Синиша Сикимић: Гдје је и шта ради политичка толеранција

Текст Небојше Вукановића о додјели одликовања Вучићу и Додику не помињем, јер је препун излива мржње и као такав је за сваку осуду. Не видим како другачије окарактерисати чињеницу да је Вукановић патријарха Иринеја назвао ,,при пејд патријархом“?

петак, октобар 11, 2019 / 19:53

У седмици на измаку, коју је обиљежила централна прослава 800 година Српске православне цркве, много је буре изазвала одлука Цркве да на Свечаној академији додијели одликовање предсједнику Србије Александру Вучићу и српском члану Предсједништва БиХ Милораду Додику.

Неки ће поставити и питање ако је одликован предсједник Србије зашто није одликована и предсједница Републике Српске, или је личност српског члана предсједништва засјенила (можда и објединила) ту функцију? Ту дилему ријешио је сам патријарх Иринеј рекавши да ,,док је Додика у Бањалуци биће и Републике Српске“.

Није ово први пут да се патријарх на овај начин обраћа. Треба се сјетити завршнице изборне кампање за предсједника Српске из 2014. године, и патријархових ријечи на откривању споменика Стефану Немањи – потоњем Светом Симеуну Мироточивом.

Међутим, један текст је код мене изазвао посебну пажњу. Дана 09.10.2019. године, на Фронталу је објављена ауторска колумна др Ненада Стевандића под насловом ,,Додик, Вучић, зашто су одликовани?“ у коме аутор износи низ, најблаже речено, дискутабилних тврдњи. Прва од њих каже да ,,величину чина (мисли се на чин додјеле одликоваа – прим. аут.) тренутно засјењује невјероватан ‘хејтерски занос’ другосрбијанске умишљене елите, али и дјела тзв. патриотске интелигенције која је већ зашла у зилотску фазу.“

Не желим да замарам читаоца коментарисањем изјава припадника тзв. Друге Србије, јер људи који извргавају руглу све што има везе са српством стварно и нису вриједни коментарисања. Међутим, поставља се питање на кога гдин Стевандић мисли када каже ,,тзв.патриотска интелигенција“? С обзиром на то да су академик Матија Бећковић и редовни професор Филолошког факултета Универзитета у Београду Мило Ломпар одбили да говоре на Свечаној академији, управо због додјеле одликовања предсједнику Србије, очигледно је да се на њих мислило. Како је могуће да због политички различитог мишљења, преко ноћи, академик САНУ Матија Бећковић и проф.др Мило Ломпар постану ,,тзв. патриотска интелигенција“?
Такође, откад су то због одбијеног говорења на академији они постали зилоте? Подсјећања ради, исти тај Матија Бећковић није био „тзв.патриотска интелигенција“ и зилота када је одржао бесједу за Дан Републике 09.01.2016.године? Очигледно је да је тада Матија био по питању Дана Републике Стевандићев истомишљеник или ,,на правој страни“ и тада је његов говор и политички став био добродошао. Из тога слиједи да политичка толеранција и није јача страна гдина Стевандића, јер ако због става о недржању бесједе одмах сврста академика Бећковића у ,,тзв.патриотску интелигенцију“ он тиме имплицитно тврди да само онај ко је уз доминатно владајуће мишљење је прави патриота (пред крај ће бити још ријечи о овоме).

Даље, у колумни, се наводи ,,Патриотама је много теже јер су остали у шаблону несрећних, али и просвјетљујућих 90-тих. У том шаблону Додик није ни био, а Вучић је од њега направио највећи отклон…“Зашто су деведесете несрећне свима је познато, али у ком својству су просвјетљујуће? Јесу ли деведесете просвијетлиле Додика да постане патриота и националиста, а Вучића да од националисте и радикала постане евроентузијаста? Какав занимљив заокрет. Слиједећи даље ту логику, српски професори, академици и епископи СПЦ-а који су били против одликовања Вучића су заостали у деведесетим. Моли се читалац да се врати неколико реченица уназад и прочита редове о политичкој толеранцији и његовању плурализма мишљења.

Оно што даље гдин Ственадић каже јесте: ,,Објективно никад Србија и Српска нису биле ближе и никада разлике између српског и србијанског нису биле мање.“ Волио бих када би аутор појаснио шта је то српско, а шта србијанско и које су разлике између тих појмова? Да је којим случајем гдин Стевандић прочитао књигу проф. др Мила Ломпара, припадника ,,тзв.патриотске интелигенције“, Дух самопорицања нашао би тамо да се једно кретање у оквиру духа самопорицања управо води матрицом хрватске културне политике :,,Све што је српско треба свести на србијанско, да би то што није србијанско престало да буде српско.“ Раздвајајући појмове српско и србијанско као да се слиједи управо та матрица, додуше несвјесно (или се бар надам да је тако).

Такође, писањем да су ,,све мање разлике између српског и србијанског“ он имплицитно тврди да не постоји СРПСКО као ОПШТЕ, него га цјепка у србијанско, српско… Уколико се пак, ово ,,србијанство“ односи на политику државе Србије, онда не може ,,српско“ бити за Републику Српску него ,,српшчанско“ како то објашњава Проф. др Часлав Д. Копривица у једном научном раду објављеном у књизи Српски пут. Међутим, нису ли оба та термина ,,србијанско“ и ,,српшчанско“ потпуно бесмислена?

Да, јесу, али о томе другом приликом.

У наставку колумне др Стевандић износи хвалоспјеве о Вучићу као обновитељу, градитељу итд. Једним дијелом је то неспорно, али код тврдње за изградњу Београда на води, заборавља истаћи да ни три године након нелегалног рушења објеката у Херцеговачкој улици није утврђено ко је одговоран и ко је тим чином дословно суспендовао правни поредак? Или се, дивећи се солитерима Београда на води, брзо заборавља на права власника нелегално срушених објеката?

На крају, господин Стевандић извлачи закључак да би ,,паметном било сувишно питање зашто су одликовани?“. Поново молим читаоца да се врати на реченице о политичкој толеранцији и плурализму мишљења. Дакле, према овој реченици, будала је свако онај ко мисли другачије од њега. Ја се некако овдје подсјетим оне мисли да ,,не сумњам да сам слободан, тамо гдје слободно сумњам“. Узгред, да ли је неко из СРПСКЕ ( а не србијанске или српшчанске) опозиције заслужио одликовање поред актера власти – НЕ ЗНАМ. Нити је то уопште тема.

Српска православна црква одлучује коме ће и када уручити одликовања. Међутим, било би занимљиво да је, рецимо, Бошко Обрадовић (кога припадници власти у Србији редовно часте епитетом фашисте) добио одликовање, или, рецимо, неко из СДС или ПДП (које припадници власти у Републици Српској редовно часте епитетима сорошеваца, издајника и страних плаћеника). Како бисмо се тада ,,опрали“ пред свијетом када би освануо наслов ,,Патријарх одликовао фашисту“ или ,,СПЦ додијелила одликовање издајницима“? Је ли вам сада јасно гдје нас води непостојање политичке толеранције и етикетирање политичких неистомишљеника као фашисте и издајнике зарад дневнополитичких интереса?



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *