Славиша Гуја: Рецепт за Гару још нико није скинуо

Славиша Гуја је један од оних ликова кога смо готово стално виђали на ТВ станицама током рата, а онда се повукао. Што не значи да и даље не утиче на сцену, јер је неко ко је прогурао "Гара стајл" на главну сцену.

субота, новембар 4, 2017 / 07:05

Направио је неколико обрта, од поп-рок пјесама, до изворне музике, која му је данас приоритет. Подсјећамо се пјесме "Мој град", једне од најслушаније деведесетих, за коју каже да код њега изазива емоцију. Настала је као покушај да се пренесе дио бола, и као одговор на неку ратну пјесму Кемала Монтена, и у којој је морао рећи: То је и мој град.

-То је пјесма о мом граду, посвећена Сарајеву и одрастању у њему, али универзална прича, која се допала свима. У рату је и телевизија Херцег Босне пуштала ту пјесму, можда нису знали ко је пјева, али очигледно им се свидјела. Прије пар година сам свирао на једној великој забави која је на Јахорини окупила универзитетске професоре, и пришла ми је једна госпођа из Мостара која је тражила ту пјесму, и тада сам схватио да је она у рату значила људима много више него што сам мислио. И данас је та пјесма нека моја лична карта по којој ме препознају, и данас траже да свирам.

Ратни период памти стваралачки најљепши, најискренији, али и најпродуктивнији. За ноћ су из њега знале изаћи и по четри пјесме. Патриотску пјесму је видио другачије од других, и због тога је у одређеном моменту изашао из те приче. Било је у тим пјесмама и стихова попут "Не дирајте српску Босну", "опет Дрина крвава тече" и сличних, али истиче да је свака морала уједно бити и антиратна. Данас оне са неком посебном патином изазивају носталгију само преко друштвених мрежа. Гуја има свој разлог зашто те пјесме, упркос приједлозима, не "освјежи".

-Пјесме настале у рату су моје најљепше и најискреније пјесме и оне су пјесме тренутка, пјесме једног тешког времена, пјесме мога бола, патње, љубави, поноса, ината и крика због страдања и несреће. Много ме је људи питало зашто те пјесме не преаранжирам, испродуцирам поново, али ја то не желим! Хоћу да остану такве, да ме подсјећају и опомињу на моју младост, на моје идеале, на моје заблуде, искрену љубав и моје мртве другове. Нека остану у сјећању свих оних који су одрастали са тим пјесмама.

Још прије рата, између пјесама које је радио за себе и друге ивођаче, почео је и стидљиво радити и понеки народњак. Вријеме је то када забавњаци мијешајући народњачке елементе са поп-рок музиком и на томе добро зарађују. Романијски одговор на турбофолк који је надирао са свих страна била је Гара. А сусрет тог, сада већ засебног музичког правца са Славишом Гујом десио се случајно.

-Један мој пријатељ је, те деведесет и треће, довео код мене Зорана Кулину и рекао ми: " Ово је Зока, он ти пјева по теферичима оне пјесме уз коло, знаш оне набрајалице, ниђе везе, а народ то баш воли. Види , можеш ли му шта направити!" Морам признати да ме је изненадио и изазвао. Из свега тога изродила се прва Гара за коју сам мислио да ће проћи од Зворника до Фоче, заиста, не сањајући о томе колики ће то бити хит у времену турбо фолка. Ја сам јој дао душу, уобличио је, направио рефрене, а 2/4 такт који лупа у ритму срца, врцкасти народни текстови са Романије, мелодије лаке и питке, форшпили са тим карактеристичним лежећим тоном и виолине на ивици штима, рефрени лако памтљиви били су пун погодак. Али нико није вјеровао у то све док се пјесма није полуилегално почела вртити на радио станицама.

Било је то неки задњи период када су се касете иоле продавале, и кад су се на томе могле узети неке паре. А Гара је била хит који је, упркос оспоравањима, постао засебан жанр, музички бренд.

-Послије те прве Гаре, ја сам знао шта народ хоће и воли. То сам им поклањао у наставцима сваке године у децембру мјесецу све до ове године. На почетку су се интелектуалци и професори јежили од Гаре, причали о шунду, замјерали ми што сам отишао из мог фазона, што сам ту музику изкомерцијализовао и "како папцима узимам лову", а од 2011. године и пјесме "Вози ме на Пале преко ледина", то постаје хитчина без којег нема забаве, нема концерта, сви је воле, траже, наручују, врте на тв и радио станицама, неки несрећници покушавају да копирају али џаба!

Славиша Гуја је као уредник учествовао у стварању музичке продукције Реноме, прве у Републици Српској. Уз Синишу Кајмаковића носио је велики дио те прице, а путеви су им се разишли када је Гуја помислио да треба другачије.

-Отишао сам када је постало важније да се откупе права некога из Београда, него да се ради на нашим стварима, запостављали смо то што нам је, осим што је наше и доносило новац, Гара, романијско сијело… Те 98. сам почео да опремам студио са жељом да у њему снимам демо пјесме које могу понудити другим. Већ 2001-02. друге је дошло до разлаза са Реномеом, и ја сам одлучио да кренем у причу са својом продукцијском кућом.

Одлука да уз комерцијалну посвети пажњу изворној музици и њеним извођачима, била је пресудна. Са годинама је расло интересовање за изворно стваралаштво, и спознаја да се њиме мало људи бави системски.

– Да, пуно сам времена посветио сакупљању, биљежењу, снимању изворних пјесама сарајевског поља и Романије, пуно сам емисија и документарних филмова направио о обичајима и традицији мога краја и све је то добило једну нову димензију и озбиљност оног тренутка када је моја кћерка Зорана дипломирала па онда магистрирала на Музичкој академији у Сарајеву, користећи добар дио те сакупљене грађе и данас је једна од ријетких Магистара етномузикологије у држави. У принципу, са Зораном и млађом кћерком Иваном, која је на првој години Музичке академије у Источном Сарајеву, највише и радим. Концерте етно музике свирамо често, радимо велике међународне пројекте из области етномузикологије и фолклора, снимамо неке заборављене пјесме, радимо спотове…

Ћерке настављају очевим путем

Да, њих двије су моје највеће достигнуће и породица коју сам сачувао и заштитио. Прије двије године радили смо концерт поводом 30. година мога рада. Одсвирали смо само једну моју ауторску пјесму "Соколица", а све остало су биле прелијепе наше етно пјесме. Био сам поносан на моју Зоку и Ивану, јер су постале оно што ја нисам могао ни замислити… Зорана је изабрала свој пут и чврстим и сигурним корацима иде. Прије мјесец дана објавила је монографију "Народна музичка традиција Пала и околине", ријетку и етномузиколошки вриједну књигу и надам се ускоро и упису доктората у Београду.



Оставите одговор