Скукоб Брнабићке и Вукосављевића око заштите српског писма и језика?

Нацрт закона о службеној употреби језика две године „путује“ од Министарства до народних посланика. Спорне одредбе које латиницу дефинишу као помоћно писмо. Да ли се касни због неслагања премијерке и министра културе.

уторак, јул 9, 2019 / 07:29

Заштита српског језика и ћирилице, озваничена у Нацрту закона о службеној употреби језика и писма, готово две године од подношења предлога, ускоро би требало да се нађе пред посланицима српског парламента. Како „Новости“ сазнају, консултације владајуће коалиције око усвајања Нацрта су завршене. Названично се спекулише да се може очекивати отпор хрватске и бошњачке националне заједнице, док је Савез војвођанских Мађара уз извесне козметичке исправке спреман да закон подржи у Скупштини.

Двогодишње кашњење се у јавности често тумачило и као тињајући сукоб између премијерке Ане Брнабић и министра културе Владана Вукосављевића, који је инсистирао да Стратегија развоја културе мора да буде један од приоритета Владе, али чини се да је ипак запело око конкретних одредаба новог прописа.

Поменути Нацрт, наиме, латиницу дефинише као помоћно писмо, над којим ћирилица увек мора да има предност. Ћирилицом је, како стоји, обавезна комуникација у правном промету, у називима предузећа, њихових седишта и делатности, као и на декларацијама, потврдама и рачунима. Школе, медији, јавна предузећа, професионална и струковна удружења чији је оснивач држава или имају државни капитал морају искључиво да користе ћирилицу.

Министар културе Владан Вукосављевић каже, за „Новости“, да нема утисак да неко намерно кочи усвајање измена и допуна овог закона, али и да је очекивао да ће процедура бити брже испоштована, пошто је доста времена прошло откад је Министарство дало предлог.

– Имам разуман оптимизам да ће се он ускоро наћи пред посланицима – истиче министар.

Што се тиче недавне оставке сарадника Драгана Хамовића, министар Вукосављевић наглашава да је он дао велики допринос у претходне две године у многим пројектима.

– Разумем разлоге за његову разочараност, јер их и сам делим. Очекивао је да ће нека законска начела која се тичу Стратегије културне политике бити брже реализовани, али нажалост, нису – истакао је министар.

Специјални саветник министра културе Драган Хамовић недавно се повукао са функције управо због вишемесечног ћутања надлежних о овом питању. Како наглашава, не жели да упире прст ни у кога, пре свега због лојалности кабинету министра Владана Вукосављевића у коме је донедавно био.

– Кабинет министра културе је припремио одређене кораке, али они нису наишли на политичку подршку – рекао је Хамовић „Новостима“.

У писму упућеном министру Вукосављевићу, он је изразио задовољство због скоро трогодишњег динамичног рада, заједничких залагања, запажених и већином поздрављених у јавности.

– С друге стране, одлазим незадовољан због чињенице да системски предлози овога министарства, скоро две године чекају на усвајање, без обзира на снажне разлоге који су долазили из стручне и шире јавности – наведено је у Хамовићевом писму.

ЧЕКА И ФОРМИРАЊЕ САВЕТА

ОДБОР за стандардизацију српског језика САНУ подржао је предлог измена и допуна Закона о службеној употреби језика и писама. Лингвисти сматрају да постојећи закон у погледу статуса српског језика и ћирилице није усаглашен са актуелним Уставом Србије који одређује службену употребу српског језика и ћириличког писма.

Предлогом овог закона је предвиђено и да влада формира Савет за српски језик, деветочлано тело које би се, паралелно са Одбором за стандардизацију српског језика, старало о нормирању, неговању, унапређивању и заштити службеног језика и матичног писма. Ни то тело, међутим, није формирано, јер нема закона.

ЗАМРЗНУТА СТРАТЕГИЈА КУЛТУРЕ

БИВШИ специјални саветник министра Драган Хамовић истиче да Стратегија развоја културе назначује оквире националне културне политике, што се „годинама неоправдано одлаже и склања са дневног реда“. Сличан третман доживљавају и предложена решења у области службене употребе језика и писма, чиме се спречава коначно заснивање српске језичке политике.

– Без таквих искорака нема нам ни одржања ни напретка, него само даље дезоријентације и културне колонизације – закључио је Хамовић.



