Сиријски преглед: Турски ток са Босфором у Идлибу

Министар одбране Турске се у Бриселу састао са Мајком Еспером, нагласивши да „САД и НАТО дају конкретнију помоћ Турској око најновијег развоја догађаја у Идлибу“.

четвртак, 13 фебруара, 2020 / 13:15

Посљедње упориште тврдокорних терориста, буквалних практиканата шеријата, разбојничких банди које међусобно ратују из Турске дотуреним оружјем и миљеника Запада, Идлиб, толико је важан да се Реџеп Тајип Ердоган наново и преотворено зањихао на клацкалици Јосипа Броза Тита.

У случају Идлиба, очигледно, не налази заједнички језик са Руском Федерацијом, те је једнострано извршио инвазију на сиријску покрајину Идлиб, у којој од самог почетка спонзорише оружану побуну против власти у Дамаску.

Заузимањем Идлиба Башар Ал Асад би фактички, али свакако симболички, могао без претјеривања рећи да је побиједио у грађанском рату у Сирији.

Ситуација је крајње замршена и у њој само Русија и САД отворено немају неки међусобно подударан интерес, док се Турска страна труди ходати по оштрици бријача њиховог стратешког, интерконтинентално-нуклеарног сукоба.

Од прошлог Сиријског прегледа, који је такође имао тежиште на Идлибу, прошло је доста времена, али је у свега неколико етапа дошло значајних промјена. Не само до релативно великих територијалних помака, већ и до новог, тако драстичног упада турске војске на територију Сирије. Овај пут Американци шуте, а Сергеј Лавров је окривио Турску да није поштовала договор о Сирији, који је 2018. договорила са Москвом.

Турска сада отворено изводи војне акције против власти која држи столицу у Уједињеним нацијама. Дакле агресор је по међународном праву, а да нико против тога ништа не говори. Ни близу онако као за два ранија упада, који су за мету имали курдске побуњенике, такође одметнуте од Асадове централне власти, али уз помоћ Америке.

У најкраћим цртама ћемо прво прећи дешавања.

Од курдско-америчког слома, до новог турског упада у Сирију

Башар Ал Асад и његова Сиријска Арапска Армија (САА), нанијеле су тешке поразе најтврдокорнијим исламистима, који су се од напредовања регуларних јединица сиријске војске бранили вишеструким самоубилачким нападима помоћу аутомобила-бомби, али ви о томе готово ништа нисте чули или прочитали у домаћим медијима. Дешава се то и до десетину пута дневно.

Наши про-НАТО медији, који диктирају политичку и јавну ублеху, доводе се у ситуацију да је све теже бранити Хајат Тахрир-Ал Шам те друге афилијације домаћој публици најпознатијих кроз сублимацију у свезлокобну ријеч Ал Каида, па онда избјегавају да причају о њиховим поразима, док не пропуштају да даље кукају о „валовима избјеглица“.

Али, и о томе сте тек чули понегдје у домаћим медијима, када је ипак продрла вијест да је Турска поново ушла војном силом од више стотина тенкова и хиљаде војних возила, како би се испријечила испред САА.

Сирија узвратила и дипломатски, те је њен парламент данас званично признао „Турски геноцид над Јерменима“.

Исламска држава – страшило за западне гласаче

Исламска држава (ИД) као војна сила више не постоји. У Сирији се та ријеч користи за оправдавање америчког присуства на бушотинама нафте које немилице експлоатишу, док у супротном правцу надиру шлепери са војном и цивилном техником коју испоручују Радничкој Партији Курдистана (РПК). Организацији која је оцијењена као терористичка по њиховој сопственој листи. Ако гдје постоји ИД, онда је то у Идлибу.

РПК, која се другачије назива када се слика са америчким војницима и политичарима, Турска је давно и уз противљење НАТО (САД и Француска највише), прогнала са дијела своје границе, етнички очистивши традиционално курдске територије са амбициозним планом да их насели арапским становништвом.

Она ту сада патролира у садејству и са Американцима и са Русима, како би „отклонила терористичку пријетњу и очувала суверенитет своје територије“.

То арапско становништво су породице екстремиста који нису хтјели прихватити амнестију Башара Ал Асада и повлачили су се све дубље у Идлиб, па Африн, односно све избјеглице које оптерећују Турску за вишегодишњег трајања грађанског рата у Сирији.

Турска очигледно жели да анектира што већи појас територије уз своју границу, што ће постати предмет преговора у некаквим будућим мировним разговорима, који могу трајати годинама.

Зато су Ердогану неприхватљиви ови губици, који су територију исламиста смањили на десетак километара од самог главног града покрајине Идлиб.

Територијални губици

Исламисти су одувијек најискреније и најнепосредније спонзорисани од Турске, која је имала сваког могућег утицаја на отпочињање грађанског рата у Сирији, којем је циљ био свргавање Асада.

Турска држи велике територијалне цјелине у Сирији, гдје је на најмање два мјеста протјерала курдске снаге, па чак и америчке савезнике из НАТО, који су безглаво напустили војне базе, да их прегледају руски новинари.

Исламисти само још у Идлибу имају какво-такво упориште у једном великом граду и приличну територијалну цјелину. Сада су претрпили и тешке губитке у територији, па је Идлиб, као град, сада фронт који брани војна сила Анкаре.

Кажемо Идлиб, јер у Африну, Тел Абаду и Рас ал Аину, те другим градовима које је заузела њена војска, власт држи Турска непосредно. До степена да издаје личне карте на арапском и турском језику.

Тај град је симбол опстанка аутохтоне сунитске исламистичке револуције против, за њихов укус превише секуларног, алавита Башара Ал Асада.

Дубине Ердогановог дивана

Но, Ердоган био био задовољан да се стане и да се линија успостави овдје докле се дошло, што Асад, након толиких припрема и тешког помијерања линије, не жели ни да помисли. Али мисли Русија.

У једном од пријашњих Сиријских прегледа, дотицали смо се жељезничке пруге, као нечега што је у „Асадовом ентитету“ толико испресјецано исламистичким енклавама. Сада тих енклава нема и успостављена је контрола над аутопутем Алепо – Дамаск, што су два највећа града у Сирији.

Русија то види као „подржавање сигурносне зоне договорене Меморандумом из Сочија“ у чему су „јединице САА успјеле тамо гдје је Турска оманула“. На терену, то је тежак војни слом. Исламисти били на позицијама гдје је Хама у артиљеријском домету, а дошли су на исту такву позицију САА свега неколико километара од Идлиба.

Сада их штити Турска војска, која ће прво морати преузети власт над ваздушним простором, што значи сукоб са Русијом, од које је купила противваздушне системе С-400.

У Идлибу ће се ових дана разрјешавати врло мучно и неочекивано савезништво Путина и Ердогана, отпочето обарањем руског авиона над Сиријом. Крунисано економски пуштањем гаса кроз Турски ток, а војнополитички подударним интересима у Сирији који су уздмали НАТО. Русији је Турска значајна и за транспорт војних екфектива. Како морем, тако и ваздушним путем. Пут преко Ирана и Ирака је знатно дужи и несигурнији.

Због тога изјава Џејмса Џефрија, изасланика САД у Сирији: „Вашингтон и Анкара имају исте геостратешке циљеве у Сирији и Либији и подржавамо легитимне интересе Турске у Идлибу“, звуче као тешко увлакаштво без и мало образа. Посебно обзиром на америчко наоружавање Курда.

Генерални секретар НАТО је још директнији: Ситуација у „Идлибу је узнемиравајућа и позиваму Русију и Асада да престану нападе на цивиле и подржавамо Турску“.

Либија још увијек  има нафте (као и Сирија)

Ова ће се слагалица рјешавати за столом, а не на терену, јер за сада никоме не одговара директан сукоб турске и сиријске војске, а најмање Русији. Она се прилично добро држи на међународној сцени, обзиром да у Сирији, не рачунајући бивше републике СССР, има једину војну базу у иностранству.

Асад је од борца у нокдауну, уз руску помоћ полако дотјерао до тога да је Турска приморана да изврши директну војну агресију, како би сачувала част свог менторства у овом грађанском рату.

Снага САД се, колико год њени ефективи у копненој војсци на терену били слаби и рањиви, огледа се у постојању зоне око града Ал Танфа. Можете је видјети на карти горе (зелена боја уз границу са Ираком). Њене границе су неокрњене од тренутка када је успостављена, под изговором да је неопходна „за борбу против Исламске државе“ (црна боја на карти изнад).

Но, и данас када ИД више не постоји, „сигурна зона“ у Ал Танфу блокира аутопут Дамаск – Багдад и даље за Техеран. Ситуацију додатно компликује што снаге које ратују на страни званичног Дамаска Израел бомбардује 24/7, на свим мјестима гдје самостално утврди да су иранске снаге или Хезболах.

Проходност кроз Ал Танф је стратешки битан правац за Сирију, Ирак и Иран, али САД задржавају контролу над њим. То је нека врста Босфора, или ако хоћете Дистрикта Брчко, над којом непосредну војну контролу држи Војска САД и бомбардује јединице званичне војске те земље, уколико покушају да протјерају истовјетне терористе оним из Идлиба, односно Исламску државу из тог пустињског подручја.

Истовремено, Војска САД провоцира и испитује одлучност САА успоставом базе у непосредном сусједству базе коју Асад има унутар територије контролисане од стране Курда од самог почетка рата. Но, ништа озбиљно не могу да ураде да ослабе руску позицију у Сирији, без помоћи Турске.

Није чудно да се од САД у Турској у пакету нуде и Либију као заједнички интерес, јер је Ердоган истоварио своје снаге и одлучио се да подржава власт у Триполију, на начин на који то Русија чини у Сирији.

Истовремено, америчко лицемјерство се највише огледа у изјави човјека који се тим бави свакодневно и наставиће, помоћника секретара Бироа за Блиски исток, Дејвида Шенкера: Либија није мјесто за руске плаћенике или борце из Сирије, Чада и Судана. Није мјесто да Емирати, Руси или Турци бију битке преко својих посредника, које спонзоришу према својим намјерама.

Шенкер је радио за УСАИД у Египту и Јордану, па вјероватно зна шта прича. Американци, наравно, неће пустити Турке да раде ни у региону, оно што они раде по свијету. Само их мазним ријечима покушавају вратити под команду НАТО.

У таквим врстама медијација у сред грађанског рата, Турска позицијом несумњиво исламске земље и војне, економске силе, те демографске силе, бити много успјешнија од САД и Русије, одлучи ли да се и војно наметне у нафоносним пољима на којима Вашингтон шири демократију. Венецуела и Филипини су Анкари далеко, али Сирија, Либија, Египат, Ирак и Иран нијесу.

Ово је све, наравно, додатна опасност за мир у свијету, од чега највише треба да страхују земље као што је државна заједница Републике Српске и Ефбиха. Односи Русије и Турске, а поготово САД са прве двије, веома се често и непотребно рефлектују на и онако лоше унутрашње односе у државној заједници.

Треба вијестима о ужасима ратова у свијету, који се воде из свих разлога из којих су се код нас водили деведесетих, домаћу јавност напоменути да је Дејтонским мировним споразумом успостављен какав такав мир. Добро подсјетити домаће становништво, чему води пристајање на заваду увезену са стране. То је једна од основних функција Фронталовог Сиријског прегледа.

До новог помијерања линије фронта – Гуглајте ћирлицом!



1 КОМЕНТАР

  1. Pajdo, stvari se malo brze mjenjaju na karti dok ti tekst izadje 🙂
    SАА je preuzela kontrolu nad Uram Al-Sugre, i zauzela bazu 46.puka..Turska vojska, njih oko 1000, je tu preakticki okruzena. Zbog toga je Erdogan ispizdio i zestoko odgovorio izbacivsi iz stroja oko 100 pripadnika SAA.
    Asad zeli razdvojiti ovu preostalu teritoriju odsjecanjem od Afrina
    Zasad mu dobro ide, no glavno je pitanje sta ce se Rusi i Turci dogovoriti. Od juce je turska vojna delegacija u Moskvi.
    Da li ce Rusi zaustaviti Asada (btw Vagnerovaca nosi sad uniforme SAA), i pritiskati Erdogana dalje ili ne, to je glavno pitanje
    NATO je vec izrazio spremnost pomoci svojoj (odbjegloj) clanici Turskoj, a na Erdoganu je da odluci. Ili ponovo jaran sa NATO, ali pod njegovim uslovima, ili zagrljaj s Rusima sto mu donosi kraj karijere i vjerovatno gubitak i rata i vlasti

    Jebem ja i jedne i druge i trece..sve osim hrabrog Bashara..tako se to radi..sve ili nista… a ne kao Slobo

    Сирийская армия тянет кишку к турецкой границе , желая тем самым разрезать подконтрольную повстанцам территорию надвое , перекрыв снабжение с Африна как сообщили мы рание

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *