Симић за амерички Њузмакс: Шмит је нелегитиман као и Зеленски, изазива једнаку ратну опасност
Јуче се навршило тачно три године од почетка рата у Украјини. Вест у којој је потврђено да су о престанку оружаних сукоба у тој земљи разговарали Доналд Трамп и Владимир Путин покренула је више мировних иницијатива у свету.
На вези имамо новинара Данијела Симића који се управо вратио из Донбаса одакле је извештавао.
Данијеле, шта кажу грађани, цивили, погинуло их је или рањено најмање 40 хиљада, како они реагују на могућност да дође до прекида ватре после пуне три године жестоких борби?
Нажалост, нико их ништа не пита. Без обзира што су демократски системи на власти и у Русији, и у Украјини; цивиле нико ништа не пита у условима рата. Да их је питао, до ескалације рата 2022. године не би ни дошло.
Посебно нико ништа не пита народ Украјине, којег је потез Владимира Зеленског довео до катастрофе. Од рјешења спора са Русијом по већ легендарном реченицом коју је Борис Џонсон рекао Владимиру Зеленском: Просто ратујте, до тога да су изгубили огроман број људи и сада имају уништену земљу, која ће и од Запада бити принуђена да потпише још неоповољнији споразум, у односу на онај који је Кремљ нудио у фебруару/марту 2022. у Истамбулу.
Да нико ништа не пита грађане Украјине, говори и чињеница да је Зеленски већ дуго на власти противзаконито, а да доноси одлуке, које утичу на судбину читаве популације.
Врло је слично и код нас у Бањој Луци. Био сам на вези и чуо сам извјештај из Сарајева, што је потпуно исти случај, јер Милорада Додика туже да није слушао човјека којег нико није изабрао на изборима, нити га је ико именовао да може да доноси законе.
Кристијан Шмит повлачи потезе који БиХ могу увести у рат, а без икаквог ризика за себе и свој народ. То је врло опасна позиција и може нанијети велику штету, управо због непостојања одговорности.
Коме би више у овом тренутку одговарало примирје: руској или украјинској страни?
Украјинској свакако.
Овдје Русија може, у стратешком смислу, изгубити много. Украјину су сви давно отписали и она уопште није играч.
Поготово озбиљан играч, у смислу посљератних преговора и цртања нових граница, до чега ће сигурно доћи. То се знало од почетка и само је то ново болно сазнање, за све оне који су мислили да су бајке о уласку у НАТО или ЕУ, по неком експресном кључу, могуће чак и након окончања рата у Украјини.
У нашим медијима се слабо подсјећа шта је ко говорио раније, ја бих баш волио да се то примјени на оне људе који овако како ја коментаришу један рат и то раде годинама. Нема ништа од прича Руси имају хране и горива за три дана, ваде чипове из вешмашина да праве крстареће ракете и паметне бомбе.
Појава Трампа је бацила нову визуру на овај рат, на начин на који се можда нико није надао. Уколико то буде у његових првих 100 дана владе, Русија се може надати и озбиљнијим уступцима, јер се њему жури.
Разлог због којег овај рат траје оволико дуго и дјелује као да је то био сукоб два изједначена противника, јесте што Русија води овај рат, колико год јој он био на прагу, много више оном како је Вашингтон водио ратове у Кореји, Вијетнаму, Ираку и све до овог посљедњег повлачења из Авганистана.
У Русији, посебно обзиром на њену територијалну величину, живи се мирно. Русија ратује готово као да је ово преко океана, али трпи, наравно велике губитке. Прије свега у људским ресурсима и то је нешто што свакако читаво руско друштво жели да се оконча.
Русија, овим темпом, може Украјини пружити рат још најмање двије године, а то Украјина не може издржати. У том случају ће доћи до слома фронта и након тих губитака, руске намјере ће бити сасвим другачије.
Појавила се нека карта која не укључује Одесу и Исмаил, а ко зна шта ће Руси тражити, што се ово више одуговлачи. Велика је разлика шта су тражили у Истамбулу и касније када су званично припоили четири бивше области (Лугањска, Доњецка, Запорошка и Херсонска) плус Крим.
Посебно ако потпуно униште ОСУ, што је Путин и обећао кроз фразу "демилитаризација и денацификација" Украјине.
Синоћ је амерички председник најавио да ће се сусрети са руским колегом веома брзо. Медији процењују да би то могло да се деси већ крајем фебруара или почетком марта. Када би могли руски војници са фронта нешто да поруче или питају двојицу најмоћнијих светских лидера, шта би им поручили?
За многе овај рат траје предуго, али управо због тога, најгори би сценарио био брзоплет, а самим тим и крхак мир; који би се убрзо претворио у још крвавији рат, уз више учесника. Велика је ту разлика између онога што би рекли они у руским, и они у украјинским јединицама.
Руски војници, мислим, свјесни су надмоћи своје војске, али нико, поготово ако је јуришник, не може бити сигуран да ће доживјети да види побједу. Ма каква она била.
Руски војници, приликом обраћања медијима, готово да имају правило службе да на крају обавезно говоре: Победа будет за нами! Односно: Ми ћемо побиједити.
Међутим, парадоксално, мислим да је спремност да се ратовање продужи до остварења неког стратешког циља, нешто што би лакше подржали војници на фронту, него њихове породице код кућа.