Руски тенк у Нагорно-Карабаху: Рат који смо запоставили – завршио

Предсједник непризнате државе Арцах, Арајик Хартујуњан, из града Суша се огласио 26.09.2020. године: прате гомилање азарбејџанских трупа на граници. Сутрадан је почео напад, а данас је Шуша под контролом Азарбејџана, док се Русија укључила изравно на терену у заустављању сукоба.

среда, 11 новембра, 2020 / 10:38

Срби, који су се по дипломатској логици из српских епских пјесама косовског и послијекосовског циклуса, а то је да су Јермени православни, Азербејџанци савезници Турске, сврстали на страну првих.

Веома ватрено и љутито, скоро без изузетака. Данима су гориле друштвене мреже и медији, од извјештаја, прогноза и објашњења овог сукоба. Навијања и страсти. Незнања и фрустрација.

Као да је битан лични, наспрам америчког интереса?

Данас је од тога остала можда по која застава уз профилно име на друштвеним мрежама, јер је у медијима доминирала тема америчких предсједничких избора. Терористички напад у Бечу, са мање од десет мртвих, битнији је од масовне смрти на Кавказу, као што ће већини бити уколико се то опет деси на Балкану.

Питање је зато, уз залуђеност америчким наративом и Холивудом као узором, да ли би и Јермене вербално бранили, да уз њих није стала старлета Ким Кардашијан и за њом чета на Западу познатих припадника ове нације.

Још једном се показало да наши медији не извјештавају о стварима које су у интересу њихове публике, већ да су просто преписивачи и копиранти, којима теме на свјетском нивоу одређују други. Медији не морају бити финансијски контролисани из иностранства, што наши већински јесту, већ је та контрола – контрола ума.

Шта је Џаферовић причао са Ердоганом?

Уопште се не баве суштинским питањима, важним за њихову публику, односно грађане Српске, као рецимо тим да се Шефик Џаферовић, враћајући се из Исламабада у Пакистану, састао са човјеком који је покренуо најмање три војне операције ван своје територије у посљедњих три године – а зове се Реџеп Тајип Ердоган.

Његова „аманетна“ реторика према Ефбиху, односно одлучност и непредомишљање у случају војног дјеловања, требају бити тема број један међународних промишљања.

У званичном извјештају се разговарало о корона вирусу, аутопуту Београд – Сарајево и повећању трговинске размјене на милијарду долара. Ником није пало на памет да упита, можда,  да није незванично разговарано о могућем турском ангажовању против Републике Српске, на начин на који је то учињено у Нагорно-Карабаху?

Ердоган дефинитивни побједник

Офанзива азербејџанско-турских снага почела је 27.06.2020. године, уз пјешадију доведену из Сирије, као што је то учињено и у Либији против снага Калифе Хафтара. Може се рећи и са истим, или сличним резултатима.

Азербејџан, а једва мало посредно Турска, побједник су у овом ратном сукобу без икакве дилеме. Да Азербејџан боље стоји, видјело се већ и по извјештајима о количини уништене војне технике.

У техничком смислу, уз за домаћу и страну публику чак рекламираном војнотехничком и логистичком помоћи Турске, Азербејџан је надмоћан над Јерменијом коју је њена, али и политика промјене граница и савезништава у региону, потпуно изоловала од Русије.

Земље која јој је, и поред развоја прозападних и ЕУ наклоњених снага у парламенту, по узору на сусједну Грузију, почела да се удаљава од јединог савезника који је био спреман да је брани.

Русија Јерменима једини заштитник

Данас је Јерменија управо у онаквој ситуацији, какву је на самом почетку сукоба описала Маргарита Симоњан, уредница руске међународне стателитске медијске куће Раша Тудеј.

Грузија тако спорадично отвара и затвара свој ваздушни простор, који је кључан за опстанак Јерменије уколико има барем руску подршку. За то вријеме, амерички извиђачки авиони несметано језде грузијским ваздушним простором и снимају ситуацију у Азербејџану и Јерменији.

У том смислу је и руска позиција, ако не јача, а онда сигурно јаснија у односу са Јереваном, односно Степанкертом. Јермени су принуђени да се окрену ка Русији без пуно резерве. Она је једина, конкретним мјерама, спријечила њихов потпуни слом.

ЕУ и НАТО, осим декларативних миротворачких порука, нити су могли, нити су хтјели да учине било шта да би Јерменима помогли. Отприлике колико и Курдима у Сирији и Ираку, када Ердоган одлучи да их дисциплинује.

