dysko

Самогласник предњег реда

У другом наставку серијала "Лајање на звијезде" дипломирани инжењер електротехнике и магистар драмских наука Љиљана Чекић држи посмртни говор знању, које је спуштено у иловачу, јер смо ми такви какви смо. Ово је земља у којој се знање не дијели. Ако нешто знаш – чувај, сакриј, не дај никоме. Ако се неко случајно докопа твога […]

У другом наставку серијала "Лајање на звијезде" дипломирани инжењер електротехнике и магистар драмских наука Љиљана Чекић држи посмртни говор знању, које је спуштено у иловачу, јер смо ми такви какви смо.

Ово је земља у којој се знање не дијели. Ако нешто знаш – чувај, сакриј, не дај никоме. Ако се неко случајно докопа твога смијешно малог знања, зезни га на било који начин. Слажи, заварај траг, отми. Не бирај средства, али не дај никоме ништа што си ти научио, што си ти сазнао. Тако функционише ова земља, овај народ, ова недођија.

Овдје није принцип да си бољи, него да бољег уништиш. На било који начин. Све је дозвољено. Једино недозвољено је да бољем дозволиш да те побиједи. И нема борбе отворене, поштене. Па ко побједи – нека носи ловорике. Овдје не постоје мегдани у славу бога Ареса, чисти и жестоки. Овдје Плутонова дјеца најбоље успјевају. Испод жита, испод земље, да се не зна ко када и зашто. У мраку, у тишини, иза леђа, у ходнику… Рововска борба. Никад прса у прса. Никад јавно, отворено, поштено… Па ком опанци, ком обојци…

Важно је уништити конкуренцију. Да се не види колико мало знаш, колико мало можеш. Није важно себе побољшати, себе надоградити. Није важно надрасти духовно и морално. Важно је онога ко је порастао уништити. Што брже и што ефикасније. Методом спржене земље, да му ни коријен не остане, да му ни сјеме не падне. Могао би да никне поново кад дођу боља времена. Ако дођу. А то се не смије дозволити.

Учитељи се боје да ће им ученици узети знање. Какво је то знање које се може украсти?
Сјећам се једног студента који је са мном био на факултету. Тада је ЕТФ имао велики рачунски систем, Vax. Ријетко су нас тамо пуштали. Ваљда да не бисмо шта научили. А тај млади човјек је улазио је Рачунски центар кад год је хтио (увијек је било миљеника богова). И знао је више. Једном сам га питала да ми нешто помогне. И помогао је. Кад сам га упитала шта је урадио није хтио да ми одговори. Еееее. Па не може, како ће он бити паметан ако свима буде говорио то што он зна? Отишао је не знам гдје и тамо неким људима можда крије оно мало знања што је понио са собом. А можда се и промијенио…

У рату сам из досаде ишла на неки курс каквог програмског језика. И плаћала сам па сам очекивала да ће ми бар за новац неко продати знање. И све што је било опште и небитно то сам сазнала, све док нисам упитала за нешто што је прелазило на идући ниво знања. Ееееее. То ми професорица није хтјела рећи. А наводно је знала одговор. Годинама није било струје и нико никакве програме није ни правио. А кад је стигла струја и прошао рат тај програм је био толико превазиђен да га се више нико није ни сјећао. Чујем неки дан да госпођа, која је знала о том програму мало више него остали на курсу, има карцином. И помислих како ће знање о заштити заборављеног програмског пакета ускоро однијети у земљу. Када програмски пакет почива у миру, нека и знање о њему има исту судбину. Амин.