Симић о Дејтону – 30 година након потписа у Паризу (ВИДЕО)
Дејтонски мировни споразум је вјероватно најнепоштованији међународни правни акт у посљедњих тридесет година. Он је и примјер преваре и изнуђивања уступака силом, те иако је у великој мјери суштина изворног Дејтона разрушена, опет је он основа за коју се у смислу опстанка српски народ данас држи као за сламку спаса.
Почев од тога да су у ваздухопловној бази Рајт Петерсон у ентитету Охајо, Сједињених Америчких Држава потписане и договорене једне карте разграничења, да би на потпис у Паризу биле донијете сасвим другачије, које су подразумијевале да су сви кључни висови и планински превоји, које је ВРС држала у току сукоба, преписани другој страни.
Ту смо стављени пред избор да ли наставити ратовати и даље без подршке Србије, која је већ увела санкције Републици Српској због неприхватања плана Контакт групе, а уз ваздушне нападе и артиљеријску подршку НАТО снага на терену, која је такође била стварност 1995. године и Српска је бомбардована четири године прије Србије; или се задовољити тим што смо постигли постојање Републике Српске, као треће легалне српске државне творевине, на територији бивше СФРЈ. Уз Србију и Црну Гору.
Постојање Републике Српске је кључно за опстанак српског народа западно од Дрине, али и за укупну регионалну стабилност и мир у ширим европским оквирима. У вријеме потписивања овог споразума, налазили смо се у тешкој ситуацији и при грозним изборима, какве тренутно најбоље можемо видјети на примјеру мировних покушаја у случају рата у бившој совјетској републици Украјини.
Угрожавање Дејтонској мировног споразума до сада је водило искључиво угрожавању и разградњи Републике Српске, а не, рецимо, ка раздруживању државне заједнице Републике Српске и Ефбиха, односно муслиманско-хрватске федерације од 10 кантона, коју они званично називају Федерација БиХ.
Пошто се ради о мировном споразуму, који је водио озбиљну пажњу о балансу снага, да би дошло до услова за трајни прекид ватре, који би био прихватљив за осигуравање мира у региону, не треба бити пуно паметан па закључити да ако неко разграђује мировни споразум, онда неумитно води ка стварању услова за нови ратни сукоб и продужење кризе.
И то се у Дејтонској БиХ непрестано и дешава. Главна сила притиска сила Запада, односно НАТО земаља у најужем кругу, јесте канцеларија ОХР. Не треба се заваравати и тражити кривца у било ком другом, пошто су и Руска Федерација и НР Кина јасно у СБ УН одбиле да прихвате именовање Кристијана Шмита за Високог представника и у том смислу он овдје наступа као представник СР Њемачке и земаља које су са њом у војним и политичким савезима.
Уз све ово речено, ДМС је темељ регионалне безбједности, јер нестабилност у Дејтонској БиХ, повлачи несумњиво проширивање кризе на земље региона. У том свјетлу се веома мало међународне пажње посвећује овом проблему, а посебно у земљама региона.
ДМС је разграђен на неколико нивоа, а кључне полуге међународног насиља су посљедњи пут кад сам ја бројао, ускратиле Републици Српској преко 67 надлежности, од оних које су јој гарантоване Дејтоном.
Сада је тренутно изграђен стабилан механизам у којем дјелују тзв. Уставни суд БиХ и већ поменута и једнако такозвана Канцеларија високог представника за БиХ. Уставни суд у којем сједе по два представника Срба, Хрвата и муслимана, те три стране судије, не тумачи Устав БиХ, већ га заправо пише одлукама на основу апелација муслиманских политичара, те уз два муслиманска гласа и три гла са страних судија, увијек прегласавају четири судије хришћанских домородаца, односно Срба и Хрвата.
У Ефбиху је у дијеловима насељеним искључиво муслиманским живљем, развијена идеологија која се заснива око мита о тобожњем геноциду у Сребреници, а која трује млађе нараштаје очигледним лажима и своју моћ заснива на међународној подшци Запада за такав наратив. Имамо један огроман несразмјер између количине ратног хушкаштва у Сарајеву, не само међу политичком и медијском кастом, него и свим полугама државе, дакле и кроз просвјету прије свега, гдје се дјеца уче томе да је грађански рат који се завршио 1995. године у Дејтону, заправо само "прво полувријеме", те да је нова генерација та која треба да настави рат до остварења тзв. унитарне БиХ, у којој не би постојали ентитети, нити правила о конститутивности народа, а власт би држали муслимани као тренутно најбројнији етнос унутар граница некадашње републике комунистичке Југославије.
То је највећа пријетња миру тренутно у БиХ, и она то није престала бити од краја рата до данас, док код Срба је готово потпуно угашен било какав национални рад, чак и онај најосновнији.
Не треба заборавити ни исламски, или боље рећи исламистички фактор у компликовању и разградњи Дејтонског мировног споразума. Са једне стране су исламске земље заиста направиле своје упориште у Европи. Поред Турске, која територију БиХ сматра готово својом територијом, ако ништа барем онолико колико је Азербејџан њена сфера утицаја. И поред веома реалног става предсједника Турске, о томе да се три конститутивна народа у БиХ требају манути Американаца и међусобно се договорити о устроју земље који би водио ка миру и просперитету; након наоружавања нелегалних војних формација на територији јужне покрајине Србије, односно Косова и Метохије, не треба двојити на чијој страни би Реџеп Тајип Ердоган био, уколико би дошло до неке кризе која би подразумијевала опредјељивање чак и у оружаном смислу.
Обзиром да је Ердоган до сада покретао ратове без већег оклијевања, не треба искључити да уколико би то одговарало интересима Турске онако како их он види, да би неки будући сукоб на територији Дејтонске Творевине могла изазвати и сама Турска. Посебно уколико то буде корисно за неке будуће исламистичке обрачуне са ЕУ, од које је добила трајну одбијеницу, без обзира што се Турска годинама трудила да удовољи условима Брисела.