Сергеј Лавров: Стално их подсјећам да су лагали о Рачку
Руски министар спољних послова Сергеј Лавров је дао "Росијској газети" веома опширан интервју о питањима руске политике, дипломатије, заштите руских дипломатских представништава у свијету Слиједи само један одломак који се односи на “случај Рачак” и бомбардовање 1999. године. … Многи експерти сматрају да смо у Југославији [1999. г.] добили шамар. Али, ето – сада како […]

Руски министар спољних послова Сергеј Лавров је дао "Росијској газети" веома опширан интервју о питањима руске политике, дипломатије, заштите руских дипломатских представништава у свијету
Слиједи само један одломак који се односи на “случај Рачак” и бомбардовање 1999. године.
… Многи експерти сматрају да смо у Југославији [1999. г.] добили шамар. Али, ето – сада како изгледа, преговори о Сирији су постали прекретница. О чему се, у ствари ради? Да ли је могуће да су западне државе најзад схватиле да је једноставно немогуће ријешити читав низ питања без Русије?
Ту се ради о комбинацији фактора. Не слажем се са онима који сматрају да смо ми на Балкану током југословенске кризе добили некакав шамар. Ми смо се достојанствено понашали. Мада ја с тим нисам имао везе – али онај десант из Источне Славоније на аеродром Слатину је имао отрежњујуће дејство. Свакако – она одлука да се Југославија бомбардује јесте била шамар међународном праву.
Ја ћу се у Бриселу кроз неколико дана састати са представницима ЕУ. Ја их, сваког пута када се састајемо подсјећам на једну чињеницу: у јануару 1999. В. Вокер је био специјални представник ОЕБС. Тада је дошло и до инцидента у селу Рачак, гдје је пронађено неколико десетина лешева. Он је тамо допутовао и, немајући никаква пуномоћја да прави закључке о томе шта се догодило, изјавио да је тај покољ извршила српска војска, стрељавши из непосредне близине 37 цивила и на тај начин побила цјелокупно становништво тог села. Тада је Тони Блер изјавио да му је пукло стрпљење, а затим му се придружио и Бил Клинтон. Бомбардовање је започело неко вријеме послије тога.
На тај начин, ситуација у Рачку је постала нека врста окидача. Ми смо инсистирали на истрази. Истрагу је на себе преузела Европска унија. Они су од групе финских патолога наручили извјештај. Извјештај је био написан и предат Европској унији, а она га је предала Међународном трибуналу за бившу Југославију.
Ја сам тада радио у Њујорку, и у Савјету безбједности УН тражио да нас са тим извјештајем упознају, јер – примјена силе без одобрења Савјета безбједности се умногоме ослањала на оне догађаје којима је тај извјештај и био посвећен.
ЕУ нам је одговорила да је тај извјештај тада већ постао својина Трибунала. Резултат тога је био да су нам дали само резиме тог извјештаја – а из њега не можеш ништа схватити. Ипак, нешто [из извјештаја] је процурило у штампу, у којој су се цитирали и дијелови тог извештаја. Они су буквално говорили да [мртви] уопште нису били цивили, као и да су сви лешеви пронађени у Рачку били [претходно] пресвучени, а да се мјеста рупа на одјећи не поклапају са мјестима рана на тијелима. Такође, [међу лешевима] није нађен нико ко је био убијен из непосредне близине. Па ипак – све до сада, без обзира на то што ја сваки пут потежем то питање [увида у сам извјештај], сам извјештај нам не показују.
Што се тиче преговора о Сирији, сматрам да на њих, ипак, има утицаја огроман замор и негативни став јавног мњења западних земаља послије свих догађаја у Југославији, Ираку и Авганистану. Из Ирака се отишло, оставивши га у далеко горем стању него прије инвазије. У Авганистану ће се десити исто. Ма, тамо је само производња наркотика десет до петнаест пута већа него прије доласка [страних] трупа.
И Либија је, такође, оставила утисак на све. Тамо цивилно становништво сада нема никаква права. Држава је де-факто подијељена у три провинције у којима се са оружјем у рукама џапају неки `момци-ратници`…”