РС је стара крмача која прождире своје прашчиће

"Зато и иначе према младима никад не можемо бити довољно строги, јер ће преко њих, као добрих ученика старих које је изњедрила ова политичка култура, све недостојно и гадно са Данас метастазирати на – Сутра” „Покаткад себи удес кује човек сам: до наших звезда, Бруте, нема кривице, но до нас самих што смо олош кукаван.“ […]

субота, новембар 21, 2015 / 13:23

"Зато и иначе према младима никад не можемо бити довољно строги, јер ће преко њих, као добрих ученика старих које је изњедрила ова политичка култура, све недостојно и гадно са Данас метастазирати на – Сутра”

„Покаткад себи удес кује човек сам:
до наших звезда, Бруте, нема кривице,
но до нас самих што смо олош кукаван.“

(Шекспир, Јулије Цезар I 2)

(Редови који слиједе посвећени су великом интелектуалцу и изванредном научнику, кога сам својом дрскошћу толико увриједио да је морао да ми прислушкује телефон и узме немилу улогу цензора – уклонивши мој претходно објављени текст. Молим га да се не срди, јер је Алексаднар човјек прост и сиров. Али како ми је господин Цензор уклонио само текст, а нажалост не и мозак, то ћу убудуће писати само о општепознатим стварима, и стилом птичијег цвркута, тако да намирим своју болесну скрибоманију, а да не увриједим ту њежну душицу.)

Пише: Александар Грбић

Ова је Џојсова оцјена Ирске истовремено и, макар и несвјесно, гесло свеколике младости што осјећа да има само један избор: отаџбину напустити или пропасти (тако ју је усвојио и Кишов Гоулд Верскојлс, те баш емигрирао – у пропаст). Зато је овдје прилагођена у наслов. И ма колико истинита била у нашем случају, ми смо још ту – да јој пљунемо у лице. Изволите ме тужити за патетику. А сад на ствар.

Само за потребу овог текста усвајамо тај прогресивни регистар појмова по коме је младост нешто по себи позитивно и напредно, а старост нешто негативно и реакционарно. Мимо овог текста сматрамо то за узорну недотупавност либералне штенади. Политичку културу разумијевамо као свеукупност политичких мишљења и дјеловања у једном друштву.

„Нама је потребна младост, и нова лица у политичком животу.“ – ево је, реченица! Једнако омиљена у народу колико и међу политичарима. Ево и моје тврдње: и најповршније размишљање о овој једној јединој реченици изнијеће на сунце сву биједу политичке културе у нас.

Та апстрактна младост, као некакав месијански елеменат, је најважнија метаполитичка флоскула с којом уопште можемо имати посла, једнако на језику сваком политичару био он властодржац или опозиционар; а начин на који је они користе, скупа са тим њиховим „младима“ које смо досад имали част да видимо, доказ је првога реда да су они заправо – једно те исто, ма колико се на овакво изједначавање бунили, ма колико то називали „спиновањем, демагогијом, класичном замјеном теза, прорежимским обмањивањем јавности, агитацијом за status quo“ и другим једнако учевним именима. Њима је као савременим практичним људима политике нецјелисходно да признају позиције деонтолошке етике, упркос томе што они разумију да је могуће да их неко подједнако презире као свифтовске политике које се ужасно гложе око питања да ли јаје треба разбити са зашиљене или са заобљене стране.

Како, дакле? Нама није потребна младост? Зар није?

Да, јесте.

О чему се онда управо ради?

Дође какав младић-опозиционар и започне своју голему говоранцију: „Ми млади, …“; послије њега дође какав младић-властодржац и, прочистив грло, једнако започне: „Ми млади, …“ – а ако сам и неук, очигледно они све осим тога „Ми млади“ – говоре супротно, а често и баш један против другога лично, иако истим стилом. Ко је ту онда млад, ко је права младост а ко лажна младост? Јер, ако су антиподи а обојица веле „Ми млади…“ онда је или лажан први, или други, или је то „Ми млади…“ нешто лажно и празно? Зашто муте воду, и зашто нас збуњују?

Па даље, ма који младић или дјевојка на улици, јесу ли и они „Ми млади…“ ако се и не занимају политиком? И по чему се онда разликују, кад су и неки од тих што говоре „Ми млади…“ лицем и тијелом млади таман колико и јагорчевина у мају? У чије они име говоре и коме се они обраћају; напосљетку, са каквим препорукама и са којим намјерама? Читав рој оваквих и сличних питања врзма се по глави посматрачу овог жалосног циркуса, који је и иначе његово око толико оптеретио шаренилом и јаким свјетлом да би једва био кадар да ишта мисли и домисли до краја.

Овдје је посриједи један погрешан закључак, у силогистици именом quaternio terminorum. Грешка излази из вишезначности неког израза: овдје, младост политичку има да замијени младост биолошка, будући и једна и друга младост. Какав је то политички квалитет биолошка младост, пука младост меса и стање организма? У стварима спорта и тешког физичког рада или у стварима завођења и полне привлачности – била би то добра препорука; али у стварима политике, сама по себи – баш никаква. Па ипак се то подмеће, и овај је погрешан закључак довољан да би био подлога све испразне политичке реторике која је срачуната на чување постојеће политичке културе: та реторика зазива младост а ставља у покрет увијек само биолошку младост.

Уколико је грешка у садржају а не у форми мишљења, што је и иначе најчешће, онда је на ствари претпоставка да је биолошка младост нужни материјални носилац политичке младости, тако да би они били, међу собом, узрок и посљедица. Али биолошка је младост ствар ока а политичка је младост ствар уха. И зар је потребно објашњавати како пажљиво слушање открива да и осамдесетогодишњак може бити политички младић, дочим једва пунољетан младић може бити политички старац, готово мртвац. А баш тако и јесте у нашој стварности: та младост коју политичари у нас зазивају и коју нам показују, та њихова младост тавори у истом блату препотопних политичких мишљења и клања се истој златној телади као и њихови стари. Ти стари искључиво и хоће само једну младост – младост епигонску, тј. лажну младост, у стварима духа: и поступајући по сили самоодржања подмећу они ову софистичку фарсу, јер би их политичка младост морала ликвидирати из политичког живота скупа са њиховом политичком културом, а могућно и са кривичноправним посљедицама. Као да таква племенити и несебичан позив од тих људи сам по себи не говори довољно, па кад не би био обмана био би – дрска и гадна лакрдија.

Политичка младост у предмодерној, мародерско-техничкој политичкој култури значи другост, она не може бити епигонска, а ако је епигонска онда није политичка младост. У стварима домаће политике епигонска младост је дрвено жељезо, то је contradictio in adjecto. Уз то, епоха која би науштрб старости поштовала младост као такву не може бити ништа друго до простачка епоха, премда је донекле психолошки разумљиво такво скретање јер су људи жељни призора праве, достојанствене и активне старости и сигурности коју она улива. (То је и задатак умне и честите старости, да подучи и да свјетује, да охрабри клонулог и да постиди силника, да заложи свој углед, па и образ, за јавно добро. И ријеч је таква моћна. То су некада чинили оци нације, каквих има и данас макар и на маргинама јавности Србије, или рецимо код босанских муслимана; један мени познат такав изданак наш, Бањалучанин, упокојио се прије нешто више од годину дана.)

Кад кажу „нама је потребна младост“ то значи – нама су потребне идеје, јер та младост мора бити само име за нове идеје. Енергије очигледно имају, тиме се и хвале, а потребне су им идеје, јер су се њихове освједочиле као штеточинске и нероткиње, као тромост, а још чешће као – кретање уназад. Ово је мишљење ухватило дубоко коријена у народу, за шта они имају истанчано, непогрешиво осјећање. Да не би морали то отворено признати, и тако разголитити мародерску политичку културу чиме би у најбољем исходу заслужили остракизам, они налазе излаз: придружиће се народном осјећању, и захтјеву за младошћу, тј. промјеном, док нису скроз притјерани уза зид. Али ће народу одмах потом подвалити нешто друго од онога што је тражио, као што кратковидом и лакоумном ђувегији подметну лажну младу намјесто оне коју је просио. У правилу је та подметнута лицем ружнија а срцем опакија.

Истурчи се плахи и лакоми, млијеко их српско разгубало

Који подмеће мора имати то што подмеће, а ако нема већ припремљено мора то наћи или произвести. Како се онда ствара епигонска младост? Рачуна се са нестрпљењем и похлепом. (Овдје ћемо апстраховати од образовања као узрока јер њега треба разложити мимо других разлога и изложити монографски. Слични принципи овима из политичке културе важе и за образовање, о чему смо већ писали, и још нисмо казали своју посљедњу ријеч. Племенитих изузетака има, они су у мањини.)

Ништа није тако потребно младом човјеку као стрпљење, и ничега он данас нема тако мало као – стрпљења. Ето узрока пропасти девет од десет оних који су имали каквог-таквог дара. Прерано пустити пупољке, само да их сутра сатре мраз. Ви ме разумијете? – сада говоримо о остављању нечега трајнијег и општекорисног иза себе, а не о најнижим облицима политичког постојања који су ионако неплодни ма кад да пусте своје пупољке, и шта нас се тичу њихови пупољци, ако су и управо такви сада представљени са одговарајућих девет од десет.

Кажемо дакле: стрпљење, чврстина и постојаност, али никако учмалост, апатија и нерад, јер су и први и потоњи споља – мировање. Али само споља, и само привремено; прије него створимо ишта, ваља нам од себе начинити нешто. Ex nihilo nihil fit. Него, у свему треба знати тежину и значење правога тренутка. Грчки философи, нарочито седморица мудраца, посебно су истицали важност правога тренутка (καιρός). Каирос је тај који даје смисао и тежину ма којем чину и подвигу: исто дјело у два различита тренутка производи потпуно дугачије посљедице. И не само по посљедицама, оно се разликује по својој најдубљој суштини: једно исто дјело једном је узвишено други пут смијешно, једном херојство а други пут злочин, једном побједа други пут пропаст. Ово је важно разумјети, али прави тренутак не смије бити изговор за недјеловање.

