Сентиментално здравље и комисије за ништа (6): Требиње

"[У]редно и његовано, има зелених површина, засађеног цвијећа, са детаљима које наилазимо у парковима (клупе, корпе за отпатке)”, први су утисци о психијатријском одјељењу Болнице Требиње, смјештеном у центру града. На папир их претаче надлежна комисија за заштиту лица са менталним поремећајима, али још 2013. године, након своје прве и једине посјете Болници.

Такав би се извјештај Министарству здравља и социјалне заштите морао подносити најмање једном годишње, што је законска обавеза Комисије, али новији није сачињен. По свему судећи, он је и једини. Сама Комисија наводи да је први, а и Министарство нам је одговорило да "не може одобрити приступ за друге извјештаје, јер истих нема.” То су Комисији потврдили и запослени, па се тако у Извјештају истиче да је "по наводима особља ово прва посјета Одјељењу тога типа.”

Болници смо 2022. године послали питања, која су, сами признајемо, била неуобичајено обимна, али је то оправдано дужином самог извјештаја, као и чињеницом да нема новијег на темељу којег бисмо могли упоредити ондашње стање са садашњим. Из Болнице су нам, уз опаску да је питања "заиста превише”, одговорили да је "[г]одина 2013. […] сада већ гледано, далеко иза нас. Бројећи године и не толико, али је отежавајућа околност промјена кадровске структуре и у Управи и на Одјељењу Болнице, стога нам је претешко одговорити на оволико питања јер нисмо упућени, те самим тим ни компетентни одговарати, а поједина се косе са Политиком о заштити права пацијената.”

Кратко напомињу, осврћући се на примједбе из Извјештаја, да је "[в]ећина ових ствари, које наводите у својим питањима, […] давно унапријеђена”, али без детаља. "Односно све оно што су техничке и финансијске могућности дозвољавале, а све [ка]ко би се пацијентима боравак на Одјељењу учинио што бољим и пријатнијим.”

"У наредном периоду нас очекује градња нове Болнице, а у којој ће Одјељење за психијатрију имати све неопходне ствари, опрему, услове и сл.”, закључују, те наглашавају: "Надамо се да ће поменута Комисија поново доћи у нашу Болницу да евалуира напредак од претходне посјете, јер је заиста доста тога учињено, не само на Психијатрији већ у цијелој Установи.”

Будући да новијим извјештајем не располажемо, нити га има, у наставку ипак објављујемо, због њиховог значаја, битна запажања и примједбе Комисије из 2013. године. Комисију су тада чинили Горан Рачетовић, спец. психијатрије и предсједник Комисије, Данијела Остојић, дипл. психолог, Ведрана Вулетић, дипл. социјална радница, Биљана Цвијетић, представница локалне самоуправе, и Михољка Јанковић, представница удружења корисника.

И на југу стабилан мањак пара, али и љекова

Комисија међу првим проблемима у Извјештају истиче буџет, што је случај и код других установа, изузев бањолучке психијатрије, и приједорске, код које се тог питања не дотиче. Буџет је и овдје "стабилан […], али недовољан.” И у требињском случају, уговор са Фондом здравственог осигурања Републике Српске о сношењу трошкова лијечења осигураника за 2013. годину није био закључен ни у јуну те године.

Мада се то не спомиње у овом извјештају, у другима се наводи да је – барем другим установама – главна тачка спорења са Фондом била цијена болничког дана, као својеврсна обрачунска јединица трошкова лијечења осигураника, које треба да сноси Фонд. Цијену Фонд годинама није мијењао, а стварни трошкови су из године у годину расли.

Комисија ће у Извјештају забиљежити и да су "[л]ијекови са есенцијалне листе за болнице углавном […] нередовно доступни.” Љекови се набављају "преко тендера, на нивоу [Фонда]”, а "Болница није у прилици куповати лијекове, па неке од лијекова корисници треба да купе или им их обезбијеђују породице (ријетко).” Не разјашњава се зашто мањка љекова, али се наводи да "[н]е постоје индикатори нерационалног кориштења”. Осим тога, "[н]ема устаљеног начина биљежења нус ефеката лијекова”.

Његовано, изузетно чисто, и украшено проблемима

Иако се Комисији допао изглед и уређеност Одјељења, које је "изузетно чисто”, њему "припада и једна неусловна амбуланта за поликлинички рад, одвојена од Одјељења, која се не користи из разлога неадекватности простора, о чему је Начелница одјељења у више наврата информисала менаџмент болнице. Из тога се разлога прегледи вањских корисника […] обављају на Одјељењу. Током наше посјете више од петнаест корисника који не бораве на Одјељењу било је у ходнику Одјељења”.

"Примјетно је да све просторије које користе корисници имају постављене решетке”, биљежи Комисија, касније препоручујући да се замијене и оне и стално закључана врата на Одјељењу. Предлажу уградњу "заштитних стакала на прозорима са прилагођеним отварањем, откључана врата са надзором уласка на или изласка са Одјељења”. Решетке су, иначе, "учвршћене на прозорима након нефаталног скока једног корисника кроз прозор прије неколико година.”

Комисија примјећује и да је "[о]пшти […] утисак постојања мањка просторија”. "Смјештајни капацитети […] генерално се нису чинили претрпанима.” Ипак, "запослени напомињу да се веома често дешава да постоје ситуације мањка мјеста, ради већих потреба за болничким лијечењем у односу на мали број кревета (Одјељење покрива потребе цијеле Источне Херцеговине), када се тријажирају корисници и у таквим ситуацијама и раније отпуштају од предвиђеног да би се задовољиле потребе пријема нових корисника у акутним стањима.”

Приговара се и на гријање: "неадекватно, по наводима запослених у зимском периоду је у просијеку систем централног гријања активан свега неколико сати (2 сата по дану и 2 сата увече), недовољна је температура у просторијама, те се углавном морају редовно користити додатна гријна тијела (кварцне гријалице), која су несигурна и ризична.”

Дио који се тиче тоалета је противрјечан, па се прво наводи да "[н]а одјељењу нема апсолутне приватности корисника. Постоји једно заједничко купатило са тоалетом за мушкарце и жене у једној просторији.” Након описа тоалета, наводи се, међутим, да "[с]ве наведено омогућава кориштење корисницима у апсолутној дискрецији уз висок степен поштовања приватности корисника.” Иако су тоалети чисти и уредни, "[т]оалетни папир, сапун, шампон за косу, као и неке хигијенске потрепштине (хигијенски улошци) нису доступне у довољним количинама (углавном их корисници набављају сами).” Такође, "[н]исмо мишљења да постоји задовољење минималних стандарда по питању омјера корисник/мокри чвор (једно куптаило са тоалетом који нису раздвојени за 20 корисника).”

Недостајући кадар лијечи застарјеле дијагнозе

"На дан наше посјете на Одјељењу је боравило 17 корисница и корисника (11 мушкараца и 6 жена)”, наставља Комисија, а током 2012. године отпуштено је 435 корисника, од којих је шест самовољно прекинуло третман "уз потпис одговарајућег обрасца”.

"Највећи број корисника има дијагностикован ментални поремећај (њих 14, од тога велику већину представљају корисници са дијагнозом шизофреније и других психотичних поремећаја, а у мањем броју особе обољеле од ПТСП), а 3 особе имају дијагнозу зависности од опојних средстава или алкохола.” Комисија нешто касније напомиње да "[п]остоји дио корисника којима су дијагнозе неодређене или застарјеле”, али без детаља. Никоме од тадашњих корисника није одузета пословна способност, "нити смо добили податак о актуелном вођењу поступка по тим питањима”.

Комисија напомиње да је "једна корисница на Одјељењу више година, без адекватног рјешења са институцијама ван Одјељења и поред сталног настојања да се оно пронађе.” Није се, међутим, ни о овом проблему детаљисало.

Одјељење има, с друге стране, укупно петнаест запослених, од тога дванаест медицинских радника, а нема "НИЈЕДНОГ (0) здравственог сарадника”, како се то великим словима наглашава у Извјештају. "Оно што смо примијетили је да су сва радна мјеста на Одјељењу за психијатрију оцијењена као неризична, те да сви на Одјељењу имају осмочасовно радно вријеме. Процјена задовољства на раду у болници, по наводима менаџмента се проводи интерним провјерама (тајне и јавне анкете), али нисмо имали прилику видјети неку од тих анкета”, записује Комисија, али додаје и да "[з]апослени на Одјељењу не наводе да су имали у посљедњих годину дана било какво испитивање задовољства од стране менаџмента.”

Овдје је, међутим, примјетна једна двосмисленост својствена бирократском говору, коју би требало избјегавати, јер допушта потпуно различита тумачења. Тако се синтагма "не наводе да су” може тумачити и као да су запослени рекли да нису анкетирани, али и као да нису ништа рекли или да нису уопште ни питани о томе. Често се наши органи овако изражавају, било због аљкавости, било да би се избјегла било чија одговорност. Било како било, нема никаквог ваљаног разлога да се не изрази јасно – или "кажу да нису анкетирани”, или "ћуте”, или "нисмо их ни питали” – и онда нема ни недоумице.

Релативно задовољни стресом

Дотичући се задовољства запослених, Комисија наводи да је "[в]ећи број њих релативно […] задовољан својим послом”, али "свој посао доживљавају стресно”. Као извор стреса запослени наводе "рад у отежаним условима (мањак простора и кадра) и рад са агресивним корисницима.” Комисија с тим у вези биљежи да се "[р]азличите повреде од стране агресивних корисника нанесене особљу (попут повлачења за косу или удараца) нису […] евидентирале као повреде на раду.” Не разјашњава се ни зашто се такве повреде не заводе као повреде на раду, ни зашто су онда сва радна мјеста оцијењена као неризична.

Наводи се и да је "[г]енерални […] став Комисије да постоји преоптерећеност медицинских сестара и техничара послом”. Ипак, "[г]енерално је утисак међусобне добре комуникације, сарадње и међусобног уважавања међу различитим групама запослених (медицинских и немедицинских) уз недовољно заступљене квалитетније односе са менаџментом болнице.” Не појашњава се – а требало би – овај проблем запослених у односу са управом Болнице. "Програми превенције синдрома сагоријевања постоје”, наставља Комисија, "али их запослени мање познају и не проводе се у пракси”.

Комисија указује и на "нарочито истакнут недостатак стручног кадра као један од основних проблема у мултидисциплинарном раду, јер Одјељење нема психолога ни социјалног радника а психијатри су оптерећени радом”. И за то је, биће, одговорна управа: "У више наврата начелница Одјељења за психијатрију се обраћала менаџменту за изналажење рјешења за запослење додатног стручног особља како би се побољшао рад са корисницима и адекватнија припрема за отпуст са Одјељења, али још увјек по том питању није ништа урађено.”

Штит гладном не вјерује

Требињска Болница једина је, уз Болницу Градшика, за коју се наводи да има заштитника права пацијената. (За бањолучку и приједорску психијатрију нема података.) Док све установе имају тијела за права пацијената, која именује сама установа, корисницима се мора омогућити и приступ заштитнику права осигураних лица, којем осигураници могу да се жале, а именује га Фонд, по једног за сваку општину. Иако у требињској Болници постоји, он "није често обилазио кориснике са Одјељења.” Према Правилнику о заштити права осигураних лица, заштитник мора пола радног времена проводити у здравственим установама.

"Корисници установе се могу жалити усмено или писмено, надлежном особљу које то предаје Комисији у установи, док сандуче за жалбе нисмо примијетили (иако нам је речено у дирекцији да сандучићи за жалбе постоје у болници)”, наставља се у Извјештају. Корисници, дакле, могу да се жале посредством баш оних на чије би се поступање највјероватније и могли жалити, што у најбољу руку може обесхрабрити кориснике да уживају то своје право, а у најгору осоколити злоупотребе. Уз то, "Одјељење нема информативни летак о тим питањима који би корисници добили на пријему (нпр. ’Информатор’)”.

"Регистар жалби постоји”, за разлику од неких других установа, "али жалби корисника са овог одјељења није било, осим повремених усмених жалби корисника на храну, што није евидентирано код одговорних за жалбе корисника, са напоменом да није било основа за жалбу те врсте.” И у овом случају се открива наизглед дубоко укоријењено неразумијевање процесних јемстава, па тако и сврхе самог права на жалбу. Сврха права на жалбу је, између осталог, и обуздавање самовоље. Уколико то право имају само они чија би жалба била "основана”, а ту основаност цијени исти онај чија самовоља тиме треба да се обузда, онда се то право обесмишљава. На крају крајева, и нечовјечно је ускратити било коме, ко сматра да му је право повријеђено, да слободно изнесе свој случај неком независном тијелу.

Пристанак на закључану слободу

Један од већих проблема који се могу ишчитати првенствено између редова комисијских извјештаја, управо је таква претјерана опуштеност према процедури. Сврха је процедуре, међутим, устројавање механизама који ће јемчити да се права пацијената поштују. Они не треба само да отклањају повреде кад до њих дође, већ и да их – још важније – спречавају, самим својим постојањем, и својом доступношћу, једноставношћу и силином дејства.

Чини се, ипак, да за то претјерано не маре ни установе, а ни саме комисије не посвећују том питању довољну и нужну пажњу. У требињском извјештају се, нпр., спомиње да – иако су корисници "смјештени добровољно” – "[о]граничење излазака ван Одјељења одређује специјалиста психијатрије искључиво на основу процјене актуелног психичког стања”, а и "постоји ограничење излазака за све кориснике у смислу изласка ван болничког круга о чему воде бригу запослени на Одјељењу и портири.”

Иако "[к]орисници могу користити парк или мало шеталиште непосредно уз болничку зграду у којој је смјештено Одјељење”, Комисија приговара да "[н]е мислимо да је стандард ЦПТ за минимумом од два сата на дан боравка ван затвореног простора за све кориснике задовољен.” Комисија нетом прије тога напомиње и да "[н]ије ријешено адекватно питање изласка једне непокретне кориснице која се налазила на Одјељењу током наше посјете.”

Министарство је, на примјер, израдило и Приручник за рад комисија, у којем указује на ситуације гдје су "особе правно слободне напустити установу, али су врата установе закључана тако да је не могу напустити, или да је установа толико удаљена од њихове куће, или града, да је за њих материјално и физички немогуће отићи негдје другo.” Иако Извјештај упућује на такве противрјечности, оне се ипак не разјашњавају. Не објашњава се ни каква се одлука о ограничењу доноси, да ли се, и гдје, евидентира, подлијеже ли ревизији, поготово спољној, каква је правна заштита тад могућа итд.

Кратак је и дио који се тиче пристанка на лијечење. "Корисници потписују информисани пристанак. Такође, упознају се и са могућностима повлачења свог потписа са тог обрасца, а појашњен је и поступак у случајевима присилних хоспитализација”, пише у Извјештају, без података о поступку. "Не врши се”, такође, "независна екстерна системска ревизија налога за пристилну хоспитализацију.”

Комисија не објашњава ни шта је предвиђено уколико корисник на пријему одбије преглед ради процјене тјелесног здравља. Но, "[н]ије забиљежен ниједан случај одбијања прегледа.”

Наводи се у Извјештају и да "Одјељење до наше посјете није имало посјете ЦПТ [Европски одбор за спречавање мучења и нељудског или понижавајућег поступања или кажњавања], Омбудсмена за људска права и сличних комисија.” Уз то "[у] установи нема интерно регулисаног мониторинга поштивања људских права”, а "Одјељење нема периодичне упитнике који се односе на задовољство корисника различитим аспектима боравка”.

Лези и ћути, ионако нема за кога гласати

Комисија упозорава на "озбиљан недостатак Одјељења и болнице у цјелини”: "Док бораве на Одјељењу, уколико се гласа, ниједан корисник, као ни запослени који тога дана раде технички не гласају. Комисија за гласање не посјећује кориснике који су на Одјељењу на дан гласања. За ово питање није начињена адекватна процедура.”

Дотичући се, пак, слободе изражавања, Комисија наводи да "[к]орисници установе углавном могу слободно да изразе своје мишљење” (нагласак наш). Није образложено шта значи то "углавном”.

Иако Комисија наводи да је "[к]орисницима […] дозвољено примање посјета у одређено вријеме свакога дана, осим у случају кад је то контраиндиковано за здравље корисника (процјена љекара или жеља корисника да не прима посјету)”, ни овдје не разјашњава ко у таквим случајевима доноси одлуку, и у ком облику, коме се она доставља и каква је правна заштита обезбијеђена кориснику у том поступку.

Комисија запажа проблем и са евидентирањем спутавања магнетним везалицама и изолације. "Води се непотпуна писана евиденција када се одреди мјера физичког изузимања/фиксације (само се евидентира код особља у посебној свесци, није евидентиран почетак и крај у другом медицинској документацији – листа и картон)”, биљежи се у Извјештају. "Физичке мјере изузимања корисника увијек одређује и потписује специјалиста психијатрије”, али се не наводи каква се одлука тад доноси и каква је правна заштита обезбијеђена.

Комисија наводи и да "[н]ајдуже трајање изолације било је 10 дана (просијек око 7 дана)”, не дотичући се, међутим, детаља тих случајева и оправданости трајања изолације. Што се везивања, пак, тиче, "[у] просијеку ограничавање кретања на овај начин траје до 2 сата”, а "у том времену се најчешће користе и хемијска средства – психофармаци, седативи и други, према индикацији и одређени искључиво од стране љекара.” Иако "[н]ије напоменута учесталост ове мјере, […] нисмо наслутили злоупотреба”.

Нема штампе, па се запјева

"Болница не доставља дневну штампу, корисници немају могућности у болници посудити књигу јер не постоји библиотека”, наставља Комисија. "Слободно вријеме корисници могу користити у складу са својим жељама, али ради непостојања рекреативних активности, корисници проведу вријеме само или у кревету или у дневном боравку, гдје понекад играју или пјевају, те неки од корисника са којима смо разговарали наводе да им је вријеме неиспуњено током боравка на Одјељењу.”

Отпуст у беспућа ћораве заједнице

Један од највећих проблема који се спомиње у свим извјештајима, наступа ван самих установа. Након отпуста, корисници се тешко укључују натраг у заједницу, превасходно због отпора заједнице и небриге надлежних органа – центара за социјални рад и центара за ментално здравље (потоњи су надлежни за ментално здравље на мјесном нивоу, у оквиру домова здравља). Овоме доста доприноси и лоша комуникације између самих специјализованих установа и заједнице и њених центара. Такво је стање и у Требињу: "Особље наводи да је однос са породицом и локалном заједницом недовољан и неадекватан због углавном слабе комуникације и незаинтересованости.”

Иако се корисницима након болничког лијечења "даје Отпусно писмо са назнаком терапије и контроле ако је потребна”, ипак "Одјељење за психијатрију нема механизме да врши надзор у смислу шта се даље дешава са пацијентом. […] Одјељење нема адекватну сарадњу са [центрима за ментално здравље] у локалној заједници као ни [центрима за социјални рад] (немају потписаних Меморандума о сарадњи.”

Овдје се не спомиње однос са породичним љекаром, а они јесу, или би бар требало да буду, окосница бриге о здрављу, па тако и о душевном. Нешто касније се ипак може ишчитати да су и са њима лоше умрежени, па "[у]колико постоји потреба особље са Одјељења контактира тим породичне медицине за увид у картон корисника, којег понекад добију али се здравствени картон корисника не враћа поштом, већ по кориснику након отпуста са Одјељења.” Једна нам је установа, одговарајући на наша питања 2022. године, дала до знања да је овај проблем ријешен увођењем Интегрисаног здравственог информационог система. Породични се љекар, наиме, путем ИЗИС‑а аутоматски обавјештава о отпусту корисника.

"У скоро свим случајевима, Установа не добија информације о отпуштеним корисницима (не постоји feed back),” наставља Комисија, "што љекари и особље означавају озбиљним проблемом у смјеру наставка лијечења и интеграције отпуштених корисника у заједницу”. Будући да мањка потписаних меморандума о сарадњи са надлежним центрима и удружењима корисника, по мишљењу особља, "[з]а осигурање подршке повратку корисника са Одјељења у заједницу, […] одговоран је менаџмент установе.”

У здравом тијелу здрав дух, али…

Комисије су у својим извјештајима, па тако и за требињску Болницу, указивалe и да се не израђују индивидуални планови, препоручујући да се то почне чинити. Индивидуални планови лијечења корисника би прилагодили лијечење особеностима сваког случаја, те би омогућили боље праћење напретка обољелог.

Извјештај показује да ни на требињском Одјељењу "[н]емају индивидуалних планова бриге за кориснике као ни механизме праћења.” Комисија је препоручила да се почну израђивати ти планови, те да се по отпусту достављају како кориснику или породичном љекару, тако и "неопходно” надлежним центрима за ментално здравље и за социјални рад. Иако се за овакав начин рада "оспособила трећина особља из разних профила”, ипак "није могуће без осталих чланова мултидисциплинарног тима координисане бриге (психолог, социјални радник) ово практично провести са корисницима који су на Одјељењу.”

Нема ни радно‑окупационих активности, те "Болница или Одјељење нису никада организовали излете или сличне активности”. Није могућа ни рекреација "јер на Одјељењу нема просторних могућности”. Комисија примјећује да "корисници на одјељењу генерално имају салбију физичку активност”, а биљежи такође и да се "не проводи програм описмењавања или образовања међу корисницима.”

Корисницима се ни тјелесно здравље не провјерава редовно, тежина им се не мјери при пријему, нити током боравка, јер "немају вагу”. "Не постоје специјализовани програми промоције соматског здравља или програми усмјерени на превенцију тјечлесних обољења, нити се таква врста мјера спроводи на овом Одјељењу”, наставља Комисија. Нема ни вјежбања – "по наводу запослених, нема адекватног простора за то, мада нисмо стекли утисак ни постојања интереса међу особљем и корисницима за ове активности”.

… ни мјеста ни кадра

"На Одјељењу се не проводе хабилитација и рехабилитација, јер нема ни адекватног стручног кадра. Нема терапијских заједница нити адекватно организованих активности које би се проводиле међу корисницима. Овај дио је у потпуности неразвијен а не постоје терапијски планови који би укључили и ова питања”, наводи се у Извјештају. "Корисницима је једино омогућено да играју и пјевају, неосмишљено и по личној жељи и избору.”

Ограничен је и приступ услугама менталног здравља, па тако корисници "имају могућност редовног приступа само психијатру”, а – како наглашава Комисија – "Одјељење НЕМА ниједног психолога и социјалног радника.” Тако се "[п]сихологијска тестирања […] не обављају, као ни социотерапијски рад са корисницима.” Нема, штавише, ни "квалификованих терапеута […], те се у раду са корисницима не примијењује ниједан психотерапијски правац, осим површних краткотрајних супортативних метода.” Комисија закључује да је "[п]редоминантан […] психофармаколошки приступ (лијечење љековима, оп. а.)”, а "евидентан је мањак заступљености потпуног мултидисциплинарног приступа.”

Закључци

Комисија закључује да Одјељење "нема предиспозиције да започне рад по типу психијатрије у заједници. Најважнији разлог за то је непостојање професионалаца из области менталног здравља из реда психолога и социјалних радника, који су обавезни дио мултидисциплинарних тимова свих установа менталног здравља. Тиме се значајно умањују видљиви напори психијатара и медицинских сестара/техничара запослених на Одјељењу”. Напомиње, такође, и да "[н]а Одјељењу нема назнака тимског рада и поред жеље особља да се он уведе.”

Напосљетку је дала двадесет и шест веома јасних и детаљних препорука. Између осталог, препоручили су да се прошире капацитети "обзиром на то да Одјељење служи за потребе великог подручја Источне Херцеговине, што у садашњем стању не задовољава ту потребу”, побољша сарадња са заједницом, омогући гласање, обезбиједе најрјеђе једномјесечне посјете Фондовог заштитника права, омогући најмање двочасовни боравак напољу итд., а и "[м]енаџмент Болнице је дужан изнаћи начин да на Одјељењу има запослене барем једног дипломираног психолога и дипломираног социјалног радника”.

Препоручен је "даљи редовни мониторинг од стране ове Комисије барем једном годишње.” Ту сопствену препоруку, а не само законску обавезу, Комисија није испоштовала.

Будући да извјештаји комисија обилују битним информацијама, а не сачињавају се редовно, те се стање не може непрекидно пратити, били смо приморани да се усредоточимо и ограничимо на лоше појаве и проблеме на које је указивано у извјештајима. Ипак, у свим извјештајима, па тако и у случају требињског Одјељења, има и добрих ствари.

Комисија је много похвалила уредност и "велики труд” у одржавању чистоће Одјељења, као и добру храну, али и особље: "У појединим случајевима се дешава да […] новац за мање трошкове корисника ван оних које покрива [Фонд] између себе скупе запослени”, али "[н]ису забиљежени случајеви да корисницима по тим питањима помогну институције ван Болнице (нпр. центри за социјални рад).”

Занимљив је и требињски "Апартман” – једнокреветна соба у којој је "веома прилагођен простор и зајамчена потпуна дискреција корисника […]. Пракаса је да у тој соби корисник борави недељу дана, те да сваки корисник који жели потпуну приватност у односу на остале може користити ту собу (седмична промјена корисника према њиховој жељи), кад год је то могуће испунити.”

Извјештај нуди веома занимљив и јединствен увид у стање и начин рада специјализованих здравствених установа за душевно здравље, те је заиста штета што се – супротно законској обавези, препоруци саме Комисије и израженом надању Установе – не сачињава редовно. Због тога, а и како не би остале скривене добре стране стања у здравственим установама, извјештаје објављујемо у цијелости, па тако и овај требињски можете прегледати у наставку. У њему смо пожутили што смо сматрали битнијим, а угнијездили смо ту и кратак одговор Болнице.

Фото: Викимедија, СМ