Сезона лова на градско земљиште

Градска управа, година 2000. Нико није ни слутио да ће уобичајна скупштинска пауза, те године и током љетних мјесеци, бити добра прилика и добар изговор за покретање офанзиве на градско грађевинско земљиште, у највећем и главном граду Српске.

Пише: Миленко Вишњић

Наиме, те године, тих мјесеци и у том граду, настаје и почиње оно што се у минулом петнаестогодишњем периоду називало различитим именима: криминал и корупција, земљишна мафија, грађевинска мафија, државна мафија и други прикладни и мање приклади, учтиви и мење учтиви називи – за ту модерну и опаку друштвену појаву.

Та година ће вјероватно бити запамћена и по, можда, најзначајнијем догађају у РС, послије рата – отварању сезоне лова на градско грађевинско земљиште и то, богами, у највећем граду Српске – Бањoj Луци, што је и нормално да се одатле почне. Радмановић – тада председник Извршног одбора града (ИО) и његов партијски друг, секретар Скупштине града – Слободан Гаврановић су, изгледа, направили процедуралне, али и велике, огромне и још веће од огромних – грешке?

Изгледа, да су поменути челници свјесно правили “грешке”, незаконито заобилазећи Скупштину града, институцију, једину законом овлаштену да може додјељивати градско грађевинско земљиште. Олакшали су себи посао, преузимајући све у своје руке, а уједно избјегавајући сукоб са некомпромисним скупштинским одборницима.

Поједноставили су себи посао: ИО предлаже, РУГИП обрађује предмет, и, на крају, опет, ИО направи и потпише рјешење о додјели. Било је то неко друго вријеме, када је било и таквих одборника, као што је био Војислав Глигић и неки други, којима је начело законитости и правде, било важније од трулих компромиса – нису се дали преварити, али, ето, пређоше их некако.

Врпца је свечано пресјечена, лов је почео. Кренимо редом! Те, за Бања Луку значајне 2000. године, Слободан Гаврановић, свечано ставља свој цијењени и драгоцјени потпис, замрљан печатом, на скупштински Закључак, којим, супротно закону, преноси овлашћења – из скупштинске надлежности располагања градским грађевинским земљиштем – на Извршни одбор (ИО) Града. Потпуно нелегално! Или, можда, ништа лоше, зашто не поједноставити законитост и процедуре поступка додјеле? Па, баљда смо се борили за нове вриједности!? Међутим, кршење закона би могао бити проблем, али о томе је, многи кажу, још прерано говорити. Неки кажу, тек кад се заврши с Мишковићем.

Такође, важно је указати, рећи, викати и кукати да је тим поступком, те 2000. године, Гаврановић учинио најмање два тешка правна гријеха; први гријех, незаконито преношење овлаштења Скупштине – закон забрањује преношење таквих и било каквих скупштинских овлаштења; други гријех, проузрокован првим, рјешења о додјели градског грађевинског земљишта, доноси само и једино Скупштина града. Изгледа, закон је неумољив; закон каже, рјешења не може доносити и потписивати друг Радмановић, него само Скупштина града; али, ето, Гаврановић је мислио другачије и најбоље; вели, ваљда смо наши, зашто то не би могао и мој друг Радмановић потписати! Навикли се и тако наставили потписивати.

Ипак, изгледа, био је то добар почетак у обрачуну са мрском општенародном имовином! Сваки почетак је тежак. Или, можда је крива и “љетна скупштинска пауза”, журило се и више се није могло чекати на промјену закона за додјеле – људи чекају са парама, даће другима. Новац пропада, лежећи у џеповима приватника, а и земља чека да се преузме – зашто да земљиште кисне и труне на земљи бадава.

Можда би још један додатни разлог – за журбу у додјели земљишта на нелегалан начин и за кратки рок у та три љетна мјесеца – могао бити, што је цијена квадратног метра грађевинског земљишта још била “општинска”; ниска, а не тржишна и реална. Не може се занемарити ни чињеница да је журби допринијело и то што је ИО, представљен предсjедником Радмановићем, био тај који је додјељивао градско грађевинско земљиште такозваном непосредном погодбом, дакле – без конкурса, директно додјељујући земљиште само драгим пријатељима или непријатељима, ако плате мало више од пријатеља.

Тако је то почело те давне 2000. године; почетак покретања лавине, зване ДОДЈЕЛА НЕИЗГРАЂЕНОГ ГРАДСКОГ ГРАЂЕВИНСКОГ ЗЕМЉИШТА; лавине, која се до данас готово и угасила, јер је све од тада, до сада “подијељено”, тако да новоизабрани градоначелник готово да и нема шта више дијелити. Требао је мислити и на будућност или, можда, није ни очекивао да ће икад бити ово што је данас.

Прије су, од ДОДЈЕЛА земљишта, неки старији градоначелници могли и за градски буџет помало одвајати, а сада, 2013. године, нови млади градоначелник, тешко да ће ишта успјети скуцкати. Стара народна пословоца каже: питаћете старост гдје ти је била младост, често налазећи примјену и код оних који мисле да ће увијек наћи објешених, обавезно и туђих, комада.

Нема више градског грађевинског земљишта, нема се шта ни у залог дати; да није тако, макар би се могле од новог кредита – обећане и повећане плате исплаћивати! Маца појела градско грађевинско земљиште, у и око града Бање Луке, тако да на плате нико и не рачуна, како они са повећаним, тако и они са умаљеним – и једни и други, долазе на исто – ускоро ће добијати ништа. О предузећима, да и не говоримо, њих више нема ни колико земљишта, којег, такође, више нема.