10 КОМЕНТАРА

  1. СРПСКИ ЛИНГВИСТИ СУ НАПРАВИЛИ НАЈВЕЋУ СМУТЊУ РЕШИВШИ ПИТАЊЕ ПИСМА У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ КАО У БИВШЕМ СРПСКОХРВАТСКОМ (ДВА ПИСМА)!

    Да човек не повееруеј! Како могу бити некее националнее мањине против решавања питањаа писма у српском језику. Где тто има да могу у било ком делу света ада мањиен одређују већини какав ће статусс имати писсмо те већине у већинском, службеном језику. Нигде нема, очигледно, оно што се догађа Србима и у Србији и изваан Србије. Други би да и даље Србима намећу туђе писмо у српском хјезику. Наравно, Сртби никада нису ни покушали да одређују писмо у неком мањинском језику. А само се Србима у све мешају.
    Нажалост, и српски лингвисти су прекршили Устав Србије и његов Члан 10. када су саачинили Правопис српскога језика и легализовали и у српском језику оно што је важило за српскохрватски језик.
    Да су лингвисти решили питање писмо како се то у пракси реешава у свим другим језицима, све би било у реду с писмом српсскога народа, па закон о томе не би био ни неопходан, јер би се тада у школи учило које је српско писмо у српсском језику. Овако, српски лингвисти су направили велику смутњу у томе у Правопису српскога језика Матице српске.

  2. ХАМОВИЋА ЗАДРЖАТИ ОБАВЕЗНО НА МЕСТУ САВЕТНИКА

    Наравно, поштеног Драгана Хамовића, треба најпре наградити а онда га молити да никако не напушта саветничко мессто у Министарству културе Србије. Мало је тако часних људи који неће тек тако само полиожај, него хоће и жели да се нешто озбиљно уради у увелико девастираној српској култури, погаженом српском језику, а посебно у пониженој српској савршеној ћирилици.

  3. Јављају НОВОСТИ о сукобу Брнабићке и Вукосављевића ! НОВОСТИ неће да кажу праву истину : да је проблем у председнику Вучићу. Он се диви протестантској вери и исмејава „српске националне митове“. Не сме јавно да исмејава српске националне симболе ,какав је и ћирилица, али се ипак открива. Још док је био председник Владе рекао је у Скупштини Србије да је ћирилица толико лепа да никога не треба терати да њоме пише.Тиме је он поручио да се неће спроводити уставна одредба по којој је уз српски језик везана само ћирилица. Уместо да је рекао да ће се ћирилица вратити Србима не зато што је лепа,него зато што је српска. И оно главно : он се у ранијим изборним кампањама потписивао са АВ, а сада се потписује са AV. Ћирилица му је незгодна тема као онај руски хуманитарни центар у Нишу, који није случајно исписан само на енглеском језику. Односно, председник је поручио да ни српски правопис неће бити усклађен са српским Уставом , па ће питање писма остати решено као и у српскохрватском језику у време Тита и другова – Србима и два писма , а не само две покрајине. Добро је то објаснио Драгољуб Збиљић у своме коментару. Осим два писма још и два изговора,што је довољно за српске поделе и растакање све док се не изгуби српско име.
    Власт одржава НОВОСТИ, а оне служе. Тако су једном објавиле текст изванредне новинарке Душанке Станић из Новог Сада с насловом „Ћирилица је душа Србинова“. Али никада нису хтеле да упознају народ да српски лингвисти још нису напустили језички договор са Хрватима из 1954., иако су га они напустили још 1967.г. Напротив, они су у српском правопису хрватској
    латиници додели столицу одмах до ћирилице, преместивши је из српскохрватског у српски језик.
    Одлично је ФРОНТАЛ.РС ставио на стуб срама оне народне посланике који нису опредељени за ћирилицу, али би прави потез био урађен када би се на том стубу нашли српскохрватски лингвисти који су издали ћирилицу именовањем и хрватске латинице српским писмом у српском правопису. Они ни под шифром не смеју да коментарима изађу на црту Збиљићу, Видићу и другим борцима за ћирилицу. Они су шефови катедри , академици и сенатори, а у суштини су срамота српског народа.

