Русија у доба Путина

Ако на свијету постоји земља која би за друге, удаљене или сусједне јој земље, била непознатија, неиспитанија, више него све друге земље несхваћена и несхватљива, онда је та земља неоспорно Русија за западне своје сусједе. Никаква Кина, никакав Јапан не могу бити обавијени таквом тајном за европску радозналост као Русија, раније, сада и чак, можда, још дуго убудуће. Овако је писао велики руски књижевник Фјодор М. Достојевски.

Пише: Владимир Вучковић, магистар криминологије

Вратимо ли се пар страница уназад, књиге која се зове историја, видјећемо да Русија у не тако давној прошлости клечи пред Америком и њеним сателитима. За Русију је био спреман „византијски сценарио“.

Колико су Руси национално пали и понижени најбоље говори чињеница да се стало са обиљежавањем Дана побједе и организовањeм Параде побједе у Москви. Извјесно вријеме злокобни планови запада су се савршено одвијали и све је ишло оним током како је и зацртано. Предсједник Руске Федерације Борис Јељцин, изморени стари политичар, био је спреман да повјерује у све што је било фино сервирано и упаковано без сагледавања могућих последица које ће задесити Русију. Рекло би се идеалан партнер руских непријатеља.

Атланској алијанси је као што би наш народ рекао, „ишла вода на млин“, али урадили су једну фаталну грешку. НАТО алијанса 1999. године без сагласности Савјета безбједности УН, почиње са провођењем операције под кодним називом „Племенити наковањ“ или код нас познатија као „Милосрдни анђео“.

Алијанса је 78 дана разарала инфраструктуру широм Србије. Овај једнострани акт натјерао је руску политичку елиту на челу са предсједником Јељцином у размишљање. Један од најистакнутијих руских мислилаца тог времена Александар Исајевич Солжењицин истиче да је управо бомбардовање Србије био један од основних разлога због којих је Борис Јељцин за свог наследника „именовао“ Владимира Путина. Бивши агент КГБ-а Путин наметао се као најадекватније рјешење за новог шефа руске државе.

Дана 31. 12. 1999. године Борис Јељцин подноси оставку, а Владимир Путин преузима његову дужност, коју је потврдио на изборима 2000. године. У том моменту за сваког искреног руског патриоту функција предсједника представљала је више обавезу и одговорност него привилегију и лагодност.

Држава је била „разбијена“, „опљачкана“ и „демолирана“ као кућа која је дуже вријеме била напуштена без домаћина. Према статистичким подацима инфлација се мјерила на 36,5%, просјечна пензија била је 499 рубљи, просјечна плата 1 522 рубље, јавни дуг је покривао 78% БДП-а, све у свему стање је било катастрофално. Поред финансијских проблема, постојали су и проблеми са криминалом, наталитетом и јединством руског народа.

Пријетила је реална опасност да ће се Руска Федерација „поцијепати“ на неколико мањих држава и да ће огромна природна богатства доспјети у руке страним компанијама. Новоизабрани предсједник није оклијевао, био је свјестан озбиљнсти ситуације у каквој се држава и друштво налазе и одмах је кренуо са низом мјера и реформи.

Моћни олигарси су се надали да ће помоћу свог богатства моћи наставити са старом праксом и да ће Путина напустити његова енергичност и елан са којим је кренуо у „обнову“ државе. Но тај се сценарио није десио. Своје опредјељење да дигне Русију из пепела Путин је најбоље демонстрирао у случају Ходорковски, када је најбогатији од свих олигарха оптужен за утају пореза и осуђен на казну затвора у трајању од осам година. Данас након низа успјешних подухвата ситуација изгледа много боље. Инфлација износи 6,5%, просјечна пензија 10 000 рубљи, просјечна плата 29 940 рубљи, а јавни дуг 8% БДП-а.

„Зна се да у Русији постоји армија и чак веома велика, али се сматра да је руски војник савршен механизам, да је направљен од дрвета, да хода помоћу опруга, да не мисли и не осјећа и да је зато прилично издржљив у биткама, али да нема никакве самосталности и да у сваком поглед заостаје за Французом“ овако је Достојевски интерпретирао гледиште европских армија према руском војнику. Руска армија вишевјековни понос нације, прије доласка Путина, налазила се у катастрофалном стању. Корумпиране и пијане старјешине су злоупотребљавале положај, војници су малтретирани и кажњавани, наступило је расуло.

Велики проблем са финансијама одражавао се на војни буџет који почиње убрзано да пада. Опрема из доба СССР-а након десет година била је застарјела, а велики пројекти који су покренуту, стопирани. Једини гарант националне безбједности Русије у том тренутку је био нуклеарни арсенал наслијеђен од СССР. Доступни подаци указују да Русија има 4. 978 стратешких бојевих глава, око 3. 500 оперативно тактичких бојевих глава и око 11.000 резервних тактичких и стратешких бојевих глава.

Раст цијене нафте на свијетском тржишту је омогућио огромне приходе Русији, што се позитивно одразило и на војни буџет, који ће ускоро достићи буџет совјетске армије из 1991. године. Русија до 2020. године намјерава да у потпуности обнови технику и наоружање своје армије.

Огромна природна богатства којима Русија располаже доносе јој огромне приходе, што се позитивно одражава на све поре руског друштва. Платежна моћ становништва расте, а самим тим и продаја луксузних производа на територији Русије, што је чини атрактивним тржиштем за све економије свијета. Спољна политика Руске Федерације је у сталном успону, што је у очима многих држава представља као озбиљног партнера.

Многи су пројекти у којима модерна Русија учествује данас. Највећи подвиг руске дипломатије је стварање Евроазијске царинске уније, заједно са Бјелорусијом и Казакстаном. Посебно добри односи граде се са Кином и Индијом, са којима ће у скоријој будућности услиједити низ капиталних пројеката, од којих ће све стране имати вишеструку корист. Привреда већине земаља Европске уније заснована је на сарадњи са највећом земљом свијета. Наиме, само у Њемачкој од сарадње са Русијом зависи 300.000 радних мијеста. Своју стабилност и незадрживи успон Русија најбоље демонстрира и на спортском пољу. Организовањем најскупљих Олимпијских игара у Сочију, које су коштале 36 милијарди евра, демонстрирана је финансијска стабилност и моћ. Руски спортисти константно биљеже завидне успјехе како у колективним тако и у индивидуалним спортовима, а њихови успјеси бивају богато награђени из буџета.

Русија као мултинационална и мултикултурална држава мора водити рачуна о свим народима који живе на њеној територији. Многа номадска племена са простора Сибира, без мијешања и притисака, живе онако како су живјели њихови преци прије неколико стотина година. Поштовање руских „освајача“ према домицијелном становништву, помогло је да сибирски народи почну Русију сматрати својом домовином. Чеченија која је прије неколико деценија ратовала са Москвом, данас је један од најсјајнијих драгуља у „руској круни“. Предсједник Кедиров спада у најближи круг сарадника предсједника Путина, томе у прилог иде и инвестиција државне благајне у изградњу велелетне исламске богомоље у центру Грозног, главног града Чеченије. „Славна буди, наша слободна Отаџбино, Братских народа савезе вјечни, Прецима преношена мудрост народна! Славна буди, државо! Поносимо се тобом!“

У једном интервијуу, новинар је поставио питање: „Ко му је главни супарник?“. Путин је одговорио у име цијеле Русије. „Нећу говорити о себи, рећи ћу о цијелој земљи. Русија нема такмаца. Русија има само једног противника, себе саму, своје унутрашње проблеме и размјерице“. Притом, он се категорички није сложио са тврдњом да Руси тобоже ништа не могу да изграде како треба. „Сматрам да је то клеветање. Руси су створили и изградили такву државу као што је Русија, највећу државу на свијету“ рекао је Путин.

„Од јужних мора до поларних крајева

Простиру се наше шуме и поља

Ти си једина на свету си таква!,

Штићена Богом, рођена земљо!“