Руска агенција Регнум: Додик због скандала са иконом, треба провести истрагу у најближем окружењу

Агенција Регнум је објавила текст који очигледно пише на српском говорник руског језика, а која одговорност за скандал пребацује по судском принципу – на доказивање оном ко износи оптужбу за крађу. Дакле украјинској страни, која је такође утихнула са својим објавама на ову тему, након што је њихова тврдња искориштена у јавности.

понедељак, 28 децембра, 2020 / 13:47

26. децембра 2020. године Кијев је икону коју је шефу руског Министарства спољних послова Сергеју Лаврову поклонио члан Председништва Босне и Херцеговине Милорад Додик искористио како би представио лидера Срба у БиХ као "лопова националног блага Украјине" и изнео тезу о "српским плаћеницима" који се боре на истоку земље и одводе је национално добро широм света. Али у овом случају Додик није дужан да било шта доказује.

27. децембра саветник српске стране и председавајућег Председништва Босне и Херцеговине Милорада Додика Радован Ковачевић разјаснио је ситуацију изазвану "скандалом икона". Посебно је истакао да је реч о икони која је у приватном власништву породице из Бањалуке, а да је породица, која је изразила жељу да икону поклони министру спољних послова Русије Сергеју Лаврову, у њеном поседу више од 15 година. Икона нема материјалну вредност (цена сличних предмета на Интернету се креће од 100 до 200 евра), већ духовну вредност.

Најзанимљивија чињеница остаје да је, према изјавама украјинске стране, међународна заједница о власништву "триста година старе украјинске иконе из Луганска" сазнала са Додикове конференције за штампу. Као што "Глас Америке" (медијски страни агент у Русији) тврди после Кијева, ово је икона са "територије Донбаса под контролом Украјине". Паралеле су прилично једноставне: икону донету из Луганска у Босну тамо су могли да испоруче само "српски милитанти који су се борили на страни проруских снага". Ако је икона тада предата Милораду Додику на поклон и "трофеј", то значи да је руководство босанских Срба имало блиске везе са "терористима из Донбаса" и, вероватно, олакшало њихов организовани одлазак у Донбас како би помогло "браћи Русима". Јасно је видљив напад на Србе и Републику Српску.

Посебно су импресивни аргументи америчке и украјинске стране о међународном праву. Односно, о томе говоре они који су извршили ПРИВАТНУ војну агресију на Југославију 1999. године (Савет безбедности УН није одобрио употребу силе, а последњу трећу фазу, односно најбруталније масовно бомбардовање, није одобрио ни Савет НАТО-а) који су створили и подржали терористичку Ослободилачку војску Косова, на сваки могући начин ојачали "независност Републике Косово"; који су спалили живе људе у Одеси, поздравили су "псе рата" – хрватске неонацисте, који су се органски придружили одредима Бандере, и настављају казнене акције против дела сопствених грађана на националној основи.

Наравно, поред патетичне драме са "украденом иконом" са стране која тако ревносно брани међународне правне норме, било би природно очекивати да се са њима упознамо бар у основној верзији. Ствар је у томе да пре свега власник украдене имовине мора доказати да је то заиста његово власништво, посебно када је реч о објекту од културног и верског значаја.

Са украјинске стране, међу првим информацијама о "донацији украдене иконе", имали смо право да сачекамо информације о статусу овог културног објекта, одлазне податке документа о одлуци да се предмету додели одређени статус, назнаку организације која је донела одлуку, у којем се музеју, спремишту или другој организацији налазио, инвентарни број предмета, назнака разлога за његово нестајање са места чувања итд.

Нису дате главне информације. Уместо тога, нагласак је стављен на присуство на полеђини иконе воштаног печата са натписом "УРСР. Народни одбор за образовање. Укрнаука. Одеска регионална комисија ". Заменик министра културе и информативне политике Украјине Светлана Фоменко је изјавила да је "ово печат Одеске регионалне комисије за заштиту споменика материјалне културе и природе која је створена 1926. године у Одеском историјско-археолошком музеју. Током периода рада од 1926. до 1930. године, ова комисија је у границама своје одговорности открила, саставила спискове споменика културе у свим окрузима, узела их у евиденцију и под заштиту државе".

Веома је вредно пажње да су на званичној веб страници Одеског историјско-локалног музеја назив, хронологија и природа активности организације различито назначени: Одеска комисија за локалну историју при Свеукрајинској академији наука, основана 26. августа 1923. и 1930, заиста је последња година њеног постојања … Биро Одеске комисије за регионалне студије координисао је своје активности са Свеукрајинском академијом наука. Од Академије наука добили су литературу о локалној историји и публикације Академије, које су пренете у библиотеку Одеског историјског и археолошког музеја. Преко ВУАН-а, комисија је одржавала контакт са Централним бироом за регионалне студије и са Бироом конгреса за проучавање производних снага земље под Државним комитетом за планирање СССР-а. Државна комисија, коју је створио археолошки музеј, надмашује сваку машту, чак и у односу на независну Украјину.

Међутим, присуство печата не означава ни место писања ни место чувања иконе. Она указује искључиво на пренос предмета у државно власништво и под државну заштиту, што претпоставља Украјинска Совјетска Социјалистичка Република, која је тада била део Савеза Совјетских Социјалистичких Република. Односно, присуство овог печата само потврђује да је икона била у власништву државе која се зове СССР, а не државе која се зове Украјинска ССР. Ако оставимо по страни питање имовинско-правног наследства у односу на предмете од верског и културног значаја и узмемо у веру изјаве украјинске стране, онда формула да узмемо "под заштиту државе" значи управо оно што смо раније рекли: власник иконе је држава, која, наравно, мора имати сав потребан документацијски филм потврда о власништву над објектом. Међутим, далеко би било сувишно утврдити аутентичност печата – није ли то лаж.

Иконски скандал подсећа на операцију Лажна застава. У овом случају, "лажна застава" је помињање Луганска, из кога се издваја неколико ефеката: теза о "српским плаћеницима који делују на територији источне Украјине и пљачкају локално становништво" (опција: "Сами Срби-плаћеници добили су поклон који је украла милиција Луганска" ); "Српске везе (укључујући чак и председника РС Милорада Додика" са кривичним елементима "украјинског сукоба"; умешаност руског министра и саме Руске Федерације у кривичну превару.

У исто време, апсолутно је немогуће разумети инфантилно блебетање украјинске стране у вези са "иконом из Луганска" (изјава украјинског Министарства спољних послова непосредно након инцидента). Будући да и сама заменица министра спољних послова Украјине категорично тврди да се управо ради о "заштити државе", елементарна логика захтева наставак фразе, објашњење шта значи мистериозна дефиниција "иконе из Луганска" – у ком статусу, када, под којим бројем и у ком организација Луганска, ушла је у складиште. Или украјинска држава нема појма о правцима којима се крећу њене културне вредности, које су под заштитом државе и "оком" утврђује своју припадност својим фондовима? И како, по наредби, бацивши поглед бочно у правцу Републике Српске – није ли њен председник украо икону, и не би ли требало да читава Украјина броји коње и сребрне кашике?

Што се тиче саме иконе, треба напоменути прелиминарне закључке стручњака: ово је слика Светог Николе Чудотворца, која припада крају 18. века, начин сликања подсећа на староверца. Икона је неколико пута ажурирана, позлаћени оквир је вероватно направљен касније од саме иконе – већ у 19. веку. Иконе овог типа звале су се пјадница (од речи спан), биле су намењене за личну употребу у ћелијама или просторијама, често су се петљале око себе током путовања.

Није могуће идентификовати место на коме је икона написана, могла је да буде створена у било којој иконописној радионици Руског царства. Али чак и његово историјско порекло на "територији Украјине" поново указује само на државност Руске империје, којој је Мала Русија враћена након поделе Пољске до тада. Ово је озбиљно речено, а не у стилу украјинског доктора историје уметности, филозофије и теологије Дмитрија Степовика, који је рекао да је "отмица икона уобичајена ствар за Москву". "Владимирска икона Богородице, која је раније припадала Кијеву, сматра се највећом светињом у Русији. Зовемо је Вишгородскаја. Украјинско светилиште, које је, као што се верује, Владимиру Мономаху поклонио сам византијски цар, украо је из Вишгорода Андреј Богољубски и однео га у северне земље, где је икона Вишгород преименована у Владимирову ", Степовик је учинио "историјско откриће".

Маштарије украјинске стране су бескрајне и крајње фасцинантне, међутим, формула "икона из Луганска" јасно зрачи међународном провокацијом усмереном против Милорада Додика, који је препознао повратак Крима у Русију и улаже системске напоре да ослободи Босну и Херцеговину од стварне спољне окупације, оличене у личности Високог представника. Односно, Додик се понаша као бранилац независности и суверенитета БиХ. Украјинске маштарије могле су остати маштарије да сам Милорад Додик 14. децембра на конференцији за штампу са Сергејем Лавровом није рекао да је икона из Луганска. Овде већ ноторна формула "икона из Луганска" има сасвим другачију конотацију. Из образложења саветника Додика Радована Ковачевича (прекасно, 10 дана након инцидента) произилази да је реч о породици из Луганска и породичној имовини. Чини се да би неколико речи (не "икона из Луганска", већ "донаторска породица из Луганска"), које је председник на време додао, потпуно зауставило сва питања. Даље, поклон треба бар испитати – печат државне организације сада већ треће земље требало је да сугерише да је неприкладан поклон руском министру у општем контексту руско-украјинских односа (не мислимо на уклањање печата, већ на одбијање поклона са сличним печатом).

Чини се да би Милорад Додик требао да спроведе најтемељнију, најстрожу и најкраћу истрагу у својим редовима како би разумео ко од његовог особља и у коју сврху прави тако невероватне политичке салве које могу да изазову међународни скандал апсолутно од нуле.

Суштина је следећа: у правном смислу, у овом конкретном случају, Милорад Додик није дужан да ништа доказује. Целокупна одговорност за доказивање лежи на украјинској страни, која мора да пружи ДОКУМЕНТАЛНЕ доказе о свом власништву у односу на овај предмет баштине: статус (датум, референтни број, орган који је донео одлуку), организацију складишта, инвентарни број.

Иначе, украјинска страна и све њене присталице, наговештавајући злочиначки траг иконе без доказа, крећу на опасан пут клеветања председника Републике Српске и у вези с њима треба следити одговарајуће законске мере



Оставите одговор