    1. Кажете „Новости“. Директор , тих новина , је бивши дописник „U“ДБА-шке „Политике“ из Загреба. Шта Ви знате из његове биографије прије тог времена? Ништа? Па ево Вам само један податак па провјерите : Да би напредовао , као „друг члан“ , морао се бавити и „друштвено-политичким радом“ а он је одабрао да ради у једном „Спортском Друштву“. Питајте га којем. А сада су он , Лазански и неки пуковник , који као пријети режиму „AV“ , једини овлаштени од Вучића да тумаче „живот и смрт“ РСК.
      Оно што желим рећи је сљедеће :
      Србија је држава српског народа само по називу. Та држава је окупирана и споља али и изнутра. Изнутра је окупирана од ј“U“гословена (и наравно , усташа) само што то нико не жели јавно рећи. Онај ко би то и рекао не може јер окупатор држи све медије под својом контролом. Има и нешто Срба међу њима , властима , али то су они типични припадници нашег народа који би и властитог ћаћу продали за новац , власт и моћ а у посљедње вријеме и медијску популарност.
      Због тога је сва ова прича око ћирилице. Има ту још много тога али једна од битнијих ствари је да још увјек са нама нису завршили. Ко? Па исти који су наметнули „језички договор“ а онда из њега „изашли“. Мени искрено није јасно то како су изашли када нису ни улазили већ га наметнули и употријебили за своју корист?
      Недавно је била тема на коју сам написао пар редака па и припремио један коментар али сам одустао јер сам мислио да је узалудно писати када неко тврдоглаво стоји код својих теза о увођењу једног изговора „под мус“. Не знам зашто? Енглески језик има и више изговора па је и даље један језик. И као што рекох одустао сам од тог коментара иако сам га написао и сачувао али ипак ћу га објавити у сљедећем коментару и надам се да ће уважени борци за ћирилицу имати стрпљења прочитати.

  4. У свој књизи „ИЗДАЈА СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ спроведеним увођењем хрватске латинице у српски правопис“ показао сам како је хрватски професор лингвиста очитао лекцију српским колегама поводом чекићања табли у Вуковару на којима је испод латинице била и ћирилица.
    Он је доказао да Срби у Вуковару немају право на ћирилицу јер у српском правопису пише да је и латиница српско писмо, а и ијекавски изговор. На оним вуковарским таблама је била иста она латиница за коју Срби кажу да је њихова.Па шта би хтели Срби – да имају два писма, иако то нема нико други у свету. Уствари,то немају ни Срби, јер је латинице у јавном животу више од 90%, тј. ћирилице има само у траговима.
    Одлично је то што је ФРОНТАЛ.РС ставио на стуб срама посланике који нису опредељени за ћирилицу, а још боље би било да он огласи како се зову шефови катедри за српски језик у Бања Луци и Српском Сарајеву који су за српско богатство двоазбучјем, а не оглашавају се поводом нестанка ћирилице.

  5. Неколико цитата који су уваженим лингвистима свакако познати а и мало бројева на крају :

    Сам Ватрослав Јагић, најпознатији хрватски слависта, коментарисао је став Јосифа Добровског који
    је “држао само кајкавски дијалекат Хрватске, према фактичким односима оног времена, као хрватски,
    све друго било је за њега илирски или српски.“

    Са Добровским слагао се и Павле Јосиф Шафарик који је у својим делима наводио да се српски језик
    говори у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Славонији и Далмацији: “И за њега су само три
    раније жупаније провинцијалне Хрватске, где се углавном кајкавски говорило, неспорно хрватске.”
    (стр. 6.) С друге стране, Јернеј Копитар кајкавске Хрвате сматра чистим Словенцима, а за праве
    Хрвате признаје само приморске чакавце. И он све штокавце сматра Србима, па каже: “Под српским
    (језиком) ми овде разумемо оно што се довољно неисторијски, назива илирским… Предео српског
    дијалекта се простире од Истре, преко Далмације, Хрватске Крајине, Босне, Србије, Бугарске до
    колонија исељеника из ових земаља у Славонији и Јужној Угарској.“ (стр. 7.)Копитар хрватски језик
    сматра подврстом словеначког, а сви аутори његовог времена слажу се у мишљењу да хрватским
    језиком говоре заправо бегунци из Хрватске, расељени по Аустрији и Угарској.

    Уочи Првог светског рата, хрватски публициста Милан Марјановић је писао: “Гај је морао да веома
    опрезно и контролисано поступа, да не изгуби уопште могућност сваког рада. Он је најпре завео
    јединствени фонетски правопис за латиницу. Прве године је писао тим правописом, али кајкавским
    наречјем, јер је знао да му треба у првом реду придобити Хрвате из старога хрватскога Провинцијала.
    Већ друге године заводи Гај у новине и литературу штокавштину. Кроз две године хтео је да отпочне
    са штампањем новина латиницом и ћирилицом, па да онда преузме за западни део народа само
    ћирилицу. Овај план није успео нарочито зато, јер је бечка цензура забранила штампање ћирилицом,
    а Гај није могао да због тога упропасти цело започето дело народног буђења, да се замери Бечу, па
    да извргне цели западни део народа маџаризацији, а онај део који би се евентуално после прикључио
    Србима да доведе до положаја у којем су се нашли и угарски Срби.“

    Пред Други светски рат други значајни научник, Владимир Дворниковић пише: “Кајкавски Загреб
    постао је фанатичним чуваром класичног, Вуковог, херцеговачког јекавског говора, оног истог за који
    прави кајкавац нема ни трунке урођеног осећања и слуха.” (стр. 49.) Почетком XX века хрватски
    књижевник Иван Крниц се јавно залагао да Хрвати усвоје и екавицу, а далматински хрватски
    политичар др Јосип Смодлака је писао да су само једна тридесетина Хрвата, дакле три до четири
    процента, рођени ијекавци. !!!
    (Овдје ћу се убацити јер , овај пасус је изузетно занимљив а , мени који нисам лингвиста али сам
    вјешт са слагањем логичких кола , додатно потврђује увјерење да се ни под коју цјену не требамо
    одрећи (и)јекавштине јер је и она наша а не њихова!!! Има и у осталим цитатима још аргумената у
    прилог оваквом размишљању.)

    И велики српски песник Јован Дучић писао је 1942. године у Чикагу да се Људевит Гај занео српским
    језиком, народним устанком и Вуковим реформама, па се у свему родила “идеја да би требало и
    Хрвати да узму српски књижевни говор за свој књижевни језик, значи по обрасцу Вукових народних
    песама. Хрватски језик био је у Загорју кајкавски, а по острвима чакавски, Гај смисли стога да Хрвати
    прихвате српску штокавштину. Тим говором су се већ служили и Далмација и Славонија, зато што су
    их Срби насељавали кроз неколико последњих столећа. Ово прихватање српске штокавштине,
    мислио је Гај, ујединило би хрватске крајеве. А како је и цела Дубровачка књижевност писана на
    српској штокавштини исто онакој на каквој су писане српске песме, усвајање српског књижевног
    језика значило би анектирати Дубровник за Хрватску, а не оставити га Србима… Ово је главно дело
    илиризма“ (стр. 58-59.).

    Дучић је у потпуности прозрео хрватску књижевно-језичку политику. “Да не буде никакве заблуде,
    потребно је рећи да Хрвати нису без великих духовних разлога извршили овај морални препород,
    узимајући туђи књижевни језик за свој сопствени (што је несумњиво без примера случај међу
    народима). На кајкавском говору (којега опет Словенци сматрају својим народним језиком) нисуХрвати ништа важно написали. На чакавском говору који се једини у филологији сматра неоспорно и
    искључиво хрватским, нису могли отићи далеко, јер он није показивао могућност да се даље развије.”

    Јован Дучић није био нимало наиван. “Треба добро знати да је штокавштина српска требала да убрзо
    затим послужи Хрватима не само да имадну један леп и логичан језик, него и да се постепено помоћу
    њега окупе и сви други штокавци, значи Срби, око Загреба, као главног штокавског културног
    центра… Доказ што је већ одмах један познати Илирац, Иван Деркос, тражио отворено такво
    груписање свију штокаваца око свог културног центра у Загребу. А стари гроф Јанко Драшковић је у
    тај круг око Загреба нарочито позивао Босну, не помињући међутим Србију, нити иједну другу
    штокавску православну земљу.”

    Српски емигрант са Кордуна Бранко Машић је, 29. јануара 1950. године, у “Канадском србобрану” на
    језгровит начин објаснио позадину овог историјског галиматијаса раскринкавајући аустро-латинску
    најамничку улогу и језуитске методе Људевита Гаја, Јанка Драшковића, Фрање Рачког и бискупа
    Јосипа Јураја Штросмајера који су преузимали српски језик да би отели народно благо и културне
    тековине као подлогу свом прозелитском пројекту. “Хрвати су Запад, Европа, Аустрија, Ватикан,
    тисућљетна култура”. А Срби су Исток, Полуазијати, Византинци (у најгорем смислу: отприлике као
    Цигани), турска раја, Балканци, дивљаци. Још к томе отпадници “једноспасавајуће” хришћанске вере,
    неверници, шизматици. И сад ако се што од вредности или добра нашло код те “грчкоисточњачке
    багре”, то је као кад дивљак случајно наиђе на драги камен. Он ће га дати трећем човеку који га
    сретне будзашто, или ће га одбацити. Зато је света дужност “тисућљетног” “културног” народа да
    одузме дивљаку то чему он не зна вредности и не уме искористити како ваља. Према томе, они га
    само удостојавају и чине милост томе дивљаку, а човечанство задужују, преузимањем тог језика
    српског, кога онда, дабоме с “пуним” правом и “високом” самосвешћу, прогласују само – хрватским.
    Отуда оно управо махнито мегаломанство и шовинистичко њихово тврђење, јавно по новинама, да су
    Срби Хрватима украли њихов – хрватски језик. !!!“

    И страним научницима одмах је била јасна суштина илирског препорода. Тако у другој половини
    прошлог века руско-пољски слависти Пипин и Спасевич у својој историји словенских књижевности
    пишу: “Хрватски писци, међу којима је у првој линији Људевит Гај деловао, узеше као књижевни језик
    дијалекат у коме се стара западно-српска култура развијала и чија делотворност постиже велики
    значај за цело српство на западу и истоку.

    На исту тему пише и руски слависта Пјотр Алексијевич Лавров 1909. године:„Не сме се испустити из
    вида, да иако су Хрвати примили као књижевни језик штокавско наречје српског језика, његов јужни
    херцеговачки говор,

    Овај препород је изазван примањем (“адопцијом”) српског језика, који је био произвео тако лепу
    класичну књижевност. Та адопција истера Хрвате из изолираности, на коју их је била осудила
    употреба њиховог локалног, слабо развијеног идиома; и та адопција их је поставила у заједницу идеја
    са Србима Далмације, који су се могли с правом поносити да имају богату класичну књижевност.”

    ….

    наводећи пример најбољег немачког предратног лексикона “Брокхаус” у коме је наведено: “Откад је у
    XIX веку цела хрватска говорна област примила српски дијалекат као писани језик, остаје само
    различан алфабет једина разлика између “хрватскога” и “српскога.” (стр.66) Многи српски књижевници
    су благовремено схватили политичке циљеве илиризма и одбацили га као варијанту којој би принели
    напокон пробуђено Српство у романтичарском националном заносу. Хрвати нису дуго инсистирали на
    илирском препороду. Окончали су га као прву, успешно реализовану фазу и по налозима својихспољних ментора окренули су се југословенству, а ту подвалу, нажалост, Срби нису на време
    прозрели, па их је скупо коштала.

    Питање које сам себи поставио је :
    Од куда М. Крајишник у овој „причи“?
    Закључак би могао бити и овакав :
    Момчило К. , као један од Додикових најмилијих чланова Асоцијације „Ствараоци Р. Српске“ , је тај
    који може протурити овакву идеју а све у циљу продавања магле народу са обе стране Дрине. Када су
    Вучић и Додик одустали , из ко зна којих разлога , од „Декларације о …“ морала се понудити некаква
    (па макар и крња) „декларација“ којом би се дало наговјестити уједињење Р. С. и Србије као
    компензација за предају Косова и Метохије а први корак би био „препород“ ћирилице и увођење
    екавштине у Српску као чин патриотизма (нисам сигуран да поменути заслужују да их се назове
    родољубима) и отпора западу. То је подвала којом се неће добити ништа осим илузије да се бар
    нешто може спасити а они који на томе исистирају , тј. Вучић , Додик и екипе окупљене око њих , ће
    бити проглашени за великане наше историје. Од те приче , господо , нема ништа и сви који вјерују да
    се на овај начин може нешто спасити су у дебелој заблуди.
    На крају ове баладе ће Вучић изјавити :

    „Ето , покушали смо али борили смо се против сила које су много јаче од нас. (овдје мало палацајезиком) Пошто смо ми мали и слаби , не преостаје нам ништа друго (опет палацање , да појача
    драматичност тренутка) него прихватити све што се од нас тражи.“

    А тражити ће. Прво Рашку , А.П. Војводину и Р. Српску. Којим редом? Зар је то и битно? И онако је
    остао „непотрошен“ један „телефонски код“ који се , скоро тридесет година чува за Војводину иако су
    све који су то тврдили називали „теоретичарима завјере“.
    Дакле , моје мишљење је да је читава ова прича искориштена у политичке сврхе и то доказивања и
    потпуног прихватања „реалности на терену“.
    А реалност је брутално мјењана кроз један дужи историјски период.
    Да ли сам у праву и да ли је ово размишљање тачно? То чак није ни битно , битно је да се морамо
    борити за наш језик и писмо али и вратити све отето а на овај начин се то догодити неће.

    П.С.

    А ја вам нећу проговорити екавштину па макар морао постати Еским!

  6. RASPUCHIN се баш потрудио и од њега су многи могли сазнати да су Хрвати за свој стандардни језик узели српски језик. Али није то била тема Крајишниковог текста. Тема је да ли се Срби требају ујединити једним стандардним изговором. Да ли треба неговати посебно на штету заједничког. Колико сам добро обавештен , доскора су у Европи били са два изговора само Грци и Албанци. Можда бисмо могли нешто научити управо од Хрвата. Огромна је разлика између изговора у Далмацији и Загорју, несразмерно већа него између екавице и ијекавице, али је у Хрватској један стандардан изговор.
    Католички свештеници у Босни су неговали употребу ћирилице све док није донесена политичка одлука (Ватикан) да морају прећи на латиницу. Тако је Гајева латиница постала национални симбол Хрвата. Не би томогла постати у двојству са ћирилицом.
    Код Срба се збило нешто потпуно супротно. Имали су само ћирилицу по којој су се препознавали и по којој су их и странци препознавали. Када су политичком одлуком комуниста примили латиницу у политичком српскохрватском језику, ћирилица је престала да буде српски национални симбол.
    RSPUCHIN се заинатио да неће говорити екавицом па макар постао Еским.Још пре њега и Крајишник је јавно рекао да ће до краја ћивота користити ијекавицу. То је рекао у Београду приликом промоције неке своје књиге, али је оставио у аманет будућим генерацијама Срба ту исту своју књигу на екавици. Још је рекао да га је према екавици преусмерио академик Љубомир Зуковић !
    Још и ово. Моја мајка је завршила курс описмењавања, а млађа браћа су се описменили у школи. Слушала је од њих како уче екавске песме Змаја, па их је заволела и знала до краја живота. Једног дана са осмехом ми рече како је прошао путем поред наше куће наш кум Јован Новић из суседног села Доњи Детлак, а када га је упитала где је наумио , реско је одговорио да иде у амбуланту по лек. Он је служио војску у Београду у Краљевој гарди и екавицу је разумео као кров свих Срба. Много пута сам га слушао, али нити сам приметио његову екавицу нити сам размишљао о њој. Он њу није никоме наметао ,па ни својим укућанима,али је са њима зборио само на екавици.

  7. Није тема Крајишниковог текста али је тема која се провлачи кроз коментаре.

    Мој пок. ђед (деда-стриц , како кажу екавци) , који ме много-чему научио , је био „Високи банкарски чиновник“ у Краљевини (стари анти-комуниста и националиста) и говорио је (и)јекавицом јер је сматрао да говори својим језиком и да га се не треба одрицати. Исто је говори и мој рођени ђед као и сва родбина која је успјела преживјети усташе а сада нас „наша браћа“ покушавају убједити да нисмо потпуни Срби јер не пристајемо на екавицу.

    Да , војска је одличан примјер како се утицало на писмо али и језик па ћу узети новији примјер а то је ЈНА. Колико се сјећам у правилу службе је писало да се у службеном обраћању користи „екавски“ а писмо латиница. И сви су писали латиницом а „екавски“ говорили само Загорци и већина војника из Србије. Шипртари су (бар осамдесетих када сам био у ЈНА) говорили : „не разумем језик“ и нису имали никаквих проблема са тим што „не разумију“.
    Дошао сам до закључка да су наши „лингвисти“ тврдоглави и упорни у одбрани својих ставова а да нису ни свјесни посљедица које би произвела НАСИЛНА „екавизација“ Срба. Могу се кладити да , када би данас сви Срби у Р.С. проговорили екавски да би то одмах сутра дан било искориштено као још један доказ да је на БиХ извршена агресија.

    Ја сад стварно толико и за мене је ова тема завршена осим онога што дугујем а то је помињање бројева на почетку претходног коментара.

    Погледати странице 242 и 243 (негдје су то странице 262 и 263) књиге „Србија“ В. Карића гдје се помиње колико је Срба гдје живјело па се на основу тога може одредити и „да ли се већа река улива у мању“ или је можда ријеч о „две подједнако велике реке“ :

    http://www.antikvarne-knjige.com/elektronskeknjige/book/srbija-opis-zemlje-naroda-i-drzave-karic-vladimir-1887-pdf

    П.С.
    За овакву расправу се у СРБској Далмацији (у којој се користе италијанске карте) говорило :
    „Ја у купе , ти у шпаде.“

  8. Каже министар Вукосављевић „да нема осјећај да неко намјерно опструише доношење закона“, имаш ти министре осјећај и тачно знаш ко и по чијем наређењу.

    Изађи на конференцију за штампу, образложи шта се дешава и поднеси оставку, све ако се слажеш са Хамовићем.

    Тако ћеш образ сачувати, питање ћирилице бацити у етер, патриоте ће загаламити, можда онда нешто постигнемо, овако, ти си за оно што и Хамовић, то јавно кажеш, али остајеш на мјесту министра.

    Опрости, али то је за мене вријеђање интелигенције и крајње лицемјерно, тачка.

  9. За RASPUCHINА

    1. Сваки народ треба да се обједини што је више могуће у свом језику и писму. Распућин не схвата да његова одбојност према екавици личи на одбојност Хрвата, Бошњака и Црногораца према екавици.
    2. Једно је учевни (стандардни, књижевни) језик чија правила одређују стручњаци за језик (лингвисти) на основу народног језика.
    3. Ако Срби, зарад свог обједињавања у језику изаберу само за учевни језик екавски или (и)јекавски, то не значи да (и)јекавица није више особина српскога језика у наеродном постојању.
    4.Огромна већина Хрвата нису (и)јекавци, а изабрали су њигхови лингвисти (и)јекавицу за учевни језик даби се као народ објединили и, с друге стране, да лакше придобију Србе (и)јекавце католике како би их лакше асимиовали и проширили хрватски корпус на део Срба.
    5. Овако како су Срби разједињени у изговору и писму у учевном језику, пиоказали су се много наивнији од хрватских, бошњачких и црногорских лингвиста који су се боље од Срба објединили у српском језику који су преименовали и „присвојили“, а Срби чији је то језик још се нису после Вука објединили у свом учевном језику.
    5. Уз то, Срби су себе, тзахваљујући својим политичарима и лингвистима, намагарчили себе и остали једини разједињен народ у Европи и у писму и у изговору.
    6. Сулуда је и превише наивна појава страха међу Србима да ће им неко поново узеети језик само ако се и Срби обједине и изговору и писму само у учевном језику.
    7. Овако како је сада у учевном језику Србаа (четири варијанте учевног језика) Срби се сами подмећу Хрватима да им успе да обрну лингвистичку теорију и да се усвоји гледиште да су Срби узели језик од Хрвата, а не обрнуто.
    8. Не треба нико да се међу Србима боји да нам Хрвати, ма на који начин, могу поново узети српски језик јер су већ из тог језика прееузели све што им је требало, па за поновним преузимањем јеезика од Срба немају никакве потребе.
    9. То што Распућин има одбојност према екавици израз је његовог локалпатриоптизма, везаности само за свој дијалекатски израз и у подсвести не подносу Србе из Србије. да то није тако, нее би осећао толику одбојност шпрема екавици.Њему је милије сда је у изговору ближи Хрватима, него Србима из Србије.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *