Сјећање на Владимира Вукића: Стихови га чувају од заборава

Вла­ди­мир Ву­кић, пје­сник чи­ји су сти­хо­ви укле­са­ни на спо­мен-пло­чи испод име­на 87 по­ги­ну­лих сту­де­на­та и асис­те­на­та Ба­ња­лу­чког уни­вер­зи­те­та у по­сље­дњем ра­ту, имао је са­мо 22 го­ди­не ка­да је у но­вем­бру 1994. по ње­га до­шла смрт баш на на­чин ко­ји је про­ро­чки пре­дви­дио у тим сти­хо­ви­ма.

"О свје­тлос­ти, по­но­во се по­ро­ди из мра­ка кад ноћ не бу­де пре­ко­па­на ро­во­ви­ма, кад очи не бу­ду ис­ко­па­не но­же­ви­ма, кад љу­бав не бу­де уби­је­на мржњом и кад се опет по­ја­ве пти­це и љу­ди", на­пи­сао је Ву­кић, не слу­те­ћи да га че­ка сли­чна су­дби­на.

На­име, жи­вот мла­ди­ћа, ко­ји је у пје­сма­ма као осно­вни мо­тив ко­рис­тио свје­тлост и око, на­сил­но је пре­ки­нут та­ко што га је снај­пер­ски хи­тац по­го­дио баш у око.

О ње­го­вим пје­сма­ма, ра­ној смрти и жи­во­ту уз­дрма­ном ра­том, раз­го­ва­ра­ли смо са ње­го­вом мај­ком, Ра­дој­ком Ву­кић.

"По­ези­ју је пи­сао од ра­не мла­дос­ти и уви­јек је ства­рао но­ћу. Сје­ћам се је­дне ве­че­ри кра­јем осам­де­се­тих, ка­да је би­ло бом­бар­до­ва­ње на Блис­ком ис­то­ку. Ос­тао је бу­дан до ју­тра и ка­да сам се про­бу­ди­ла да идем на по­сао, по­ка­зао ми је ан­ти­ра­тне сти­хо­ве, скрхан та­мош­њим до­га­ђа­њи­ма. Као да је осје­ћао да ће се не­што сли­чно и код нас ус­ко­ро де­си­ти", при­ча Ву­ки­ће­ва. Ис­ти­че да је за сво­је го­ди­не пи­сао су­ви­ше пе­си­мис­ти­чно, иако је био ве­дрог ду­ха.

Пре­ма ње­ним ри­је­чи­ма, ра­ни ра­до­ви ње­ног си­на Вла­ди­ми­ра ос­та­ли су у ра­тним ви­хо­ром за­хва­ће­ном Би­ха­ћу, на­кон њи­хо­вог из­бје­глиш­тва 1992. го­ди­не. По­ро­ди­ца се та­да нас­та­ни­ла у Ло­хо­во, ро­дно мјес­то Ра­дој­ке Ву­кић, ода­кле је Вла­ди­мир као мо­би­ли­са­ни вој­ник сту­пио у ре­до­ве 15. би­ха­ћке бри­га­де. Го­ди­не 1993. Вла­да Ре­пу­бли­ке Српске до­ни­је­ла је одлу­ку да сви сту­ден­ти бу­ду де­мо­би­ли­са­ни и да се вра­те на сту­ди­је, па је та­ко и Вла­ди­мир оти­шао у Ба­ња­лу­ку, гдје је 1990. упи­сао Те­хно­ло­шки фа­кул­тет.

На­жа­лост, ве­ли­ка офан­зи­ва из би­ха­ћке ен­кла­ве изис­ки­ва­ла је ства­ра­ње Сту­ден­тске бри­га­де, а Вла­ди­мир је дру­ги пут оти­шао у 15. би­ха­ћку. У Ба­ња­лу­ци је про­вео го­ди­ну да­на, имао је дје­вој­ку Да­ду (Да­ли­бор­ку), ко­јој је ноћ пред одла­зак на­пи­сао три пје­сме.

"На­кон по­ги­би­је на­до­мак ро­дног Би­ха­ћа и во­ље­не Уне, дје­вој­ка и љу­ди код ко­јих је ста­но­вао у Ба­ња­лу­ци бри­жно су са­ку­пи­ли Вла­ди­ми­ро­ве ства­ри и дос­та­ви­ли су нам их. Ту су би­ле и пје­сме ко­је је у ра­ту још ин­тен­зи­вни­је пи­сао", при­ча Ву­ки­ће­ва оп­хрва­на бо­лом.

Дви­је го­ди­не на­кон смрти пје­сни­ка, ње­го­ва дје­ла са­ку­пље­на у књи­гу по­ези­је "Црна сви­та­ња" угле­да­ла су свје­тло да­на. Књи­га је пос­тху­мно објав­ље­на 1996. за­хва­љу­ју­ћи Ба­ња­лу­чком уни­вер­зи­те­ту и Са­ве­зу сту­де­на­та.

Њи­ма и про­фе­со­ри­ма са Ка­те­дре за српски је­зик и књи­же­вност, по­кој­ном Лу­ки Ше­ка­ри, Ми­љку Шин­ди­ћу и Мир­ја­ни Вла­исав­ље­вић, ко­ји су ода­бра­ли пје­сме за прву књи­гу по­ези­је ње­ног си­на, Ра­дој­ка је и да­нас ве­ома за­хвал­на јер су, ка­ко ка­же, ос­та­ли сти­хо­ви ко­ји сје­ћа­ње на ње­ног си­на чу­ва­ју од за­бо­ра­ва. Сти­хо­ви, сем си­тних ле­ктор­ских ко­ре­кци­ја, ос­та­ли су аутен­ти­чни. Иде­ја је би­ла да пре­ос­та­ле пје­сме бу­ду објав­ље­не у дру­гој књи­зи. Ву­ки­ће­ва их бри­жно чу­ва, али дру­га збир­ка по­ези­је до дан-да­нас ни­је објав­ље­на.

О по­ези­ји Вла­ди­ми­ра Ву­ки­ћа про­фе­сор до­ктор Ми­љко Шин­дић на­пи­сао је: "Био­граф­ске ин­фор­ма­ци­је, ма ко­ли­ко би­ле су­дбо­но­сне и пре­су­дне, је­дну по­ези­ју не­ће учи­ни­ти ни бо­љом ни го­ром не­го што јес­те и што мо­же би­ти… …Ву­ки­ће­вим пе­сма­ма ни­су по­тре­бне по­се­бне на­кло­нос­ти и не­ли­те­рар­на ‘по­ма­га­ла’. У до­ме­ну сво­је уме­тни­чке ос­тва­ре­нос­ти она ће са­ма се­бе оправ­да­ти и одржа­ти".

"Про­мо­ци­је књи­ге ‘Црна сви­та­ња’ 1996. го­ди­не на првом сај­му књи­ге у Ба­ња­лу­ци, као и у та­даш­њем ре­кто­ра­ту (згра­да Кул­тур­ног цен­тра Бан­ски двор) би­ле су ве­ома по­сје­ће­не и ла­ко су до­ла­зи­ле до пу­бли­ке", при­ча Ву­ки­ће­ва. Удру­же­ње књи­же­вни­ка из Пе­тров­ца, ко­је је не­ко­ли­ко го­ди­на по­сли­је ра­та егзис­ти­ра­ло у Ба­ња­лу­ци и на­кон то­га, на­жа­лост, због фи­нан­сиј­ских ра­зло­га уга­ше­но, но­си­ло је име Вла­ди­мир Ву­кић.