И ту је ситуација јасна.

Тренутно стање је тако да је готово половина онога што се прије два мјесеца рачунало у Арцах, односно Нагорно-Карабах (у даљем тексту НКР), сада под контролом војних снага којим се командује из Бакуа и Анкаре.

Помјерања линије фронта

Највише промјена, односно помијерања војски, претрпио је јужни дио НКР, гдје су се азербејџанске снаге прво потрудиле да додатно блокирају овај простор, заузимајући међународну границу са Ираном и избијајући на границу са Јерменијом. На тај начин, бар са јужне стране, НКР постаје „унутрашњи проблем Азербејџана“.

На сјеверу, још 05.10.2020. године, када је регистровано прво помијерање линије фронта, заузет је један мањи, али стратешки битан појас територије, док је исти дан пробијена јерменска одбрана и забиљежено симболично прво помијерање линије фронта на јужном правцу.

Док је сјеверни правац стагнирао до данас, на јужном дијелу је мукотрпно помјерана граница. Дана 17.10.2020. године извршен озбиљнији пробој, са јасном намјером да се заузме граница са Ираном.

Сљедеће велико помијерање је 22.10.2020. године, када азербејџанско-турско-сиријске снаге избијају на тромеђу НКР-Јерменија-Иран и завршавају комплетно потискивање снага Јерменије и НКР са границе са Ираном.

Након постепеног проширивања и ојачавања ових позиција, 03.11.2020. покренута је нова офанзива, крунисана заузимањем стратешког града Шуша, што је предсједник Азербејџана Алијев и озваничио 08.11.2020. године.

Такође је изјавио да су под њиховом контролом стратешки висови Бартаз (2300 м), Сигхирт (1370 метара) те Шукуратаз (2000 метара). Јермени су то демантовали, али су Азербејџанци пустили уредан видео како врше смотру у Шуши.

Заузимање Шуше је окончало овај рат. Барем тренутно.

Мир, мир – неко мора бити крив?

Једино што преостаје од озбиљнијих потеза, било би да азербејџанска војска заузме и престоницу НКР – Степанкерт, одакле се могло посматрати бомбардовање Шуше. Избјетлице путеве претварају у једносмјерне улице и одбрана НКР пријети потпуно да се уруши.

Све су прилике да би они то били у стању учинити, док НКР и Јерменија не могу узвратити војном пријетњом која би угрозила ни нападаче на спорној територији, а камоли да сукоб пренесу у Азербејџан.

Посебно на начин како је Азербејџан пренио сукоб у Јерменију и то озбиљним војним инцидентом, када су 09.10.2020. оборили руски противоклопни хеликоптер Ми-24 у јерменском ваздушном простору.

За то ће неко морати бити крив, пошто је ово други пут од 2014. године, да Русија губи свој војни ваздухоплов на туђој територији. То већ звучи превише понижавајуће. Први пут је стари совјетски јуришник Су-24 оборен изнад Сирије по Ердогановом наређењу, док је бомбардовао конвоје Исламске државе којим су шверцовали нафту у Турску.

Одговор ко је издао наређење да се обори руски хеликоптер изнад Јерменије се још чека, ако га икад и дочекамо, без обзира што су Азербејџанци пожурили да изразе своје жаљење и кажу како су мислили да је хеликоптер јерменски и понудили Русији новчану компензацију. Руско Министарство иностраних дјела је поздравило „признање кривице Азербејџана“.

Русија на потезу

Путин је 2014. године одиграо хладне главе и ојачао своју позицију у Сирији, гдје се налази једина руска војна база ван територије бившег СССР, а која контролише Средоземље.

Након тога, сателитски снимци су открили најмање 10 великих транспортних авиона Ил-76, од којих је 10.11.2020. први слетио у Јерменију са руским војним трупама. Грузија је отворила свој ваздушни простор за ову намјену, што је такође веома индикативно, а Руси су успоставили први од 16 контролних пунктова на линији раздвајања, према саопштењу Генералштаба Војске Русије.

Сада је Путин војском на терену, те поруком коју је послао на онлајн сусретима Шангајске иницијативе, јасно омеђио границе „руског свијета“ и очигледно више није спреман да толерише мијешање у своју традиционалну сферу интереса, док је граница са Ердоганом у том погледу сада исцртана крвљу.

Наша „дипломатија“, посебно са нагласком на Републику Српску, очигледно још увијек мисли да је то учињено воденим бојицама.



1 КОМЕНТАР

Коментариши