Сентиментално здравље и комисије за ништа (5): Бања Лука

Пише: Стефан Мачкић

Зеленило врбаске обале крије усред града, омеђену жицом, бањолучку психијатрију. "Двориште психијатрије је непокошено, без цвијећа и уређених површина за одмор пацијената”, биљежи 2013. године надлежна комисија за заштиту лица са менталним поремећајима. Први су јој то утисци са ове клинике Универзитетског клиничког центра Републике Српске. Напомиње још да су "кошење планирали али су чекали на косилицу”.

Комисију су чинили Вјекослав Ковачевић, спец. неуропсихијатрије и предсједник Комисије, Александра Саламандић, психолог, Драгана Митровић, социјални радник, Мира Кецман, специјалиста породичне медицине, и Тонка Радмиловић, представник удружења корисника. Сачињен је те 2013. године извјештај, какав би се Министарству здравља и социјалне заштите морао подносити најмање једном годишње, али новији не постоји. Вјероватно је и једини, имајући у виду одговор Министарства да нам "не може одобрити приступ за друге извјештаје, јер истих нема.”

Комисије су 2013. године обишле седам установа, а њихове извјештаје је Фронтал.РС уобличио у овај серијал. Све наставке – од објављеног приједорског, модричког, соколачког и добојског, преко овог бањолучког, па до предстојећег требињског и градишког – пронаћи ћете овдје.

Лоша расвјета скрива поприличну девастацију

Бањолучку Клинику чини шест одјељења – одјељење за дјечију и адолесцентну психијатрију, одјељење за афективне поремећаје и кризна стања, одјељење за психотичне поремећаје, одјељење за ургентна стања, одјељење за болести зависности (одсјеци – алкохолизам, детокс и метадонски центар) и одјељење за парцијалну хоспитализацију (дневни третман).

Приликом посјете Комисије, на Клиници је требало да ноћи 77 корисника. Током 2012. године са Клинике је, међутим, отпуштено 1594 корисника, а од јануара до половине маја 2013. године, када је Комисија обишла Клинику, 579 корисника. Већина је отпуштена у заједницу (97,5 %), а доста је мање оних који су премјештени у другу институцију (2 %) или су самовољно прекинули третман (0,5 %).

Запослено је на Клиници, с друге стране, било 105 радника – 22 психијатра, осам психолога, три социјална радника, 72 медицинске сестре. "Углавном је изражено задовољство” послом, иако га запослени сматрају стресним.

Комисија појашњава да су "објекти у којим ради [Клиника …] изграђени 1969. године и то као монтажне бараке које су поприлично девастиране и руиниране.” Додаје да "[о]д шест објеката задовољава стање у двије зграде – бараке које су недавно саграђене”, а "два објекта су у изузетно лошем стању.” Такође, "[е]видентна је руинираност зграда, лоше стање дрвенарије, присутност влажних површина, опадања жбуке са плафона и у приземним дијеловима зидова.” Клиника, уз то, "[у]главном нема оптималну расвјету посебно у просторијама за дневни боравак.” У прилогу – засебном извјештају психолога Александре Саламандић – наводи се и да "[ј]една соба на женском одјељењу нема природни извор свијетла, односно нема прозоре.”

Комисија примјећује и решетке на Клиници. Стоје на прозорима Одсјека за детокс, "због могућности манипулација са уношењем наркотичких средстава”, и Ургентног одјељења, због "неадекватних услова тј непостојања мирне собе јер то није планирано приликом градње нових барака.”

Као највећи проблем, у Извјештају се истиче пренатрпаност, па Комисија даје примјер собе са осам кревета. Приговара и да "тоалети нису прилагођени за особе са тјелесним инвалидитетом који користе колица”, као и да су хигијенске потрепштине "претежно” доступне, али без појашњења. Слично тоалетима, на питање "[д]а ли постоје кревети прилагођени различитим потребама (хватаљка, антидекубитални душек)?”, Комисија одговара одрично. Кревети су, притом, "прилично дотрајали”.

Постоји на Клиници и проблем са приватношћу. На примјер, "[л]ичне ствари и вриједности чувају се код сестара јер постојећи ормарићи немају могућност закључавања.”

Права од папира до болничког кревета

Један од већих проблема који се може ишчитати првенствено између редова комисијских извјештаја, претјерана је опуштеност према процедури. Сврха је процедуре, међутим, устројавање механизама који ће јемчити да се права пацијената поштују. У томе улогу треба да играју и евиденције о разним ограничењима, које би требало да помогну оштар и сталан – изгледа и непостојећи – надзор над радом установа. Чини се, ипак, да за то претјерано не маре ни установе, а ни саме комисије не посвећују тим питањима довољну и нужну пажњу.

Тако се у бањолучком Извјештају, на примјер, спомиње да је "мали број” корисника којима је одузета пословна способност. Пословна способност се, у правилу, стиче пунољетством, и значи могућност самосталног одлучивања о готово свим питањима живота. То укључује, рецимо, и давање пристанка на лијечење. Особа којој суд, као једини надлежан, одузме пословну способност, отприлике се изједначава са малољетником, па о њеном животу одлучује њезин старалац. О таквим би се важним питањима морала водити евиденција, између осталог и како би се лако могло провјерити да ли је поштована процедура и да ли је сваки случај размотрио суд. Комисија, међутим, биљежи да "не постоји евиденција”.

Слично као и са пословном способношћу, у Извјештају се наводи и да је могућ "[и]злазак на основу одобрења за одлазак на терапијски викенд или излазница по писменом одобрењу Установе тј љекара који лијече пацијента а оно је у складу са пацијентовим здравственим стањем и у договору са члановима породице.” Не разрађује се, међутим, каква се одлука у таквим случајевима доноси, каква правна заштита стоји на располагању корисницима, имају ли приступ независном и стручном правном заступнику итд.

"Све је у складу са законом”: има ли суда?

Дотичући се информисаног пристанка за лијечење, Комисија наводи да корисник или старатељ и ординирајући љекар потписују образац за пристанак на хоспитализацију. На питање "[ш]та се дешава ако корисник установе одбија третман (да ли установа поштује одлуку, да ли таква одлука може бити занемарена и под каквим условима)?”, одговара се: "Све је у складу са Законом. Ако је стање пацијента такво да он угрозава властити живот и живот људи из окружења подузима се присилна хоспитализација.” Нема одговора "[к]ада и под каквим околностима третман може бити наметнут (навести детаље)?”

Што се тиче информисаности корисника о "важним питањима као што су правила установе, њихова права, или савјетовања (групе за помоћ)”, Комисија наводи да се корисници с њима упознају "[д]јелимично путем транспарената са [Клиничког центра] и анкетних листића, а такође на сваком Одјељењу добијају све врсте информација које им даје медицинско особље а тичу се савјетовања кроз психоедукације на одјељењима било групно било индивидуално.” Кратко се одговара – "ДА” – да су осигуране информативне брошуре, али се не објашњава шта оне садрже.

Како против воље?

Комисија наводи, на примјер, и да се у случају одбијања прегледа "[п]рво […] смири психичко стање које отежава преглед а потом се са пацијентом обави разговор о потреби ове врсте прегледа. Углавном пацијенти и када су лошији не одбијају физичке прегледе… Преглед мимо воље пацијента се врши само у ситуацијама када је угрожено здравље.” Не детаљише се, међутим, ко у ствари о томе одлучује, у ком облику се доноси одлука, да ли је обезбијеђен судски надзор и правно заступање итд., иако би се то морало навести. Штавише, то је управо и један од главних задатака комисија.

Исто је и са присилним задржавањем. Код питања "[д]а ли су у установи доступни помоћ и правно заступање везано за присилно задржавање?”, Комисија наводи да се "(поштује […] процедура Закона о заштити лица са менталним поремећајима, о свему се обавјештава Суд и он је тај који поштује процедуру заштити права пацијената) тј одређује адвоката по службеној дужности”. Потврдан је одговор и на питање "[д]а ли је осигурано право корисника да у разумним временским размацима затражи од судских власти да преиспитају нужност смјештаја у установу?”, али такође без детаља. Не објашњава се, дакле, да ли корисници имају практичну могућност да користе те механизме, те да ли их, и у којој мјери, заиста и користе, па је и то један од неиспуњених задатака Комисије.

Комисија такође не излаже на основу чега је закључила да се права поштују. Да ли је прегледала само прописе Установе, како су чиниле неке комисије, па је вјеровала на ријеч саговорницима, или је прегледала и, рецимо, судске одлуке о случајевима присилног задржавања? Испод наслова одјељка који се тиче присилне хоспитализације спомиње се као извор и судска или болничка документација. Изгледа, ипак, да је то једноставно неизмијењени дио обрасца упитника по којем је радила Комисија, јер су и испод других наслова остали наведени исти, тј. обрасцем препоручени извори.

Соба за изолацију, наставља Комисија, не постоји, "мада особље наводи да би радо имали једну такву просторију.” Умјесто тога, "врши се једино фиксација пацијента са магнетним везалицама у трајању у континуитету 4х након тога пацијент се дефиксира и по потреби након одмора поново фиксира уз праћење комплетног здравственог стања”. Не наводи се одређено колико се дуго примјењују мјере ограничења, већ да то "[з]ависи од психичког стања али у принципу не траје дуго јер чим се пацијент смири одговарајућом терапијом иде се на дефиксацију.”

"Психијатар дежурни или онај који лијечи пацијента”, одговара се у Извјештају на питање ко одлучује о "ограничењу/изолацији и под којим условима”. Ограничење се преиспитује тако што "[п]сихијатар обавља преглед након свака 4 сата а сваки сат времена особље прати стање пацијента и о томе обавјечтава надлежног психијатра.” Нема изричитог одговора како се прекида ограничење/изолација, а ни да ли је корисницима у изолацији дозвољен контакт са другим људима.

Нема много разлике ни са питањем: "Шта се дешава када корисници установе не желе да узму прописане лијекове?” Одговара се да се "[п]оступа […] у складу са Законом, уколико њихово стање је лоше и доводи до могућности хетероагреисвног или ауто агресивног испољавања подузима се третман по присилној хоспитализацији, углавном се ординира ампуларна терапија.” То се "биљежи на температурној листи пацијента”, што значи да ни о томе нема посебне евиденције. Не спомиње се ко о томе одлучује и уз какву правну заштиту.

Двојица дијеле чашу јогурта

Комисија се у Извјештају дотиче и озбиљног проблема са мањком хране, којем се не посвећује довољно пажње. Тако "корисници кажу да су незадовољни квалитетом и количином, некима је мало хране, некима је храна неслана”. Иако Комисија каже да нема доказа неухрањености, такође истиче и примједбе корисника, које потврђује и особље:

"Немају додатне ужине или оброка, превладавало је мишљење да су оброци квалитетни али нису довољни. Ово је потврдила и особа која је задужена за расподјелу и сервирање хране”, биљежи Комисија. "Посебно је нагласила да је доручак толико недовољан да је њој непријатно јер се мали јогурт или павлака од 100 гр дијели на два пацијента.”

Смије ли се гласати?

Одговарајући на питање "[к]о и на који начин утврђује стања и околности којима се онемогућава кориснику право на гласање”, Комисија кратко наводи: "Процјена психичког стања пацијента (акутно стање) – ПСИХИЈАТАР”. Детаљнијег објашњења нема, иако је овакво поступање упитно. Чини се да Изборним законом БиХ заиста није уређена ријетка ситуација када бирач привремено није у стању да гласа, иако је, на примјер, чланом 5.6. став (3) Закона предвиђено да "[п]редсједник бирачког одбора може са бирачког мјеста и његове околине удаљити сваку особу која нарушава ред”, а "[с]вако удаљавање са бирачког мјеста биће забиљежено у записник”, што би могло бити примјењиво.

