Дани(ј)ел Симић

Самоукидање из засједе

У њеној посљератној повијести вјероватно нико није толико пута изговорио синтагму "укидање Републике Српске", колико су то учинили српски политичари.

Пише: Дани(ј)ел Симић

Најгори су они људи за које нешто постоји, искључиво ако њима иде у прилог. Истог тренутка када та чињеница, коју су до малочас користили као аргумент у своју корист, даје за право њима сукобљеној страни, она престаје да буде факат. Такви људи су погубни за породицу, школско одјељење, удружење филателиста, заједницу етажних власника, предузеће, мјесну заједницу, општину, град, државу… За све оно гдје се људи морају посложити као друштвена бића.

Са нагласком на МОРАЈУ.

Код нас политичка каста никако да то усвоји. Одрасте и прихвати како њихов опстанак или долазак до власти, није смисао постојања Републике Српске. Смисао постојања српске државе западно од Дрине је мир. То зна, и у себи уважава, чак и најзагуљенији сарајстански ратнохушкач исламистичке провенијенције, са мултиконфесионалним логом спонзора на дресу.

Вербални деликатес

То што таквима није до мира, други је пар опанака. И никако не објашњава зашто то исто не поштују изабрани, а још мање именовани функционери из Српске? У њеној посљератној повијести вјероватно нико није толико пута изговорио синтагму "укидање Републике Српске", колико су то учинили српски политичари. Најчеће плашећи српски народ, уз саморекламу како су баш они једини који то могу да спријече.

Не треба проводити истраживање јавног мнења, да знамо какви би били резултати референдума о тзв. Уставном суду БиХ. Његовој дигиталној компресији на зјеницу ока, са серијским бројем 09.01.1992. Исто тако би прошло и тзв. Тужилаштво БиХ, које се толико обезобразило, да покреће поступке против одговорних лица Елта ТВ, јер је један од саговорника рекао у етер како у Сребреници није било геноцида над муслиманима?!

Е, када смо сви свјесни општенародног расположења на ове теме, а вода је дошла до грла и трпјети се зулума више не може, зашто се брукамо и срамотимо пред остатком свијета? Треба лијепо заказати датум, плакнути се, обријати, набацити кармин и парфем; па под руку на гласачко мјесто.

Тако се, културно и цивилизовано, брани мир и извјесна будућност.

Ситношићарџијски кокошарлук

Умјесто тога, власт отеже као гладан изметовати. Опозиција исто тако калкулише. Плаши се, прилично основано, да се референдумски датум жели искористити као некомунална тема за скупљање гласова на локалу.

Са једне стране је то већ смјехотресно измишљање супер, екстра, скроз, наскроз, најновијих, тајних, најтајнијих, издајничких, плаћеничких и иних планова за "рушење Републике Српске", којим народ предано залуђују режимски медији. Никако да схвате како тако слуђују и на такву могућност привољевају сопствени народ, који по принципу "ето вука", неће имати мотива да јединствено и оштро реагује у тренуцима потребе.

Опозиција, пак, никако да изведе ствар на чистац. СДС као носећа партија Савеза за промјене, чињенично је много кооперативнија са влашћу и одговорнија према питањима око статуса Српске, него што је СНСД икада био у својој опозиционој историји, али опет се омичу епизоде као што је посљедња са бившим партијским другом Петра Ђокића.

Крсмановић сам треба да изађе и демантује оно што му се ставља на терет, а не да се то чини саопштењем НДП. Поготово кад сви знамо да је љубав са СП завршила добрим дијелом јер се покушавао самопромовисати у "Фочанског Чеду Јовановића". Тим више што је то било толико очигледно, да је и романијски репер, Анкл Чен, својевремено регистровао у стиховима пјесме Дај ако ћеш давати, симболичног наслова за референдумски тренутак у којем се налазимо. Приликом покушаја мувања повратнице којој је ћаћа вехабија, он каже:

Нећу бона пуно, ја ћу само малко.

Ја сам ти за јединство, к’о Крсмановић Здравко.

И шта сад?

Ништа. Треба се договарати и што прије договорити!

Зато, без обзира на његове смртне гријехе када је укидање војне и пореске самосталности Српске у питању, треба поздравити, као одговорно и државничко, понашање Младена Иванића.

Чин сусрета са, у прошлости ка Српској једнако смртно грешним Милорадом Додиком, сасвим је разуман и похвалан потез. Тај дан је било баш угодно пратити ефбиховске медије, који кажу да су се "Иванић и Додик сложили". И не треба даље.

Стварно је крајње вријеме да се око кључних ствари сложимо. И не уцјењујемо једни друге судбином Српске. Млађо је направио први корак до пола пута. Миле сад треба узвратити. Грађани пратити ко се несебичније понаша и то оцијенити на изборима.

Табут тема

Као четврти корак на овом путу, треба одаслати циркуларну пошту у свакој политичкој странци и државној институцији, да особа овлаштена за јавно иступање више никада не смије употријебити формулацију "укидање Републике Српске". У било ком контексту.

Бајка, која се никада без новог рата неће десити, треба постати табу тема. Због нас, колико и због других.

Како је злочин против мира најтежи злочин у Дејтонској Долини Плача, сви они који је у ефбиховским медијима изусте или напишу, аутоматски треба да фасују оптужницу за "позивање на рушење уставноправног поретка, те изазивање вјерске и националне мржње". Ако тзв. Тужилаштво БиХ има преча, посребреничка посла, има Српска срећом и своје тужилаштво.

За то смо се борили.