Спасоносно средство за одржавање кондиције здраве интелигенције

Дуго чекани Театар фест из угла лаика: осврт на представу Бановић Страхиња, Суботичког народног позоришта, играну трећег дана фестивала. Реченица из наслова је цитат

Пише Драган Тешановић

Када сам био дијете учили су ме да је ријеч заклетва. И да је човјек чија ријеч није чврста није човјек. Касније сам научио да је ријеч мач. И туч… И луч.

Ако човјек има смјелости и свијести да за својом главом ходи кроз живот онда зна да ће га та проста животна филозофија довести пред истурена копља сваке просјечности која постоји на овом свијету.

Усред представе упутство за прављење Молотовљевог коктела!?

Гдје тај коктел скривен чека да запали ватру која му је судбина? И гдје ће горјети та ватра ? У историји која је прошла или у историји која се дешава сваки дан ? Или је тек у грудима умјесто срца оних који срца и душе нису продали равнодушном помирењу са живљењем и који се боре за смисао сваког удаха.

Митолошки Бановић Страхиња, свевременски Михиз и модерни Урбан подједнако стоје насупрот тих копаља и не одступају. Сваки у свом времену и са својим мачем истине и чојства којим се супротстављају утабаним стазама једноумља, сплетки и лицемјерја, захтјеваним од вјечних владара – осредњих и „прилагођених“.

Први од њих, вјечити идеални јунак из народних срца, нестварно храбар, својом чојственом исправношћу заокупља машту деценијама и вијековима. Спреман да се сточки носи са личном тугом, да достојанствено прихвата живот, да витешки иступи када треба бранити оно до чега му је стало, да се супротстави пријетворју и да заштити немоћног од себе када му кажу „убиј“.

Други, мудри поета људских душа, велики мајстор ријечи, трибун промишљаја у времену које је паметне а невјеште интригама распињало на крст са пет кракова. Ерудита чија мисао доноси ситно везену вјештину човјека који се не плаши завирити у дубину односа појединца са самим собом, са најближом околином и са друштвеном заједницом а затим нађену истину приказати у фином раму који том везу даје уоквиреност која га штити.

И трећи, разиграни стваралац јасне визије и слободне маште, човјек који стоји насупрот оних који су уљуљкани у сивило властите просјечности успоставили позоришна мјерила према властитим димензијама достојно слиједи и представља прву двојицу.

Догађај који обједињује ова три човјека оживљава на сцени сјајном глумачком игром уз видан допринос ауторског тима ове одличне представе, док свако поновно размишљање отвара се све више и више онога што вриједи поменути.

Једино што сам потпуно сигуран послије неколико покушаја да напишем коментар за ову представу је да богато слојевити текстуално филозофски предложак са врхунском редитељском надградњом у оквиру само једног коментара не могу бити достатно обухваћени јер и Михизов и Урбанов промишљај као и екипа која је отјелотворила замисли завређују да се публика поклони њима а не они публици.

Постоји тај занимљиви придјев „постдрамски“ који објашњав начин зашто те наизглед различите ствари као што су традиција, навијачи, ракија, мајка, цигарете… писма, феминизам, чојство, ријеч, цинизам… фудбал, битка, заклетва, клетва, љубав… јунаштво, моћ, застава, мит, ватрени коктели, кравате, дуксеви и капе… терористи, мобители, кнежеве вечере, амерички амбасадори, српски предсједници, лицемјери… слабићи, прагматичари, секс, херојство, гламочко коло… призренско коло, черечење коњима… могу бити у једној представи.

Појам постдрамски је прикладна одјећа за слободу у којој мудри креативци могу ишчитатавати написано и уз значајну надоградњу код посматрача стимулисати снажне чулне и менталне угођаје.

Шта значи Ријеч ? И шта значи Рећи ?

У књигама које сам читао о позоришту кажу да је важно драмски текст прилагодити времену у којем се игра.

Кажу и да је добар текст свевременски и да епоха није важна и да је режија умјетност тумачења и доношења у живот идеја које је група умјетника од писца преко костимографа, сценографа, кореографа, дизајнера тона и свјетла и наравно глумаца и коначно самог редитеља сматрала важним да би завређивале за рећи их.

Одрасти као десето дијете у најмоћнијој фамилији Србије. Бити заљубљен у времену када љубав не постоји.

Дати ријеч. Одржати ријеч. Бити горд.

Бити већи од окружја. Имати грижу савјести.

Имати сценарио по којем живиш. Поштовати. Не бити прагматичан.

