови капиталистичког Запада били увјерени да им је исплативо даље помагати Зеленског и његову политику. Не мислимо при том на радничку класу и пролетерске масе западне Европе и Сјеверне Америке, већ доносиоце одлука у крупном бизнису и политици. Управо оне људе, који и су најкривљи за ратни сукоб којем нажалост свједочимо шест мјесеци, односно осам година.

Симптоматично је да украјинска, али и западна медијска машинерија громко ћути о развоју ситуације на Херсонском правцу, па преко тога можемо закључити да је руска страна ближа истини. Након вишемјесечних хвалоспјева артиљеријским системима НАТО, као што је Химарс, те најава контраофанзиве ка Херсону која ће Руску Армију истјерати и са Крима, а не само из Донбаса, сада се говори уопштено како ова битка "иде по плану" и да се "резултат не може видјети преко ноћи".

Институти или таблоиди: Квартал 95

Амерички Институт за истраживање рата, који служи као релевантан извор информација западним медијима, управо сервира такву причу. Но, велико је данас питање да ли више игдје постоје институти који се баве стварном науком и непристрасним приступом објективној стварности, или су баш сви ови тинк тенкови и разноразни институти из области друштвених наука, заправо новинске редакције пропагандних памфлета.

Баве се обрадом података како би их искривили и учинили пропагандно подеснијим за своју страну. Тај институт сам говори да му је циљ заштита америчких националних интереса, а овај естрадни приступ дешавањима на фронту у Украјини то свакако јесте. Бар у односу на тренутну политику Вашингтона.

У најмање једном случају, као што је продукцијска кућа и телевизијски канал Квартал 95, то је у Украјини успјешно обављено. Мисли се на трансфер из медијске, одосно сфере индустрије забаве, у високу политику.

За читаоце који то не знају, Квартал 95 је 1997. године основана продукцијска кућа и касније 2003. године телевизија, а коју је основао управо садашњи предсједник, а тадашњи комичар Владимир Зеленски. Добијајући све већу и већу помоћ са Запада. Већина руководилаца из овог предузећа, данас су високи дужносници у кабинету предсједника Украјине.

Ордење за дезертере и комичаре

Дакле, изравно из продукцијске куће која се бави стварањем фикције у сврху профита из индустрије забаве, ови људи су доведени у позицију да одлучују о животу и смрти десетина хиљада. У ширем контексту о судбини неколико десетака милиона људи. И у самој Украјини ових дана се није могао сакрити вал незадовољства, јер је Зеленски указом од 23. августа подијелио одликовања управо тим својим блиским пријатељима из Квартала 95, а не оним војницима који губе дијелове тијела или животе у рововима.

Тим више јер је један од њих, Јевгениј Кошевој, јавно рекао како му не пада на памет да се јавља у војску – јер му се живи. Занимљиво, у телевизијској серији Слуга народа, гдје је Зеленски прво постао предсједник на екрану, па онда на изборима, Кошевој је глумио министра иностраних послова. Орден је добио и Андреј Данилко, нама познат преко свог алтерега, трансвестита Верка Сердочка, који је наступао као представник Украјине на Евровизији.

Ово све указује да команда Зеленског није баш у додиру са стварношћу, односно да је склона стварању своје, паралелне стварности. У њој, фотографисање за Вог је једнако битно као припремање офанзиве на Херсон. Колико год украјинска страна претјерује у естрадном ратовању, толико Русија не обраћа довољно пажње на то подручје и неефектвно санкционише или доводи у ред своје естрадне раднике који су американизовани до дебилитета.

Кад Кијев гранатира нуклеарку, то је нешто сасвим нормално

Најнеразумије и најнесхватљивије са становишта глобалне добробити и свјетских медија, јесте да је делегација Међународне агенције за атомску енергију остала у Запорошкој нуклеарној електрани, а украјинска страна наставља њено гранатирање. Без икакве драме у медијима, какве су неколико пута развијане до сада, а становништво упућивано да купује таблете јода и друге противрадиоционе терапије.

Не само да и даље гранатирају, већ су поново покушали пребацивање преко акумулационог језера и прављење мостобрана у рејону електране и града Енергодара, што им није пошло за руком. А о томе ни ријечи. Срамота је новинарске професије, до којег степена су редакције медија са Запада роботизоване и раде по инструкцијама политике својих влада, јер ово што ради Зеленски је чисти нуклеарни тероризам. Покушаји искрцавања и заузимања нуклеарке су далеко од логичних војних циљева, те је у питању чиста естрада. За Зеленског је то можда бити или не бити, али за нас у остатку свијета апсолутно није.

-Када сам ја имао прилику да ноћим у Енергодару, у склопу прес туре коју је водила Руска Армија, нисмо уопште имали приступ интернету. Наши домаћини су нам у једном тренутку узели телефоне и били врло забринути да из правца под контролом ОСУ, не би била извршена артиљеријска паљба. Мени и колегама из разних свјетских медија, то је тада изгледало као анахрона обавјештајна предострожност и претјеривање, али уз оволику војну естраду Кијева то не мислим данас. Уз ово што се тренутно дешава у Запорошкој нуклеарној електрани, убиство новинара који извјештавају са руске стране фронта је чиста ситница, рекао је наш Дани(ј)ел Симић гостујући на Хепи ТВ.

Дугорочно безизлазна ситуација за Зеленског

Управо зато што се у Кијеву на власти налазе људи који се дугорочно и успјешно баве односима са јавношћу, њихов рат се свео на то да се из Украјине емитују снимци и приче који могу сензибилирати Запад. Стратешки приоритет је прошење помоћи са Запада, мада је јасно да нити та помоћ стиже у оним количинама у којима је обећавана, нити би и да стиже у тим количинама, била довољна да се супротстави Русији.

По процјенама неких западних аналитичара, руска страна у овом рату врши преко 50.000 артиљеријских удара дневно; чему мало ко у свијету може парирати. Истовремено, чак је и Алексеј Арестович, бивши обавјештајац и савјетник Зеленског, рекао како не желе да им дају оружје. Обзиром да овај човјек изјављује све и свашта, опет је занимљиво било његово образложење.

Он је рекао да је оправдање Западних спонзора зашто им не дају више оружја – Зато да не би постали сувише моћни. По мишљењу, не само Арестовича, ОСУ су тренутно најјача војна сила у Европи. Западне војске можда на папиру, што се тиче технике и људства, имају велику силу; али у пракси ни једна европска војска, није водила овако велику операцију од Другог свјетског рата. Украјина сада можда и јесте најјача војна сила у Европи, али ако се ту не рачуна Русија, као евроазијска земља.

Русија у овом тренутку изводи војну вјежбу Восток 2022, те како на руском далеком истоку, тако и у другим дијеловима највеће земље свијета, наставља редовне припреме, провјере, увјежбавања и обуке. То баш и не указује на понашање некога ко је при крају снага, коме недостаје авиона, чипова, ракета, људства, горива, муниције и слично; као што се тврди из тих тобожњих института са Запада.

Чипови из Кине и Тајвана у позадини пакла Донбаса

Русија ће свакако имати проблема са неким технолошким питањима, највише на пољу микрочипова, али још је рано да би говорили о стратешком исцрпљењу Москве. Сасвим је сигурно да ће Руска Армија из овог сукоба изаћи развијенија или бар опремљенија у оним областима у којим је до сада каскала. То су прије свега области електронике и технологије беспилотних летјелица.

САД су недавно забраниле својим компанијама, из разлога националне безбједности, да извозе у Кину микрочипове који служе развоју вјештачке интелигенције. Тајван је такође оборио кинеску беспилотну летјелицу и ситуација између САД и Кине је још заоштренија, што додатно компликује глобалну економску и политичку сцену.

Друга два правца, поменута на почетку, не изазивају толику пажњу као Херсон, али украјинска страна је покушавала пробоје и на правцу сјеверно и источно од Харкова, односно града Изјума, али без значајнијих успјеха.

Фронт испред Доњецка, наставио се помјерати у корист Народне милиције ДНР, те је заузета једна од кључних тачака западно од мјеста Пески, чиме се продужило наступање руске коалиције на овом правцу. Нажалост, управо због тога, настављају намјерно неселективна бомбардовања Доњецка, као најтрајнија тековина достављања далекометне артиљерије са Запада. Гранате падају по самом центру, без икаквог војног оправдања, осим жеље за сијањем страха и потпуним паралисањем живота у некада милионском граду.

-Чуо сам се са својим пријатељима, који кажу да је центар потпуно пуст и да људи које је било тешко преплашити након осам година живота на првој линији фронта, сада сједе по подрумима. Сви они се надају да ће се у данима који долазе фронт помјерити тако далеко, да ОСУ више неће бити у стању да гађају град, закључује Симић за Фронтал.РС