Солжењициновa предвиђањa о Украјини

Велики писац Александар Солжењицин предвидио је тренутну ситуацију у Украјини прије скоро пола вијека. Број његових списа из совјетског периода, укључујући Архипелаг Гулаг, садрже размишљања о питању национализма и коријена за потенцијалне будуће етничке немире на територији Украјине. Пишући о питању национализма у свом ремек дјелу о гулагу, нобеловац је закључио: „Са Украјином, ствари ће […]

уторак, јул 15, 2014 / 09:01

Велики писац Александар Солжењицин предвидио је тренутну ситуацију у Украјини прије скоро пола вијека.

Број његових списа из совјетског периода, укључујући Архипелаг Гулаг, садрже размишљања о питању национализма и коријена за потенцијалне будуће етничке немире на територији Украјине. Пишући о питању национализма у свом ремек дјелу о гулагу, нобеловац је закључио: „Са Украјином, ствари ће бити изузетно болне“. Чак у совјетско доба пророчки није искључио да би Украјина могла да се отргне, иако са квалификацијом да „може бити потребан референдум за сваки регион“, с обзиром на начин на који су бољшевици несрећно припајали земље које никада нијесу историјски припадале Украјини.

Писао је 1968. године, објављено 1974. („Архипелаг Гулаг“, Дио 5, Поглавље 2):

„… Боли ме да пишем ово јер су Украјина и Русија спојене у мојој крви, у мом срцу, и у мојим мислима. Али велико искуство пријатељских контаката са Украјинцима у логорима ми је показало колико болан грч они држе. Наша генерација неће побјећи од плаћања за грешке наших отаца. Да ставите печат на нечије стопало и вичете: „Ово је моје!“ – најлакша је опција. Далеко је теже казати: „Они који желе да живе, нека живе!“ Како то може бити изненађујуће, марксистичка доктрина – која наводно уништава идеологију национализама – блиједи. Напротив, у доба нуклеарног истраживања и кибернетике, идеологија национализма, је из неког разлога цвјетала. И вријеме долази за нас, хтјели ми то или не, долази да наплати све мјенице самоопредјељења и независности. Плаћати морамо сами, без чекања да се спаљујемо на ломачи, давимо у ријекама или бивамо посјечени. Морамо доказати да ли смо велики народ не по огромном пространству наше територије или бројем народа у нашој бризи, већ величином наших дјела. И степеном у коме ћемо схватити шта да радимо са земљама које неће желети да остану са нама и које ће се отцјепити.

Са Украјином, ствари ће бити изузетно болне. Али човјек мора да схвати степен напетости који они осјећају. Као што је било немогуће да га ријеше вјековима, сада је до нас да се покаже добар осјећај. Морамо предати на одлучивање њима: федералисти или сепаратисти, који год од њих да побједе. Надам се да нећемо бити луди и окрутни. Ако се покажемо блажи, стрпљивији, кохерентнији сада, остаје више наде да се обнови јединство у будућности.

Нека се национализам иживи, тестирајмо га. Они ће ускоро схватити да нијесу сви проблеми ријешени кроз одвајање. Пошто у различитим регионима Украјине постоји различит проценат оних који себе сматрају Украјинцима и они који се сматрају Русима, ту ће бити много тешкоћа. Можда ће бити потребно да се референдум одржи у сваком региону, а затим обезбедити преференцијални и деликатан третман оних који би жељели да оду. Није цијела Украјина у својим садашњим границама формалних совјетских република заиста Украјина. Неки региони на лијевој обали реке Дњепра јасно се ослањају више на Русију. Што се тиче Крима, одлука Хрушчова да га преда Украјини била је потпуно произвољна. А шта је са Карпатском Русијом – Рутенијом? То ће послужити као тест више: Док захтевају правду за себе, како ће се Украјинци односити према карпатским Русима?“

Април 1981. године, из писма конференцији о руско-украјинским односима у Торонту, које је организовао Харвардски украјински институт (објављено у „Руској мисли“, Париз, 18. јуна 1981. године, а у Русији, објављено први пут у часопису „Звијезда“, број 12, 1993.

Сам се потпуно слажем да је руско-украјински проблем једно од главних актуелних питања и, свакако, од пресудног значаја за наше народе. Ипак, чини ми се да црвено-вруће страсти и загријевања температуре су погубна за ту ствар…

Ја сам више пута изјавио и овдје и сада поновио да нико не може бити задржан на силу, нико од антагониста не би требало да прибјегне принуди према другој страни или према сопственој страни, народ у цјелини представља склопове мањина па обухватао и само мале мањине. Свака мањина садржи, заузврат, сопствену мањину… У свим случајевима локална мишљења морају бити идентификована и спроведена. Због тога се сва питања могу истински ријешити само од стране локалног становништва, а не у удаљеним емигрантским круговима, чије су перцепције искривљене.

Ја доживљавам ову жестоку нетрпељивост у расправи о руско-украјинскоми проблему (фаталну за оба народа и корисну само за њихове непријатеље) посебно болно, јер сам ја сам мјешовито руско-украјинског поријекла, одрастао сам под заједничким утицајем обје ове културе и никада нијесам видио и не видим никакав антагонизам између њих. Ја имам у бројним приликама писане и говоре у јавности о Украјини и њеном народу, о трагедији украјинске глади („голодомора“ тридесетих година прошлог века – прим. А. Ж.). Имам много старих пријатеља у Украјини; одувјек сам знао да патња Руса и Украјинаца јесте патња истог реда изазвана комунизмом. У мом срцу, нема мјеста за руско-украјински конфликт, и ако, не дај Боже, ствари пређу у крајност, ја могу да кажем: Никада, ни под каквим околностима, нити ја нити моји синови нећемо се придружити руско-украјинском сукобу, без обзира колико неке усијане главе могу да нас гурају ка њему.“

Солжењицин је објавио 1990. године у тексту „Обнова Русија“: Украјинцима и Бјелорусима. У њему наводи да одвојити Украјину данас значи проћи кроз милионе породица и људи:

„Само размислите како се мијеша становништво; постоје читави региони у Украјини са претежно руским становништвом; колико људи има којима је тешко да изаберу којој од двије националности припадају; колико људи има мјешовитог поријекла; колики мјешовити бракови постоје (узгред, нико до сада о њима није мислио као мјешовитим). У јеку опште дезинтеграције, не постоји наговјештај једне нетрпељивости између Украјинаца и Руса. Наравно, ако би украјински народ заиста сам одлучио да се отцијепи, нико не би требало да се усуди и покуша да га држи силом. Али, ово пространство је разноврсно и ту је само локално становништво оно које може да одлучи о судбини њиховог локалитета, њиховог региона, а свака новоформирана етничка мањина на том локалитету треба да се третира на исти начин ненасиља.“

/Rossiyskaya Gazeta/

Са енглеског посрбио: А. Ж.



0 КОМЕНТАРА

  1. Можда и највећа вредност једниг мислиоца јесте то да се његове мисли и идеје могу применити универзално.

    Све ово,од речи до речи,може се применити у случају СССР-а и Југославије 90-их,данас на Босну…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *