Сиријски преглед: Нагласак на Африн и Источну Гуту

Без обзира на америчку жељу да опет бомбардују Дамаск, још су најжеће битке у некада курдској енклави око Африна и са исламистима који су већ седам година ушанчени у ширкој околини Дамаска.

петак, март 16, 2018 / 20:19

Човјеку који се родио и живио у миру, можда и није толико тешко гледати слике из Сирије, гдје рат никако да престане и то уз помоћ свјетских сила које ратују преко леђа тамошњег становништва. Нама, пак, из Дејтонске Долине Плача, уопште није свеједно. Којој год секти да припадамо.

Док то Русија чини легално, образлажући своје војно присуство ратом против терориста и на позив суверене земље која има столицу у Уједињеним народима, Турска, САД и Израел; врше агресију по међународним законима. Ако има наиваца којима тај појам нешто значи.

Осим два поменута жаришта – Африн и Источна Гута, велике се борбе воде између терористичких група у покрајини Идилиб, која је једина још увијек у већини без значајнијих територија контролисаних од стране Сиријске Арапске Армије (САА). Углавном између терористичког концерна Хајат Тахрир Ал-Шам (ХТШ) и других терористичких савеза и група, као што су Џабхат Тахрир и Сукур Ал-Шам.

Те терористичке групе, осим што малтретирају цивилно становништво и непрестано ратују међусобно за превласт, имају отворену подршку Запада који их назива "умјерени исламисти". Што звучи исто као и "помало трудна" или "умјерене убице".

Турски ентитет у Сирији скоро печен

Једно од таквих исламистичких кооперација – Слободна Сиријска Армија (ССА), наоружана је и овојничена уз помоћ Турске, највише приликом њеног упада у Сирију, када је заузимањем Ал Баба у операцији "Штит Еуфрата" у августу 2016. године, трајно одвојила Афринску енклаву од остатка територије под контролом Курда. Погледајте видео након овог пасуса, видјећете да на позив Текбир – сви узвикују Аллах уекбер, таман као и наши демобилисани борци из Ефбиха на својим барикадама за 1. март. Сада су те јединице искориштене као пјешадијска подршка турској инвазији на енклаву, која је пред остварењем свог циља – заузимање града Африна. Ова операција у току је мало ироничног назива – "Маслинова грана".

Турска је већ одавно спојила територије под контролом исламиста у покрајини Идилиб и око града Ал Баба (26.02.2018. што је и датум прве фотографије у слиједу испод), али за потпуну контролу и својеврсну аутономију тог комада земље, потребно јој је заузимање града Африна. Турска војска је већ заузела други велики град у овој провинцији Јиндирес, али комуникација Идилиб – Африн – Ал Баб је Турској таман толико битан, колико блокада аутопута Дамаск – Ал Танф – Багдад Американцима, који и даље држе велику и самоуспостављену "сигурносну зону" око Ал Танфа.

Тренутно су турске снаге и њихови савезници из ССА мало успорили операције око заузимања Африна, како би избјегли веће жртве и допустили војницима и цивилима да се извуку. Нама је јасно да је у питању врста етничког чишћења, јер ни Турска ни САА не желе Курде на својој територији.

Изузев неких спорадичних упада, прво курдских милитаната који су држали Курдску четврт у граду Алепо (жута тачка видљива на првој карти Африна од 16.02.2018., али не и на овим каснијим), а затим и Народних одбрамбених снага (НОС) наклоњених Асадовој власти, није било озбиљнијег ангажовања од стране владе у Дамаску или "америчких Курда" који немоћно посматрају дешавања. Било је извјештаја о проласку курдских снага из правца Манбижа, да би помогли у борби против Турске, али без икаквог резултата.

Русија прећутно посматра дешавања у Африну и дипломатски је још тиша од влада ЕУ и САД, што је јасан показатељ да је ова војна акција изведена у договору.

Амерички фртаљ Сирије

Но, и након успјешног заузимања Африна, Турска не мисли стати, те је непрестано на снази дипломатско препуцавање између турских и америчких дипломата и војника, око турског захтјева за повлачењем Курда (и Американаца) из Манбижа. Овај град на сјеверу Сирије је под контролом курдских јединица које су наоружане и ваздушно помогнуте од стране САД.

Наравно, САД као папагаји понављају да је њихов боравак у Сирији у циљу слома Исламске државе (ИД), али преостале енклаве ИД остале су нетакнуте већ мјесецима, а ваздухопловство Војске САД много више бомбардује јединице лојалне власти у Дамаску, него што се занима за ИД. Једнако тако поступа и Израел.

Сиријске демократске снаге (СДС), како гласи еуфемизам за војну силу Радничке партије Курдистана, на свом грбу имају карту Сирије, на којој им припада све сјеверно од ријеке Еуфрат. Е, па Манбиж је изван ове границе, и Турци инсистирају да се Американци и њихови курдски савезници повуку са те територије, што потоњи упорно одбијају.

То ће бити будућа јабука раздора између Турске и САД. Американци, пак, наносе ваздушне ударе и гомилају своје снаге око мостобрана САА на Еуфрату, у региону Деир ез-Зора, штитећи нафтна поља која су јој била и једина сврха наоружавања курдске организације, коју и Турци, али и Стејт департмент, званично сматрају терористичком.

Гута на истоку, алавитство слатко

Једнако као и сваки пут када Дамаск уз помоћ Москве креће у офанзиву на неко исламистичко упориште, једновремено креће и кукњава лаживјестних западних медија, те дипломатска офанзива Ники Хејли и другара, којој је главна мантра "хемијски напади". У случају када су ирачко-америчке и курдско-америчке снаге нападале на Тиркит или Раку, то су биле "опсежне акције" и "велике офанзиве" да би се истјерала ИД…

Асад и Русија су већ седмицама прије офанзиве говорили како ће исламисти исценирати нападе хлором и сарином, што су они и учинили, али то САД не смета да пријете бомбардовањем Дамаска.

Русија је, за разлику од инцидената око Ал Танфа и Деир ез-Зора, много љућим тоном и конкретном противваздушном пријетњом реаговала на овакве најаве. Врло вјероватно да се бомбардовање, након пада израелског Ф-16 при истим задацима, још није ни одиграло. Испуцавање великог броја крстарећих ракета које већином промаше циљ, овај пут још увијек није опција ратовања Америке "даљинским управљачем", односно без људских жртава.

Гута је једна од енклава исламистичког терора, о којима пишемо са чуђењем од почетка серијала Сиријски преглед. Колико год Башар ал-Асад навукао муниције у предратном периоду у од исламиста заузете војне базе, опет то не може трајати седам година. Тешко је повјеровати да исламисти не добијају помоћ у оружју и муницији од западних влада и Турске, као што је био и "хуманитарни" сценарио у Сарајеву. Конвоји хуманитарне помоћи морају ући, али исламисти не допуштају грађанима да напусте опсједнуту енклаву. Сценирају хемијске нападе, те уз помоћ својих Оскаром награђених Бијелих шљемова, снимају видее патње цивила од гранатирања, авиобомбардовања и глади.

Дакле исто као у Сарајеву деведесетих.

Линија фронта у Источној Гути се посљедњих неколико година готово уопште није помјерала. Посебно је за Асада била болна близина града Џобара, односно кварта у ширем рејону престонице Дамаск. Он пресјеца аутопут Дамаск – Хомс, чија је источна страна и западна граница енклаве Источна Гута. Но, линија у Џобару је још увијек остала нетакнута. Небројено пута су покушане офанзиве на Џобар (слично као на град Дараа), али овај пут је иста кренула не са запада, већ са истока енклаве.

Исламисти су за ових седам година рата направили неке импресивне фортификације, као што је више километара дугачак, веома широк и дубок антитенковски ров, али је уз значајне жртве САА успјела да пређе те препреке, те уз непрестана авиобомбардовања (САД кажу 20 дневно), успјела да исјече Источну Гуту у три мање енклаве.

Из њих куљају ријеке избјеглица, те слике ужасних разарања и жртава, које налазе на много бољи пријем код медија са Запада, него што су мртви Курди по улицама Африна. Муке цивила које убију америчке авиобомбе крајње су незанимљиве за ове исте лаживјеснике.

Војна прогноза за крај

Турска ће сасвим сигурно заузети Африн, док ће Асад и Путин наставити да играју по први пут паметну игру коју играју САД. Усвојиће и још десет резолуција о прекиду борби у Источној Гути, и Сирији уопште, али ће још већом снагом наставити да чисте ово исламистичко упориште. Американци то стално раде.

Осим Гуте, Асад има још најмање четири исламистичке енклаве, од којих је једна у самом Дамаску, подијељена на три дијела између "умјерених исламиста" и ИД. На претходној карти, и овој испод, види се промјена линија, те црном бојом означена енклава ИД. Закључно, дакако, са данашњим даном.

Смиривањем тензија на истоку, Заузимањем Деир ез-Зора, избијањем на Еуфрат и сламањем озбиљне војне пријетње ИД, отворио се простор за рјешавање тврдокорних исламистичких упоришта, окружених од стране САА. При томе Асад на њиховој територији тренутно само има једну енклаву у окружењу (Фуа и Кефраја), уз још двије унутар територије под под влашћу осовине Курди-САД.

У зависности од брзине којом Асад буде рјешавао исламистичке енклаве, а прије свега ову у Источној Гути и ону која блокира аутопут Хомс – Хама, зависиће и ослобађање снага које би евентуално покренуле офанзиве на фронтовима ка Идилибу и граду Дараа. Из ова два правца су вршени напади исламиста у циљу растерећења Источне Гуте, али само из праввца Идилиба, сјевероисточно од града Хама, град Керназ је једно вријеме био у рукама исламиста, да би га НОС повратиле већ сљедећег дана.

Потпуно заузимање Источне Гуте у кратком року, условило би психолошки ефекат, који би допринио преговорима. Како оним о слободном пролазу исламиста из окружења, како би се избјегле даље цивилне жртве, тако и о успостави трајнијег мира, на чему раде Русија, Турска и Иран.

Нажалост, прогноза Фронал.СРБ ће морати бити уз пуно падавина авиобомби и граната, те продужене пљускове метака и ракета, док се крви и нафте жедни свјетски играчи у Сирији, сложе да је вријеме за неку врсту сиријског Дејтона. Јасно је да о миру не би, као до сада, требали причати само Русија, Иран, Турска и Дамаск; већ би било добро да се укључе и највећи спонзори исламиста: САД, ЕУ, Израел, Саудијска Арабија, Уједињени Арапски Емирати, итд.

Без тога још дуго неће бити мира оствареног преговорима. Мир ће у супротном донијети искључиво јача страна у рату. А да она постоји, не би рат трајао 7 година.



Оставите одговор