Саобраћај и ми: Куповина на „пику“ или пик на куповину

Куповина некретнина, и свега осталога па и аутомобила „он лајн“ је нешто што је вишегодишња или вишедеценијска пракса у развијеним земљама! Код нас се појавила прије десетак година захваљујући страници „Пик“ и у потпуности је потиснула штампане огласнике.

субота, јул 13, 2019 / 10:56

Пише: Саво Поповић

Овај вид купопродаје омогућује бољи преглед понуде и требао би да утиче на формирање цијена тј кориговање и тако бржу куповину тј продају предмета у овом случају аутомобила. Постоје неке специфичности својствене само нама које бих укратко навео!

Комуникација: на пику имамо комуникацију која се увелико разликује од „региона“ тј земаља у окружењу који причају свима нама разумљивим језиком. На једној страни имамо „уважени господине“ према свакоме а велика већина то није.

То подилажење људи углавном прихватају као покушај преваре и тако реагују, тако да готово увијек има контра ефекат. Што је опет, уобичајено и у нормалној комуникацији. Када вас неко назове „годподине“ а не зна вам презиме или га не жели рећи, значи иронију или провокацију. Ако вам се тако жена обрати значи да јој се гадите! То ишчашено прихватање комуникације код људи који се не познају је последица накарадне елитизације друштва што је друга тема.

На другој страни имамо „јаране“ и „пајдо“ знатно директнију и непримјеренију комуникацију. Али, међу таквима тај вид међуодноса људи који се не познају и функционише некако. Нека средина је оно „друже“ уз персирање на почетку. Неко од оних који су требали да осмисле нашу будућност је о томе морао водити рачуна у почетку транзиције, овако је касно…

Босански сан: ми на овом вилајету никада нисмо могли да схватимо да све не може да прође сваки пут. Имамо парадокс да се у другој половини 90-их могао купити неки углавном Фолксваген дизел да не кажемо Голф двица за пет хиљада возити осам година и послије продати за шест хиљада.

То је нешто што није нормално тј нестандардно. Е сада, не само они којима је то успјело већ и велика већина оних који су само чули причу, често фризирану, прихватили су то као правило. И већина њих послије пет година неуспјешне продаје возила не схватају да то не функционише.

Замјена: постоји хроничан проблем, како се ријешити возила од 15-ак година и купити возило старо 5 година! Проблем је што сви желе то новије а никоме не треба ово старије. А код нас се аутомобил не третира као потреба већ као инвестиција.

Људи неријетко не само да троше сву уштеђевину већ се и дебело задужују да би купили кола. И када се куповина аутомобила тако постави, тешко је схватити да послије десет година то не вриједи ништа. Тако да опет, неко ко жели да прода аутомобил од 5 година је бомбардован порукама да прими старије ауто у рачун. Они искуснији то рјешавању тако што повећају цијену за вриједност кршића који се нуди, што их опет чини скупљим. Игра без граница!

Швабо је Швабо: на постдејтонском простору, и то више у РС него у Ефбиху, међу већином влада мишљење да једино Нијемци знају да направе ауто. Свако ко купи ново ауто које није њемачко је будала, па чак и ако је тај исти Нијемац. Тамо неки Јапанци или Корејанци…

Она прича, мој прастари Голф ће „подерати“ нову Алфу… Детаљ, да се власник те Алфе удобно и бесчујно вози по граду, а на путу има одличне возне карактеристике, а ти у старом Голфу дизелу се цијело вријеме возиш као на џаковима кромпира у запрежним возилу – тотално је небитна.

Само дизел: љубав наших људи према дизелу вјероватно има дуге коријене. Дајц и Тамић су увијек дизели. Онда, она прича, троши ко упаљач, која је углавном увијек набријана.

Отприлике, људи тај предмет доживљавају као мезимче или не желе испасти глупаци. Наравно да троши мало када се једва вуче. Огромни дизели велике снаге и добрих возних карактеристика троше много…

Зови телефоном: Наши људи, поготово они који су одрасли у социјализму имају ужасне комплексе ниже вриједности који за последицу имају болесну жељу за курчењем. У сваком трећем огласу на пику пише искључиво позив телефоном. Прво, тиме се квалитет комуникације смањује. Не може се послати слика, не може се прочитати када си слободан…

Купци зову само када је нешто пет пута јефтиније него што би требало бити. А ти исти који инсистирају на позиву, неријетко када им зазвони непознат број, а они у друштву, опсују све по списку ономе ко зове па се онда јаве са „да“. Њихов тренутак среће и осјећај битности.

Превара као правило: лоповлук је, нажалост, постао правило. Лопови су цјењени и уважени чланови друштва. Битно је да се има, како небитно. Оваква, вишедеценијска пракса је узроковала да људи превару доживљавају као уобичајену активност, нешто сасвим нормално.

И онда, питање је само ко ће кога… Чак и када некога ухватите у лажи и муљању прихватате то са осмјехом. То увелико отежава куповину, јер без доброг познаваоца играте лутрију.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *