Саобраћајна инфраструктура и исељавање БЛ-предграђа

Свједоци смо једне контрадикторне помало сумануте ситуације. Бањалучка предграђа се масовно исељавају! И то не само одласком радно способног становништва у иностранство већ и селидбе истих у центар града.

недеља, јун 9, 2019 / 13:24

Пише: Саво Поповић

Како смо до тога дошли. Имали смо велики прилив становништва у другој половини 90-тих година сада већ прошлога вијека. Власт није имала способности да некако разумно организује њихово усељење у индивидуалне стамбене објекте (породична домаћинства).

Ту неразумну градњу смо имали и у старом систему некадашње социјалистичке нам домовине али су ванредне околности направиле неупоредиво већи обим у кратком времену. Јадни људи су хтјели, како тако да се "скуће" а власт не само да им није знала или хтјела помоћи, већ је углавном чинила бесмислене потезе, више у циљу прављења профита појединаца него из жеље да уради нешто корисно. И добили смо увелико предимензиониране објекте, лоше изграђене, термички неприхватљиве разбацане не ријетко без икаквих планова свукуда некуда.

Придошли, не само протјерани, већ досељени из околних села надомак града и даље околине у жељи да живе у граду, пошто је у медијима живот у селу већ тада био понижен до најнижих нивоа, да младе жене су чиниле све да побјегну а мушкарци су се или прилагидили или остали прастари момци… Тако је кренула градња. Жеља за "својом кућом" уз бесмислену утрку са комшијом су учинили своје. Куће су никле свуда, и уз пут и гдје никада није било пута, по њивама и ливадама…

Саобраћајна инфраструктура није могла да прати градњу. Људи су годинама живјели уз макадамски пут а о тротоарима и уличној расвјета да не говоримо. Најпогођенији су били средњошколци. Све се дешава у Центру и школе и било какве друге приредбе… А до центра како? Или пензионерима претрпаним аутобусима, или??

Бициклом је преопасно пошто физички одвојене стазе не постоје. Неке од њих родитељи све вријеме школовања возе аутима, што је опет други акт лудила. Таква дјеца прескачу одрастање… И онда цурице када почну да се занимају за дјечаке, они који немају аута су аутоматски елиминисани. Јер, без аута се не може нигдје. А у самом насељу нема ништа, осим готово увијек блатњавих путева и наоколо разбацаних аутомобила. И по нека биртија гдје се локални згубидани уцугавају уз тикет.

Стари би се некако и примирили, али дјеца одлазе. Тако да се некада и цијеле породице, наравно, оне имућније, селе свега десетак километара даље. Тако да цијене станова расту до бесмислених цифри а предграђа остају пуста. Наравно, и та ситуација некоме одговара.

Шта се могло урадити је јасно, али шта се сада може урадити! Ако није прекасно, што је опет упитно. Као прво, предграђа морају добити садржаје, који су опет уско повезани са саобраћајном инфраструктуром.

Основа свих садржаја јесу тргови и пјешачке зоне тј. зоне на којима је физички онемогућен саобраћај моторних возила. На таквом простору се може на миру пити кафа док се дјеца играју, млади могу имати игралиште са неопходном публиком вршњака. Паркинзи морају бити довољно близу а довољно далеко, што би у предграђима гдје је земљиште јефтиније требало бити доступније и једноставније. Наравно, и наплата паркинга није изузета, јер на тај начин се грађани онемогућују да баш свуда иду колима.

Стазе за бицикле би требале бити одвојене од саобраћајница за кретање моторних возила. Уз обавезну пролаз између кућа јер су ограде остале обавезне, као некаква веза са прошлошћу на селу и упадима медвједа међу краве. Није проблем ограда као ограда колико је изношење истих на улицу и немогућношћу проласка између кућа, што узрокује тјерање пјешака и бициклиста, поготово мале дјеце која су најрањивија на претрпане цесте које углавном немају ни тротоара.

Да ли би се овај народ могао натјерати да између сваке три куће направи пролаз ширине једног метра без милионских одштета. Мислим да не би, јер је стање свијести на најнижем могућем нивоу. Овако остаје само пустош, велике куће са једним или два пензионера или запуштена имовина коју власници све рјеђе обилазе. Млади брачни пар, који жели да се бави нечим корисним (популација у нестајању) који у немогућности куповине прескупог стана одлуче за кућу у предграђу, углавном врло брзо одустану и побјегну у иностранство остављајући недовршен објекат. Таквих објеката је много, превише… Ти људи се тамо науче о раду и поштовању. Можда би било шансе да се неко и врати. Али услов за то је људски посао и однос послодавца али и прихватљива саобраћајна инфраструктура.

25 година послије рата, већи дио града је недовршен, недограђен, без путева, тротоара, уличне расвјете…можда би требало кренути од дијелова града ван Центра са највише младих, школске дјеце рецимо… Направити јефтине али сврсисходне инфраструктурне пројекте. Ако се трг не може поплочани, може се асфалтирати или барем насути. Јавне површине без саобраћаја моторних возила морају бити доступне. Јер то је град а не број стамбених јединица у којима нико не живи…

Да не говоримо о уредним парковима или шеталишта уз ријеку или између дрвореда. Да ли кошта много? Без лоповлука и не баш. Али како се изорганизовати. Постоји ли механизам којим би мало присебнији становници некога насеља могли да изгурају неку иницијативу… Без обзира на добру вољу или не вољу одборника. Мислим да би се могло покушати са једним насељем… Па да видимо има ли смисла или је већ прекасно за све!



5 КОМЕНТАРА

  1. Први стан имао сам у брчанском насељу Илићка,на бившем војном стрелишту урбанистички завод Републике Српске пројектовао је прекрасно да не кажем идеално насеље за живот.
    Четверостанке са становима од 70 квадрата и оставама у поткровљу од 25 или 33 квадрата.
    Сва могућа инфраструктура подземна,оборинска и фекална канализација одвојене у потпуности,градски водовод са задњом ријечи технологије.
    Школа основна,парк,пред сваком зградом пројектом предвиђена 4 паркинг мјеста.
    Све асфалтирано експресно одлуком Милорада Додика.
    Ал не лези враже,свиње храну траже.
    Насеље је данас уништено и најбоље би га било упоредити са Прутачама код Маоче,једина разлика што Прутаче немају ново обданиште Србија.
    Од пројектоване типске зграде својим креацијама Срби су успјели у објекат упаковати све своје унутрашње жеље а вањштина како испадне,није ни битна.
    Дубоко вјерујем да је за такво стање крива локална политика која је зарад пар стотина гласова идиотима обећала да ће им све њихове визије легелизовати.
    Почетком рата у Украјини успио сам наговорити своје комшије да извршимо технички пријем објекта,иако нисмо одступили ни милиметар од пројекта процес је трајао мјесецима и коштао је 5000КМ.
    На крају та зграда стоји као да она није дио тог насеља,не уклапа се јер сви су преправили и додали нешто и никада нису извршили нити по закону могу извршити технички пријем.
    На улазу у насеље и дан данас стоји шупа на којој пише да се насеље поноси својим фудбалским клубом.
    Прије него што сам се одлучио продати стан за колико може размишљао сам да покренем причу о дивљаштву крајње једноставно.
    За викенд изградим шупу или гаражу на крај улице на зеленој површини која је још увијек резервисана за пругу Бања Лука – Београд на којој би написао:
    – „Ова гаража свим законима пркоси,ја се са њом поносим“.
    Вјероватно би био проглашен за будалу јер би тим потезом ударио у темеље српске саборности.
    Сваким даном тамо је све горе и горе а људи су презадовољни јер уживају у идеалној заједници.
    Зато Саво бјежи колико год даље можеш,није важно колико ћеш од уложеног изгубити јер промијенити ништа није могуће.
    И што је већа трагедија након тога схватим да ни у најелитнијем насељу није могуће нормално живјети,и ту су надоградње направљене за исти тип људи којима је нормално да кољу и пеку свиње иза зграде у строгом центру града,краду заједничку струју,сијалице,…,држе смеће пред вратима,пљују по стубишту и што је најтрагичније неће да плаћају заједничко одржавање иако имају астрономске плате за „одбрану интереса Републике Српске у Сарајеву“.
    Никада из њих неће изаћи пексинлук и колективна трагедија.

Оставите одговор