Серијал генерали: Ратко Младић (3)

Генерал Ратко Младић је био на дужности команданта 9. (книнског) корпуса до маја месеца 1992.године. Пише Никола Савић У априлу 24. 1992.године ванредно је унапређен у чин генерал-потпуковника. Убрзо је добио прекоманду и наређено му је да прими нову дужност – начелника Штаба Друге војне области. За НИН је о томе Младић испричао следеће: „Почетком […]

недеља, 3 јуна, 2012 / 09:25

Генерал Ратко Младић је био на дужности команданта 9. (книнског) корпуса до маја месеца 1992.године.

Пише Никола Савић

У априлу 24. 1992.године ванредно је унапређен у чин генерал-потпуковника. Убрзо је добио прекоманду и наређено му је да прими нову дужност – начелника Штаба Друге војне области. За НИН је о томе Младић испричао следеће:

„Почетком маја 1992.године, неки дан после напада на колону Друге војне области у Сарајеву, био сам у Београду да бих примио задатке од тадашњег начелника Генералштаба, генерала Благоја Аџића. У то време генерал Вељко Кадијевић поднео је оставку на дужност Савезног секретара за народну одбрану, па је Аџић постављен за вршиоца дужности савезног секретара. Он ме је позвао у Београд да разменимо виђење и промене ситуације. Разговарали смо врло конструктивно више од сат времена. Примио сам одговарајуће задатке и авионом отпутовао у Удбину. Ту ме је чекао аутомобил, којим сам отишао до Книна. Само што сам ушао у команду Книнског корпуса, секретар ми даје везу са генералом Аџићем, који ми је наредио да хитно предам дужност и опет одмах дођем у Београд, да бих одатле отишао да примим нову дужност од генерала Милутина Кукањца, тадашњег команданта Друге војне области, са седиштем у Сарајеву.

То је за мене било велико изненађење, шок. Нисам то очекивао. Нисам ни очекивао да ће се десити са Командом Друге војне области оно што се десило, приликом извлачења из Сарајева, када је у Добровољачкој улици дошло до масакра припадника ЈНА. У ствари, на неки начин то сам и очекивао. У то време мој Девети (Кнински) корпус, Четврти, Пети, Десети и Седамнаести корпус, били су у саставу Друге војне области. Једном приликом, када је генерал Кукањац долазио код мене, после обиласка положаја мог корпуса код Дрниша, на његово питање шта бих могао да му предложим, с обзиром на моје досадашње ратно искуство, ја сам га, онако скидајући ветровку, упитао: „Извините јел Вама Команда још у оном Солуну?“ Он се изненади: „Каквом Солуну?“ Велим: „Тамо на Башчаршији?“ Он каже: „Јесте. Неће ваљда да буде у твом Калиновику?!“ Потом сам му рекао:“Прво, одмах наредите генералу Прашчевићу (начелнику Штаба Друге војне области) да то изместите ако ме слушате…“ Нажалост, он то није схватио како ваља. Касније је већ било касно.

Наређено ми је да преузмем дужност начелника Штаба Друге војне области, али уједно и дужност команданта, јер је требало да генерали Станковић и Кукањац дођу у Београд. Дужност сам примио на измештеној локацији Друге војне области… Догађаји у Сарајеву по свему су указивали да почиње веома окрутан рат на просторима бивше БиХ, јер су се догађаји експресно одвијали. Све је ишло по јединственом сценарију, почев од напада на карауле у Словенији па до трагедије Команде Друге војне области. Ту, свакако, треба узети у обзир и оне нападе на српске сватове на Башчаршији 1.марта 1992.године и друге нападе на недужне људе. Нажалост, у свим тим догађајима, од Словеније до захуктавања рата на просторима бивше БиХ, западни медији, а и словеначки, хрватски и муслимански одиграли су изузетно трагичне роле и допринели распламсавању грађанског рата.

Они су рат разбуктавали којекаквим сензацијама које су правили од епизодних ствари. То су толико надувавали да би се код муслиманског и хрватског становништва развила мржња према Србима и ЈНА, да је то незапамћено. Такву пропаганду и такве ефекте није постигла ни Гебелсова машинерија… Када сам примио дужност у Другој војној области одмах сам себи поставио задатак да прикупим људе и формирам команду и Главни штаб, нешто од остатака Друге војне области а нешто од људи који су самном дошли из Книна и са других простора који су рођени у БиХ“

Конституисање Српске Републике БиХ као државе српског народа и других који у њој живе предходили су догађаји који српски народ у БиХ није желео. У октобру месецу 1991.године непотпуна Скупштина СРБиХ – без посланика српског народа и дела посланика хрватског народа – усвојила је два документа: Меморандум и Платформу о положају БиХ, у којима се јасно истиче да БиХ не жели остати у југословенској држави, пошто у њој није ни Хрватска, већ жели да се издвоји као самостална и независна држава. Овим једностраним одлукама без пристанка српских представника, применом прегласавања, мајоризацијом, отворен је пут ка стварању Републике Српске. Одлуку о оснивању Скупштине српског народа, од 24.октобра 1991.године донели су 84 народна посланика. На истом заседању Скупштине донета је и Одлука о остајању српског народа БиХ у заједничкој држави Југославији, а грађани су је потврдили на плебисциту 9. и 10. новембра исте године. Тиме је јасно потврђено опредељење, конститутивног српског народа у БиХ, где, с ким и у каквој државној заједници жели живети.

Полазећи од универзалног, неотуђивог и непреносивог права народа на самоопредељење, самоорганизовање и удруживање, на основу кога он слободно одређује свој политички статус и обезбеђује економски, социјални и културни развој, Скупштина српског народа БиХ донела је 9.јануара 1992. Декларацију о проглашењу Републике српског народа БиХ. Проглашењем Републике формалноправно је настала Српска Република БиХ као државни субјект, чији је фактички процес конституисања настављен. Крња Скупштина СР БиХ, без представника српског народа, донела је Одлуку о независности, суверености и самосталности БиХ и расписала референдум који је одржан 28.фебруара и 1.марта 1992. године.

Ови и други процеси у БиХ су наговештавали несрећан период који је наступио касније. Већ су биле формиране паравојне јединице муслиманског и хрватског народа који су своје деловање усмериле против ЈНА и српског народа. У БиХ је тада дошло до потпуне поделе на националној основи. У несрећном вртлогу који је задесио СФРЈ њена судбина је дошла у ситуацију из које нема спаса. Међународна заједница је признала сецесионистичке Републике за самосталне државе чиме је директно допринела разбијању и распаду СФРЈ која је била једини међународноправно признати субјект. У БиХ је већ почело са интензивирањем оружаних сукоба. До маја месеца већ су се водиле борбе у долини Неретве, Посавини, Купрешко-ливањском делу, Сарајеву, Бијељини, у и око Добоја, Фочи, Зворнику, Вишеграду, Горажду, Илиџи, Илијашу, Чапљини, Стоцу и другим местима.

Убрзо је пала одлука о повлачењу ЈНА са простора БиХ до 19.маја. О томе генерал Ратко Младић каже: „Сазнајем да ЈНА треба да се до 19. повуче са простора бивше БиХ, што ми саопштава и генерал Панић. Та ме одлука страшно погодила. Видим да смо препуштени сами себи и својој судбини и нема друге, већ да морамо да почнемо да стварамо сопствену војску. Она је углавном језгро већ имала, од раније наоружаних и других формација, а већина припадника ЈНА и официра и војника Срба, који су раније били у јединицама, а родом су са овог простора, после повлачења ЈНА остали су на овим просторима. И сад је требало што пре и што ефикасније, у врло неповољним условима, формирати Војску.“