Шешељ дође, ја се не ожених

Једном давно, прије неких 7-8 година, моја супруга на повратку са 10-одневног одмора (бјеше то некако око Преображенија, знам по рингишпилу у Рогатици, која нам је незаобилазна ка Црној Гори, меки парадајз- туризма) уздахну, као да скида неки терет са леђа и рече:

– Ето, прође и ово, сад још Нова година…

Пише Далибор Мрдић

Зачудих се тој њеној констатацији, међутим, временом почех и ја године рачунати по, за поједница важним догађајима, као што је крштење Драгановог малог, слава код Станића, посјек, Божић…

Нема више мјесеци, година. У РС се вријеме мјери од избора до избора, а у Семберији последњих година од поплаве до новог поводња. Уметне се ту још по нешто што би се могло сматрати важним, али људима у овом запећку свијета, најважније је како преживјети, тако да све друго олако баце иза себе и на пречац забораве.

Елем, ту фамозну 2014.обиљежили су прво фебруарски протести, социјални бунт у Федерацији БиХ, који се не прели у РС, јер Боже мој, како нам објаснише наши властодршци – исти је и изазван како би се срушила РС. Дакле, сви они силни гладни и обесправљени који су данима стајали на цичи зими, а на крају запалили и мало ватрице у зградама Владе и Суда ТК, згради Владе ЗЕ-ДО кантона, згради Градске управе Мостара, згради Владе Кантона Сарајево итд имали су само један циљ – срушити РС. Морам признати – добра тактика!

У мају се десио потоп. Чак и баба Борка, моја комшиница дубоко у 8 деценији живота, видјевши пар дана раније на ТВ-у колико је надошла ријека Босна око Високог, рече:

– Дјецо, ово нас не може мимоићи!

Но, надлежни у Цивилној заштити и другим структурама задуженим за безбједност никако нису могли предвидјети шта ће се десити након деветодневних интензивних падавина широм региона.

Влада РС тек трећег дана катастрофалних дешавања прогласила је ванредно стање, успут рачунајући колико ће се новца слити на централизован рачун за страдале у поплавама. Поменутим средствима крпио се буџет, а поплављенима дијелиле пластичне картице, тек да преживе до после избора. Највише страдали у овој ујурми су привредници, који су пристали давати робу за поменуте ваучере, с обзиром да новац вјероватно никад неће добити.

Љето памтим по јесени. Тачније, јесењим временским приликама. Чак сам и ја, враћајући се са одмора из Црне Горе, негдје око Тјентишта одахнуо уз ријечи:

– Прође и ово, још та Нова година.

Истина, на Тјентишту је тог 20. Августа, на једва 5 Ц у плусу само снијег је фалио за потпун новогодишњи угођај.

Од септембра са кишом почеше пљуштати и предизборна обећања. Тих дана често ми је на ум падао графит виђен у пролазу на некој од зграда – „Не треба нам ништа. Све су нам обећали.“ У држави све поскупило, само глас све јевтинији. Они који их нису успјели купити онолико колико им је требало, после су их плаћали сувим златом. Баба Борка, већ помињана у вези поплава, куне се у оба ока да је у преносу Скупштинског засједања крајем те 2014.године видјела и подигнута два златна папка. „Све ће то народ позлатити“ као што написа Лаза Лазаревић некад давно.

Крајем године је појевтинило гориво. Наши људи, ненавикнути на таква дешавања почеше нагађати како је то предзнак да почиње 3. Свјетски рат. Такви смо ми – не ваља нам ништа!

Почетком зиме стиже вијест да је Путин и званично одустао од Јужног тока. Заврнуо гас. Не знам је ли то била ланчана реакција, или мјере штедње, али и неки наши политичари нагло престаше да исти пуштају у шупљу тикву.

У међувремену на другим меридијанима дешавале су се Зимске олимпијске игре, потом Свјетско првенство у фудбалу, бирала се пјесма Евровизије… Углавном – без нас.

На неким другим мјестима попут Украјине, Газе, Сирије, Ирака буктао је рат. Е, ту смо већ имали своје представнике. Радне навике замијениле су раТне навике, а њих је тешко искоријенити.

На афричком тлу харала је ебола, у САД прво зима, па расизам. Тако је то код њих, увијек вруће – хладно.

Кад смо већ код хладног – љетос је цијели свијет захватио синдром леденог изазова. Многи су се поливали водом и не знајући због чега, али је идеја ипак уродила плодом. Прикупљено је више од 100 милиона долара за обољеле од АЛС-а.

Седма умјетност остала је у 2014.без још једног великог имена. Напустио нас је Робин Вилијамс. Но, добрих филмова није фалило. Ту прије свега мислим на остварење „Ноје“ Дарена Аронофског, али и „Егзодус“ Ридлија Скота.

Музичку сцену продрмали су новим албумом АЦ/ДЦ потврдивши још једном ону да без старца нема ударца. Хит године у свијету би могла бити пјесмица „Хепи“ Фарела Вилијамса, која је покренула праву лавину видео снимака на ту тему, а код нас дефинитивно „Шешељ дође, ја се не ожених“…