Саобраћај и ми: Интеграција саобраћаја

Једна од најсулудијих идеја, која је у суштини највећи саобраћајни проблем, како у Републици Српској, тако и у другим системићима у региону, јесте такозвана „интеграција саобраћаја“! Шта је то у ствари?

четвртак, мај 2, 2019 / 09:19

Пише: Саво Поповић

То је шизофрена идеја да исту саобраћајницу у исто вријеме требају користити, готово сви учесници у саобраћају са било којим превозним средством. Или једноставније речено, да дјете од 14 година на бициклићу и шлепер требају да дијеле исте саобраћајнице.

Они који стоје иза ових идеја и које се на жалост, све пита су из некога другога времена, јер 70-их и 80-их је то можда и било могуће! Као прво, тада је возила било знатно мање. Концепција самих возила је била другачија. Велики камиони су се кретали веома споро, теренска возила су били напола трактори а путничка возила су била изузетно лагана са малим погонским агрегатима.

Ситуација се у посљедњих двадесетак година увелико промјенила. Аутомобила је све више и све су већи, теренци су веома тешки и уз то се крећу ужасним брзинама, камиони су данас бржи него што су били аутомобили некада… Они који се питају то занемарују пошто сами нису конзументи система. Они су безбједни у прегломазним теренским возилима а њихово потомство у Цириху и Бечу имају одличне саобраћајнице за ролере или скејт тј даску са точковима…

Младих у систему одлучивања нема! Зашто? Па, као прво, њихова сазнања добијена школовањем на саобраћајним факултетима у Добоју и Травнику су, најблаже речено, недовољна да би се озбиљно разумјела проблематика. Као друго, подрепашко запошљавање на привилеговане државне нераднички послове не оставља могућност исказивања другачијих идеја од оних које промовишу, они којих се све пита!

А ти исти су одрастали у времену када је секретар локалног ЦК паркирао тристаћа испред поште и пио у кафани преко пута и то је било општеприхваћено. Када је папак возио бицикло а господин (тј. уважени друг) се возио аутом. Када се само сиротиња (фукара) возила аутобусом. И када такви одлучују добија се хаос, зло и наопако. И резултати су ово што имамо данас.

Узећемо Бања Луку за примјер, пошто су околна мјеста добрано исељена и као таква немају толико изражене саобраћајне проблеме, пошто их нема ко да направи. Данас у Бања Луци, клинци се возе ролерима само по Центру, и то на пар локација. Бицикли се исто тако врте само по ужем центру града. Аутобуси градског превоза иду уријетко и готово увијек су препуни јадних пензионера, који не знају шта ће сами са собом, тако да је сама вожња истим, у најмању руку, понижавајућа. Сви се крећу искључиво аутомобилима и зато имамо сталне гужве. Нажалост, на овај начин другачије и не може.

Када би родитељи пустили школску дјецу из сјеверних предграђа, тј од Клашница до Лазарева да иду бициклима у школу, што би требало бити и здраво и логично и нормално, имали би више мртвих него у пробоју коридора 93-ће. Та накарадна тековина ближе историје довела је до још накараднијих поступака који су постали уобичајени. Као то да је „јачи“ увијек у предности, тј задригли возач превеликог Аудија. Једном сам чуо коментар једног таквога да се има право згазити бициклиста ако на бициклу иде преко пјешачког прелаза. Боже, сачувај и саклони! Као да је циљ згазити човјека.

У таквој констатацији постоји само један начин да се саобраћај уреди прихватљиво по све учеснике а то је дијаметрално супротно од онога што се ради. Требала би се направити апсолутна сепарација тј физичко одвајање различитих врста превозних средстава.

Као прво, немоторна превозна средства, што ће рећи, бицикли, ролерима, даске са точковима и слично, МОРАЈУ бити физички одвојени тј физички недоступни за моторна возила. Све осим тога доводи до тоталне апстиненције истих до потпуног нестајања, што дјетињства чине непотпуним. Чак, није неопходно тј пожељно је да те стазе не буду уз пут, већ, као у Холандији на примјер, да имају другачије трасе, невезане за саобраћајнице моторних возила.

Даље, скутери, тј мотоцикли са малим точковима су готово протјерани са улица. Остали су само велики спортски „изгибић“ мотори и прескупи чопери, Харли Дејвидсон и слични, којима је једина сврха да покажу економску моћ власника пошто су ужасно скупи.

Ваљда да се импресионирају премладе жене које им не припадају. Да би се скутери вратили на улице, потребна је и црвена линија метар од ивице и привилеговани паркинзи… Возач скутера се мора осјећати безбједно и имати неку привилегију у паркирању.

Камиони би се требали избацити из насељених мјеста, тј ограничити њихово кретање на главне магистрале и гдје је могуће аутопутеве и складишта која би требала бити ван насеља. Развожење роба по трговинама би требало бити комби возилима и то у вријеме када не сметају тј од 0:00 до 5:00 ујутро.

Никако по насељима, по цијену да се нереална количина дрва за ложење за тотално топлински неприлагођене индивидуалне стамбене објекте морала вршити „Тамићима“ у више пута. Тешко да би се неко тако дозвао памети, али се приградска насеља ионако исељавају тако да ће се та проблематика ријешити сама по себи!

Возила јавног саобраћаја, тј. код нас аутобуси и такси превозници (наравно не овакви какви су већ прави униформни такси) би морала имати издвојене привилеговане саобраћајнице и паркинге. Те исте би могли да користе још само униформна службена возила (луксузни црни Ауди никако није возило из тога описа) као што су хитна помоћ, ватрогасци и полиција!

Чак ни било пожељно да се сва остала возила морају паркирати у гараже и паркинге који са ван нивоа, тј или у рупи или на спратовима. Тиме би се упућивали на мање кориштење аутомобила у градском саобраћају али мора бити пружена нека алтернатива.

Све су ово лијепе жеље али и нереалне, докле год не одступе, они које се све пита! А они, сигурно, неће живи, добровољно, да одступе. Тако да…



4 КОМЕНТАРА

  1. Што се тиче бициклиста испричаћу шта се мени догодило.

    Навече, на раскрсници код БЛ-сајма имао сам условно зелено за скретање у десно.

    Нормално станем разгледам има ли пјешака и како није било ја кренем. Кад сам био на зебри из мрака на бициклу мајмунчина видјела зелено за пјешаке и што је брже могла крену ка пјешачком.

    10 цм је фалило да ме удари.
    Да је мајмун ударио како бих ја доказао да је у тренутку када сам кренуо преко зебре мајмун био у мраку бар 10 метара удаљен од прелаза?

  2. Човјек је све у праву.

    Ова материја је везана за просторно планирање, за регулационе планове, за………………………………………..

    Наравно да су код нас у саобраћају комунистичка наслијеђа, али живјели смо ми у истој држави као и словенци, па су они имали прије 40-50 година бициклистичке стазе, стазе за шетање, паркове на све стране, уређено и чисто градско језгро, уређена приградска насеља, села као из бајке, обрађене и покошене ливаде и пашњаке……………………………………….

    Није мени што се не може поправити старо, него што све што је рађено и грађено после рата, нема ништа заједничко са оним што су радиле нормалне државе.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *