Сандра Љубојевић: Они из Београда су увијек занимљивији

Субота је дан за умјетничке теме, али то није главни разлог зашто смо интервјуисали глумицу Народног позоришта Републике Српске, Сандру Љубојевић. Добила си недавно пар битних награда, који импонују сваком глумцу. О чему се ту радило и шта оне за тебе значе? За представу Радничка хроника добила сам недавно три награде, на Театар фесту у […]

субота, децембар 24, 2011 / 11:19

Субота је дан за умјетничке теме, али то није главни разлог зашто смо интервјуисали глумицу Народног позоришта Републике Српске, Сандру Љубојевић.

Добила си недавно пар битних награда, који импонују сваком глумцу. О чему се ту радило и шта оне за тебе значе?

За представу Радничка хроника добила сам недавно три награде, на Театар фесту у Бањој Луци, на Југословенском позоришном фестивал у Ужицу и на фестивалу позоришта у Брчком. На сва три фестивал конкуренција је била прилично јака. Наравно да ми све награде много значе. Оне су потврда и признање. Фестивал у Ужицу је један од најзначајнијих позоришних фестивала у региону, ако не и најзначајнији. У жирију су били истакнути позоришни познаваоци, почев од редитеља Дејана Мијача, глумца Јосифа Татића, преко значајних драматурга и критичара. и прилично сам поносна на ту награду, а самим тим и на наше позориште.

Стиче се утисак да су медији у Српској крајње немарни када су достигнућа наших културних радника у питању. Да ли, на основу личног искуства, дијелиш тај утисак и шта мислиш да је разлог томе?

Потпуно се слажем. Нама су увијек занимљивији “они из Београда” који заслужију своје мјесто у нашим медијима. Али врло мало одају признања нашим умјетницима и тако се некако и публика учи да више цијени и поштује неког са стране. Вјероватно су људима ближи они који су често на тв екранима, а наши глумци нису у прилици да играју у бројним серијама и једноставно нису популарни толико.

Има ли, па и на основу прошлог питања, РС нешто што се зове културна политика?

Па колико је то политика, а колико немар нисам сигурна. Тако да је и одговор неодређен. Требало би да постоји, тако да би се повећао и квалитет културних установа.

Како оцјењујеш позоришну сцену у Српској? Добијамо награде, али да ли имамо публику? Уједно, да ли је она конципирана на: БЛ и остали, те шта је од позоришта вриједно издвојити ван главног града?

Највише могу да говорим о Бањој Луци и нашем позоришту јер сам упозната са нашим радом. Мислим да РС, па и ФБиХ, има доста значајних фестивала и то је нешто што је доста вриједно. О осталим, углавном аматерским позориштима, не могу много да говорим јер их, прво, нема много, а друго, једноставно не пратим толико.

У сваком случају свугдје у Српској гдје има дом културе има и неко аматерско друштво, рјеђе позориште, које посједује, ако ништа друго, доста ентузијазма. Што се тиче публике, у Бањој Луци је имамо и треба да је чувамо и образујемо. Тако да стичемо нову публику. Треба публику привући у позориште, што не значи да треба радити неквалитетне пројекте, већ управо супротно, што ми, чини ми се и радимо.

Уколико вратиш мисао у вријеме када си уписивала академију, да ли је стваран живот глумца након тога разочарао некадашње мисли о том позиву?

Па не много, али у неким стварима да. Једноставно, није свугдје тако да урадиш нешто добро, прођеш и радиш. Говорим о кастинзима. Није сваки кастинг такав да прође најбољи и то је оно о чему нисам мислила тада. Па ако је неко најбољи, ваљда ће и добити улогу. Али не! Код неких редитеља је битније како се обучеш, или неке још баналније ствари. То ми није јасно јер тај пројекат, било о чему да се ради, носи потпис тог истог редитеља и треба ваљда да је квалитетан.

Шта би поручила младима који сањају да упишу глуму у Српској, шта их очекује у животу ако је заврше и остану овдје?

У Народном позоришту РС се пружа шанса студентима глуме, а и режије, односно тек свршеним редитељима. Једино што бих поручила јесте да добро промисле да ли су за глуму, па онда да ли то желе да раде и даље.

Смета ли ти што живиш у средини гдје тек седмо питање може почети да се бави умјетношћу због умјетности?

Па било оно седмо или неко друго, лијепо је да се пита и да постоје људи из медија које то занима. Не би требало је да је људима умјетност небитна, нека је на било ком мјесту. Неће ваљда бити на посљедњем?

Која ти је омиљена улога коју си одиграла, а коју би вољела да што скорије одиграш; у смислу одувијек сам хтјела играти Медеју, Јулију, Јевросиму?

Има неколико омиљених, наравно сваку улогу се трудим да урадим најбоље, као што и већина глумаца ради. Издвојила бих Малу Слободанку из представе Балон од камена, Јулију сам играла, па бих и њу издвојила, затим Аделу из Дом Бернарде Албе, Малцику из Избирачице и остале. Немам нешто конкретно што бих жељела да играм, нека је добар текст и редитељ и то је довољно.

Које позоришне писце највише цијениш, без обзира на поријекло и вријеме?

Углавном класичне – Шекспир, Молијер, Д.Ковачевић – који већ спада у класику. Мада има и доста новијих писаца, па и није тако лако издвојити неког. Добар текст или сценарио је много урађеног посла, није лако од лошег текста правити добре пројекте.

Шта планираш даље у својој каријери? Да ли прижељкујеш већи број улога на филму, или гледаш позориште као стожер свог будућег рада?

Филм је нешто прелијепо и рад на филму је зиста посебан. Волим позориште, а волим и филм, па бих вољела да има више филмских пројеката, јер мислим да могу и тако да се искажем. Постоје бројни филмски редитељи који су јако добри и са којима бих вољела да радим и од којих бих свакако могла много да научим и покупим.

Који је догађај или феномен, по твом мишљењу, заслужио да понесе титулу културни догађај 2011. године у Српској?

То би био Театар фест “Петар Кочић”, гдје су изведене квалитетне представе из региона. Посјећеност је била велика и то је нешто што свакако даје велики плус култури у нашем граду, а и у Републици Српској.



0 КОМЕНТАРА

  1. 🙂 Kod nas je Sergej Trifunović bio „faca“ dok nije otišao u Sarajevo i obukao majicu sa likom Jovana Divjaka (da ne govorim šta je sve pričao)… Elem, nije to jedini primjer kako „doajeni“ srbijanskog glumišta gaze po nama… A šta mi radimo za uzvrat, mi plaćamo da NAŠA državna televizija emituje ONO KAO LJUBAV sa tim istim SerGEJom, koji ne da nam se narugao nego nas je u lice pljunuo… U međuvremenu imamo situaciju da o našim glumcima niko nema pojma jer nisu dovoljno angažovani preko te iste televizije-čast BL publici koja ima priliku da ode i sve to da vidi u pozorištu. TEŠKO BOGU S NAMA KAKVI SMO! 😮

Оставите одговор