Бавити се људскошћу.

Спасити ближњег. Жртвовати се. Бити јунак. Бити чојествен. Курчити се. Бити немудар.
Бити слабић. Бити политичан. бити кабадахија. Постављати питања. Играти фудбал главама.

Изгинути на бојном пољу. Преварити, Бити лицемјер. Не сгријешити. Разочарати се. Бјеснити…

Све су ово жељели рећи у овој представи… И рекли.

Сутра је неважно

Писмо мајке Југовића прочитано пред Косовску битку као Лазарева клетва и заклетва и писмо њене ћерке Страхињића бановице непрочитано у вријеме када је његова одлука имала снагу су две крајности антиципације. Прихваћне као коначност имају истовремено и снажну моћ и велику немоћ.

Моћ над другима док плету панцир кошуље којима и товаре и штите (наизглед) све оно што мисле да треба штитити.

Немоћ да промијене неминовност која је већа од сваког плана оног који је слабији.
И док они који мисле да су способни пију и храбре се на идејама немудрог патриотског заноса вођени вјештом руком марионет-мајстора, они који су скрајнути дођу и узму, попут Влах Алије и не размишљају о својим страховима и интересима. Они побјеђују данас. За сутра је неважно. Сутра свеједно сви губе.

Живот је попут партије шаха коју роб игра са господаром чија је моћ таква да може да игра симултанку на безброј табли а играчи који му се супротстављају притом помажу једни против других.

Ма како вукли потезе господара се не може матирати. Игра може бити лијепа, грчевита, тешка или лака.

Играју је иронични и немоћни као Југ Богдан, играју је верни и немоћни као мајка Страхињића, играју је манипулативни и немоћни као Југовића мајка, играју је политични и немоћни као Војин, играју је и бан и бановица….

Ко у Бановић Страхињи чита епску причу о тренутку историје (која увијек има призвук мита) тек је дјелић вишезначја овог ремекдјела додирнуо. Какав је смисао временског лоцирирања ове приче у тренутак када никоме од њих не преостаје ништа више од неколико дана живота? Када заврши прољеће у коме се радња дешава једини преживјели су жена Страхињића и мајка Југовића. Сви остали неће постојати.

Чојство Страхињића је оставило клицу на којој се може започети нови живот

Хајде, да тек пробам проћи кроз представу помињући њене сегменте, идеје и протагонисте.

Жена је она која се даје а не узима водиља је која стоји на њеним уснама. Идеја која изједначава Страхињу и Алију. Подједнако погрешно предвиђајући два животна слиједа она стоји распета немирима који је муче. У њеном дому гдје је дошла погрешно наслућујући побједника борбе за себе али и у позицији прељубнице спаситељице која постаје спашена и остаје некажњена за своје дјело. Глумица Миња Пековић, дубоко зашавши у психу жене која постоји у духу модерног доба као и у времену које је иза нас стотинама година, са танкоћутношћу попут додира свиле, је оживјела богате слојеве душе лика који је играла.

Ко је Србин и српскога рода а не дошо у бој на косово… Клетва и заклетва и бојни поклич и иронија и сплетка у зависности од тога које изговори. Урбанови Југовићи су једнако млади и силовни као и они од прије 600 година. Ови данашњи би носили одјећу која их води на стадион или у уличну тучу али сила којом они вјерују у своју нацију је слична оној некадашњој, поносна и бесмислена. Југ, у веома доброј интерпретацији Ристовског, је иронични, немоћни коментатор свега што се дешава око њега, номинални човјек, са све краватом која га одваја од пука и даје му госпоштину, који би се можда и могао носити са силом који га притиска али не види суштину свему томе и можда једни који зна да је сваки отпор узалудан и да је мат увијек на крају партије судбина роба.

И теби је исто велико и страшно... Влах Алија у изведби Милоша Станковића ће се памтити, сила и слабост у истом лику, одбојност и сажаљење које изврсни глумац дочарава су вјеродостојна слика одметника од државе, власти, породице, пса рата који узима само да не би био слаб јер је тоједини начин на који зна да живи.

Па објасните ми ви, онда, оче. Ви увек све умете да објасните кад није важно. А сад ћутите… Војин Југовић (Љубиша Ристовић), лицемјер спреман на све који је своје моралне дилеме загурао дубоко у себе и ради по захтјеву спољног утицаја као да је преписан из најбољих скупштинских говора . Тако снажно и вјешто дочарана истина сјајном глумачком игром. Његов збиљни живући политичар своје одговоре увијек потврђује код јачих иако нож којим би их распорио носи увијек спреман . Иако би и рођену сестру осудио на страшну смрт за примјер другима он вјерује да је издаја светиње ,било да је она сестра или земља, тек посао који се мора урадити.

Моја је прича мала у великој причи века. Бан Страхињић којег је помало уплашено на почетку представе „довео“ на сцену Срђан Секулић али како је одмицало тако је са све више поуздања и видљивог разумијевања симболизовао то право да се за својом главом ходи кроз свијет који је такав какав је без обзира на наше право да мислимо другачије.
Да не буде забуне Бан је ипак тек застава истакнута у наслов ове приче која размахујући се изнад шуме замршене поставке свијета у којем из сјене владају жене стоји као илузија да се у животу зна шта је суштина. Нисам ову реченицу написао грешком, „Бановић Страхиња“ уз све чојство бана и причу о Косову је суштински прича о женама . Али то је тема за неку другу причу…

Пуста сцена као арена у којој се игра било да се то зове фудбал или гладијаторски меч или битка или политичка утакмица или тек породична интрига у којој се све ослања на играче било да су они присутни или иза сцене недвосмислено указује на ирелевантност било по просторном или временском ограничавању оруђа јер оно је тек оруђе у рукама играча.

Карате, џудо, гламочко коло, игре мачем, маске џелата, џепарице, трегери, коса преко лица жене, кожне кабинетске столице… у једном преткосовском миту су једноставно савршено уклопиви.

Људи који су то препознали у Михизовом тексту послије неколико деценија од његовог писања су ми подигли вјеру у театар суштине. Као гледаоца ме притом не занима да ли је то учинио драматург или костимограф или кореограф.

Урбан… ако наставим да пишем овај текст са хвалом о њему, нећу ништа додати а да је баш много важно. Људи који као он јуришају на копља знају колико вриједе. Намеће ми се једна веома субјективна помисао, тако бих волио да видим како би се тај човјек обрачунао са болним комадом о самоиздаји, Радованом III

Можда ипак још једна мисао о режији није сувишна и то она којом ће се споменути бриљантност оног дијела режије којим је дочарана свеприсутна а невидљива мајка Југовића, тај врхунски редитељ свега што се у представи дешава, а која постоји у сваком дјелићу времена које смо гледали. И, понављам, она ипак као ни позоришни редитељ, нема никакву моћ над правом представом када она почне.

Ако сте у прилици погледати ову представу учините то, имаће те о чему да размишљате дуго потом, а ако се упустите у истраживање о написаном о овом сјајном тексту онда имате добру шансу да више нисте сигурни шта су ваше мисли а шта су одјеци зналаца писане ријечи који су већ деценијама заокупљени Михизовим текстом (ја уопште нисам сигуран да понеку реченицу нисам мазнуо од неког мањег лаика од мене).

А ако сретнете неког чојственог Страхињића који на вјетрометини стоји попут ономад младог Требињца који није више међу живима, хероја поништеног од „својих“, немојте му одмагати. Помоћи му вјероватно неће нико. Тако мислим јер наше понашање у складу са властитим ставовима и промишљајима или наше понашање са прагматичним прилагођавањем струји која доноси корист у материјалном богатству и оваплоћењу моћи или тек чучање у завјетрини углавном су некако постављени у омјеру који прву могућност изравнава са шансом за добитак на лутријским играма.

Борислав Михајловић Михиз: Бановић Страхиња
редитељ : Урбан Андраш ; драматургиња: Оливера Ђорђевић; сценографкиња: Марија Калабић ; костимографкиња: Драгица Лаушевић ; композитор: Феликс Лајко ;корепетитор: Геза Кучера мл.

Играју : БАНОВИЋ СТРАХИЊА: Срђан Секулић, МАЈКА: Весна Кљајић Ристовић, ЖЕНА: Миња Пековић, МИЛУТИН, СЛУГА: Марко Макивић, ВЛАХ АЛИЈА: Милош Станковић, ЈУГ БОГДАН: Јован Ристовски, ВОЈИН ЈУГОВИЋ: Љубиша Ристовић, ДАМЈАН ЈУГОВИЋ: Владимир Грбић, КОМНЕН ЈУГОВИЋ: Бранко Лукач, БОШКО ЈУГОВИЋ: Милан Вејновић, СЛУГА У КУЋИ ЈУГОВИЋА: Зоран Бучевац