Унаточ могућој правној празнини, препуштање такве одлуке особи која није законом за то изричито овлашћена, простор је за злоупотребе. Тим више што се у Извјештају не разјашњава у ком се облику та одлука доноси и каква је правна заштита могућа. Иако сваки бирач према Изборном закону БиХ има право приговора у року од 48 часова, то и није неко јемство коринсику затвореном на Психијатрији, у случају да заиста дође до злоупотребе. У Извјештају се, с друге стране, наводи да нико није искључен из гласања.

Електро‑шок

Клиника је, како слиједи из извјештајâ, једина у којој се користи електро‑конвулзивна терапија (електро‑шок). Примјењује се "према стању болесника терапорезистентна стања схизофреније и депресија.” Сваки третман се документује, и то у посебној књизи ("како би се избјегла непожељна пракса, односно да би се таква пракса могла јасно идентификовати од стране менаџмента”, што се наводи у питању; упореди са (не)евидентирањем раније поменутих ограничења).

Није забиљежено, од нус појава, "[н]ишта значајније осим ситуације отпадања зуба.” Терапија се "ријетко одбија посто претходи најцесце договор са пацијентом”, а притом се "не примјењује без сагласности пацијента и породице.”

Непостојећи надзор, и евиденције

Наспрам јасног одговора о евидентирању електро‑шокова, нејасан је одговор "[д]а ли се коришћење ограничења/изолације евидентира у посебној књизи установљеној за ту сврху (као и у историји болести)?”: "ДА, води се у историји болести, протоколу физичомеханичке имобилизације који се оставља у документацији пацијента и клиничком путу.”

Упркос потврдном "ДА”, из наставка одговора ипак није јасно да ли постоји посебна књига свих ограничења, или се сви трагови ограничења распршују по документацији разних пацијената, што би онда заправо значило да евиденција не постоји. Сврха је евиденције, између осталог, да се обједине на једном мјесту подаци о свим ограничењима било којег корисника, што треба да олакша надзор над примјеном те мјере. То је доста теже ако су ти трагови распарчани по хиљадама различитих досијеа.

Нема, затим, одговора на питање "[д]а ли постоји редовна вањска контрола праксе физ. огран. и изолације?” Другдје је, пак, речено да Клинику никад није надзирао нико споља, па се може закључити да не постоји ни вањска контрола ограничења/изолације.

Комисија би се, као и неке друге, свакако морала потрудити не само да одговара на сва питања, већ и да се изражава јасно и недвосмислено. Тако би се отклониле овакве нејасноће. До таквог побољшања, међутим, и не може доћи ако се уопште не обилазе установе и не сачињавају никакви извјештаји.

Ма, шта’ш се жалит’?

Одговор на питање о жалбама открива и наизглед дубоко укоријењено неразумијевање процесних јемстава, па тако и сврхе самог права на жалбу. Тако се, на примјер, корисници могу жалити на одлуку о присилној хоспитализацији "[п]о претходним наведеним процедурама (Жалбе корисника) али пошто се о свему обавјештава Суд који шаље вјештака из друге установа да провјери оправданост хоспитализације нема основе за жалбени поступак јер се поштују права пацијената и све се пацијенту објасни.”

Сврха права на жалбу је, између осталог, и обуздавање самовоље. Уколико то право имају само они чија би жалба била основана, а ту основаност цијени исти онај чија самовоља тиме треба да се обузда, онда се то право обесмишљава. На крају крајева, и нечовјечно је ускратити било коме чија се права ограничавају, поготово ономе који се присилно хоспитализује, да слободно изнесе свој случај неком другом, независном тијелу. Иако се у Извјештају не наводи да је било коме ускраћено право жалбе, и даље је прилично забрињавајуће ово неразумијевање сврхе тог права. У Извјештају се, такође, не наводи и довољно детаља о овом поступку, са стварним и јасним примјерима.

Наводи се, у односу на жалбе, само да се "[и]спред пријемне амбуланте налази […] пулт и кутија за жалбе и представке”, а "рјешавање жалби се врши једном мјесечно”. Психолог Александра Саламандић, у прилогу – свом засебном извјештају, наводи да је "особље […] рекло да постоје само двије кутије и да је процедура да приликом пријема сви корисници добију анкетни листић који требају испунити током боравка и дати медицинској сестри која затим убацује у једну од те двије кутије. Мислимо, да оваквим начином жалби није изпоштована анонимност корисника.”

Без одговора о ревизији

Бањолучки је извјештај најобимнији, бројећи чак тридесет страна, али није сачињен претежно описно, као остали, већ првенствено као упитник са да/не одговорима. Нека су, међутим, остала без одговора. Тако, на примјер, не знамо ни "[д]а ли постоји објављен годишњи извјештај и ревизија жалби”, иако је то још једно битно јемство које би требало да олакша надзор над заштитом права корисника.

Иако се у Извјештају на питање "[д]а ли се врши систематска ревизија налога за присилно лијечење од стране независног тијела?”, одговара са "ДА – вјештак, особа из друге институције”; ипак се да наслутити да се ту мисли на вјештака којег именује суд одлучујући у сваком појединачном случају. То, међутим, није систематска ревизија налога, јер она подразумијева да независно тијело редовно прегледа све налоге издате у одређеном периоду, што је додатна заштита права, која дејствује упоредо са судском заштитом.

Неспорно је да су права, њихово остваривање и њихова ограничења уређена Уставом Републике Српске и законима, међутим, управо је сврха надзора да се испита и утврди да ли се, и у којој мјери, њихово слово поштује. То је, дакле, изостало, како у другим извјештајима, тако и у овом бањолучком. Уз то, Клинику није посјећивао, како се наводи у Извјештају, ни било ко други, док су доста других установа обилазили, рецимо, Европски одбор за спречавање мучења и нељудског или понижавајућег поступања или кажњавања Савејта Европе, Омбудсмен за људска права БиХ и инспекције.

Бољи однос са заједницом

Један од највећих проблема који се спомиње у свим извјештајима, наступа ван самих установа. Након отпуста, корисници се тешко укључују натраг у заједницу, превасходно због отпора заједнице и небриге надлежних органа – центара за социјални рад и центара за ментално здравље (потоњи су надлежни за ментално здравље на мјесном нивоу, у оквиру домова здравља). Овоме доста доприноси и лоша комуникација између самих специјализованих установа и заједнице и њених центара. Стање се у Бањој Луци чини донекле бољим, наизглед због добре сарадње и сталне комуникације са удружењима корисника и са бањолучким Центром за ментално здравље:

"Тим Одјељења за болести зависности покрива и ванболничке услуге према пацијентима кроз удружење грађана ’Клуб лијечених алкохоличара града Бањалуке’ гдје пацијенти настављају да одржавају апстиненцију у вањској средини”, наводи се у Извјештају. "Пацијенти обољели од хроничних психоза се углавном препоручују за наставак третмана кроз Центар за ментално здравље или у Удружење Заједно. Постоји договор да социјални радник Центра сваких 14 дана провјерава на Клници отпусте пацијента и уколико се пацијенти не јаве након отпуста из болнице на редовну контролу Центар подузима патронажу. Такође за све пацијенте који се враћају у средину а спадају у категорију социјално угрожених наши социјални радници обавјештавају надлежне центре.”

Комисија наводи и да се "отпусна листа предаје једино кориснику или члановима породице”, па су "чланови породице […] једини који пружају подршку у моменту отпуштања.” На Клиници су им рекли да би жељели да се као подршка укључе Центар за ментално здравље, Центар за социјални рад, Удружење грађана "Викторија” и сл., с тим да "[н]а наш приједлог они се и укључују колико је то у границама њихових могућности”.

Клиника и корисници комуникацију са породичним љекарима – а они јесу, или би бар требало да буду, окосница бриге о здрављу, па тако и о менталном здрављу – остварују "[н]едовољно, због лосе умрезености система комуникације”. Овакво је стање било 2013. године, а не знамо поуздано какво је данас. Једна установа нам је, међутим, одговарајући на наша питања 2022. године, објаснила да се сада, захваљујући новом Интегрисаном здравственом информационом систему, породични љекари одмах електронски обавјештавају о отпусту пацијента.

Добра сарадња коју нико не провјерава

Бањолучки извјештај се детаљније него већина других бавио важним питањем реинтеграције корисника у заједницу. Тако се додаје и да "[и]мају све врсте сарадње са институцијама у вањском окружењу које раде са пацијентима са проблемима у менталном здрављу. Потписали су меморандуме о сарадњи са Центром за социјални рад, удружењем Викторија (који се баве ресоцијализацијом и рехабилитацијом зависника од наркотичких средстава кроз комуну), Центрима за ментално здравље из других градова.”

Упркос добрим назнакама, ипак нема нових извјештаја да одговоре да ли су отјеловљени ови меморандуми и у којој су мјери остварили своју сврху.

Бољке лијечења

Комисија наводи да се "[р]аде различите врсте групних активности (различите врсте психотерапијских метода индивиудланих, групних рад са породицама пацијената, рад са зависницима од наркотика – група наркомана кроз амбуланту, група подршке алкохоличарима кроз амбуланту, почеле групе подршке коцкарима итд.).”

Упркос томе, Комисија приговара на оскудне културно‑рекреативне активности, упућујући да би требало квалитетније да се испуни слободно вријеме корисника. На примјер, новинама, магазинима, књигама, радију, телевизији и рачунарима је "слаба доступност јер већине наведених фактора нема, имају ТВ апарати.” Хобија, културних, рекреационих и спортских активности такође "нема, осим креативне радионице коју одликује врло скромна опремљеност средсвима за рад.”

Дошавши до одјељка који се тиче образовања, тренинга, рада и запошљавања, Комисија истиче да "[о]сим радно окупационих активности у оквиру дневне болнице друге активности не постоје”, а "[у] овим активностима учествује око 20 % корисника тј цијела дневна болница и припадници дјечијег одјела.” Но, примјера ради, "[п]ацијенти са одјељења за парцијалну хоспитализацију заједно са стручним тимом често иду на сајмове књига, у позориште и на дуге манифестације”.

Особље "не [подстиче] у довољној мјери” кориснике да одржавају контакте са људима ван установе. Ово се детаљније не појашњава, већ се наводи примјер ограничења у контакту телефоном. Иако се не подстичу, контакти се и не спречавају, па тако "[о]д 16.00 до 17.00х је вријеме посјете, међутим особље дозвољава посјете и мимо тог времена посто се на Клиници лијеце корисници из свих крајева РС”.

Занимљиво је да су се од свих установа које су комисије обишле, једино на Клиници правили индивидуални планови третмана: "Праве се у договору са пацијентом, члановима породице, уз подрску институција у вањском окрузењу а све у складу са патологијом, могуцностима.” Индивидуални планови прилагођавају лијечење особеностима сваког случаја, те омогућавају боље праћење напретка. Комисије су у доста других извјештаја указивале и да, поред тога што се не израђују индивидуални планови, корисници нису довољно или уопште укључени у планирање свог лијечења, што је овдје друкчије.

Тјелесно здравље

Затим се одговара на питања о соматској заштити (тјелесено здравље). Ту није детаљније разјашњено, нити се наводи број таквих случајева, шта се дешава са неосигураним корисницима који не могу сносити трошкове лијечења. Комисија само биљежи: "Уколико се ради о хитном случају прима се а потом се изналазе модуси преко социјалних радника за рјешсавање статуса осигурања.” (У прилогу – засебном извјештају психолога Александре Саламандић, наводи се да су пацијенти који нису осигурани "дужни […] платити за 10 дана аванс”, с тим да дан кошта 85 КМ.)

Као препрека соматској заштити спомиње се у Извјештају, такође без детаља, и "[н]еразумијевање од стране особља друге професионалности за ову врсту проблематике или страх од психијатријских пацијената.” Комисија наводи, затим, и да корисници немају приступ квалитетним услугама промоције здравља и спречавања болести, те да не постоје приступачни објекти за физичко вјежбање.

Избор између бесмисла

Клиника не "омогућава преузимање одговорности за себе и бављење осмишљеним активностима (хоби и учење)”. У доступним терапијским и рехабилитацијским активностима – арт, окупациона терапија и учење вјештина – укључено је "20% Дневна болница и дјеције одјељење”. Корисници имају "[о]скудан избор” активности, а на питање "[д]а ли активности имају смисла, да ли су угодне или је то само понављање досадних задатака?”, Комисија одговара: "[п]ретежно понављање задатака”.

Закључци неоткључаних питања

Комисија, на крају Извјештаја, закључује како су "[н]ајвећи проблем […] просторни капацитети”, али и да је "потребна мало боља специфична структура особља.” Tако на "Одјељењу дјечије и адоелсцентне психијатрије […] фале дефектолози нпр., радноокупациони терапеути и материјал за рад.”

Дате су и препоруке, у кратким цртама, за разлику од доста детаљнијих препорука у другим, сажетијим извјештајима. Препоручено је, између осталог, и да се "побољса исхрана корисника” и "успостави боља сарадња и повезаност (нпр доносење меморандума) измедју свих фактора у ланцу застите ментално обољелих особа”.

Установи смо послали почетком априла 2022. године детаљна питања, тражећи да нам разјасне неке ствари из Извјештаја и објасне шта се од њега до данас промијенило. Питања су, што смо и сами признали, била неуобичајено обимна, али је то оправдано како дужином Извјештаја, тако и чињеницом да Комисија од 2013. године није посјетила Установу и сачинила нови извјештај који би на та питања сам одговорио. Половином маја 2022. године, сарадници за информисање Установе су нам рекли да је упит "прослијеђен начелници Клинике за психијатрију”, а "[о]на је из свог домена недавно одговорила на дио питања. Још чекамо одговоре за остатак питања која су у домену Управе УКЦ Републике Српске, Комисије за жалбе УКЦ Републике Српске, те Службе за економске послове УКЦ‑а”. Поручили су да ћемо одговоре добити када добију све одговоре и комплетирају их. Одговоре, међутим, до објављивања овог текста нисмо добили.

Будући да извјештаји комисија обилују битним информацијама, а не сачињавају се редовно, те се стање не може непрекидно и поуздано пратити, били смо приморани да се усредоточимо, па и ограничимо, на лоше појаве и проблеме на које је указивано. Ипак, у свим извјештајима, па тако и у случају бањолучке Клинике, има и добрих ствари. Овдје би то билo израђивање индивидуалних планова и укљученост корисника у њихово лијечење, као и "[в]рло изражен сензибилитет” медицинских сестара. Чини се да постоји и разграната подршка у заједници, мада не увијек формално уређена, иако се и на томе ради.

Извјештај нуди веома занимљив и јединствен увид у стање и начин рада специјализованих здравствених установа за душевно здравље, те је заиста штета што се – супротно законској обавези – не сачињава редовно. Због тога, а и како не би остале скривене добре стране стања у здравственим установама, извјештаје објављујемо у цијелости, па тако и овај бањолучки можете прегледати у наставку. У њему смо пожутили што сматрамо битнијим, а у напомене ћемо додати и одговоре Установе, ако их некад добијемо.

Фото/илустрација: Викимедија, СМ