Чврстину морамо одгојити, и непрекидно одгајати, јер на једно друштвено зло из начела долази деведесет девет зала из слабости. Човјек ма како племенит, ако није чврст – мало вриједи. Корисније је зато младом човјеку нашем, са политичком амбицијом, да у миру своје собе прочита и прими у крв, рецимо, Пилипенду или Горски вијенац, него да одслуша тридесет семинара и панел дискусија о партиципативној и представничкој демократији или да чита дневну штампу и гледа политичке емисије. Па кад се тако вриједносно припреми онда да приђе изучавању техничких ствари. (Утопијска напомена: демократске и парламентарне процедуре ћемо већ научити, па и не морамо све наизуст знати, то је занат. Напротив, потребно је учити се вриједностима и учити се мишљењу; најлакше је изучити процедуру а најтеже имати карактер, баш упркос свим академским и политичким параграфлијама. У политици, и више него другдје, човјек без карактера је перо у олуји.)

Напротив, данас је млади човјек нестрпљив да што прије заигра у том врзином колу моћи и новца које се у нас са нечувеном претенциозношћу зове – политиком. Као да би га тамо могло чекати ишта друго до морална смрт. Он прихвата правила игре, намисливши да их темељно изучи како би што боље играо, и не помишљајући да постави питање о тим правилима, и о игри као таквој. Да моћ квари, то је опште мјесто политичке теорије, и са небројеним примјерима у историографији; да новац квари још је познатије, и вели наш народ с правом: „новац – душогубац.“ У оваквом омјеру: једва контролисана моћ и несразмјерно велик новац помијешани су у ђаволов коктел коме је тешко одољети и јачим природама. Запалимо сад дрвце шибице и посматрајмо таквог младог човјека: прије него нам дрвце догори међу прстима постаће од њега морално усахла мумија (Ф. Д.). Ето кратке приповијести која би могла носити дидактички назив: „Како од човјека начинити крпу.“

Још једна ријеч о епигонској младости, кад је већ произведена. Има ту двије групе људи. Прва, више сујетна, својеглава и пријетворна, која је до краја преузела сва морално-политичка учења наказне политичке културе у нас; амбиоциозна и властохлепна, ова младост већ свеједнако размишља о најпримитивнијем излазу из едипалне ситуације: првом ће приликом побити очеве своје, да уграбе мајку, именом РС, само за себе. Потом ће се побити браћа око мајке, око права прворођеног, права јачег или ма ког другог права. Али ту разлике нема, јер су они духовно једнаки међу собом, као год што су и једнаки тим очевима које ће прве побити: то је само неплодни обрачун ниских страсти чија се сва политичка философија састоји из једне реченице: ушанчити се на позицијама моћи. Друга група је мање сујетна а више среброљубива. То су лакејске душе које су спремне данас да пљују а сутра да лижу и да пролазе кроз најодвратније преображаје само да се омасте за какву синекуру: преокрети, пресвлачења, маскирања и скидање маски, брзо укрцавање на брод и још брже напуштање чим виде и најмању рупу на трупу. Већ годинама гледамо како је све ово довољно представљено у садашњим људима практичне политике, у старима, зато смо ту њихову младост и назвали епигонском. И сви они, ти тзв. млади и ти стари све то знају, без разлике. Њима је потпуно јасно да су они ту сваки против сваког, на крв и нож: зато је привид дирљивог обзира између њих тако неиздрживо мучан и смијешан истовремено. Бар да они отворено ступе у међусобну борбу, такви какви су, то би била честита Батрахомиомахија. Али очекивати од таквих младих промјену, исто је што и очекивати да сунце изађе са запада.

Шта представља то њихово Ново лице које им је потребно? И стварно потребно: али не конкретно ново лице које би носило нове идеје, као политички предузетник, као критичар итсл. Ново лице је прије свега утвара, реторички уступак народном незадовољству над учмалом баруштином политичке културе То је претходно лукаво попуштање затегнуте жице народнога незадовољства празном апстракцијом, разводњавање, инжењерским ријечником – амортизација. Истовремено, то је и увијено прање сопствене кривице, и веле они: ево, нама су потребна Нова лица, али њих нема толико, дакле, ми нисмо криви што морамо све сами, што смо се ушанчили на позицијама моћи (то јест, срећно остварили своју философију; али то они не кажу) и што се морамо мијењати двадесет година без видног резулата. Тако људи политике излазе у сусрет сили тихог народнога незадовољства, и, понављајући то „потребовање нових лица“, као магијску формулу којој увијек изостаје видљива посљедица, претварају Ново лице у изблиједјело опште мјесто народног мишљења. А тиме је много учињено: тада народ говори како му треба Ново лице, замишљајући га нејасно, као неку далеку и магличасту силуету, а чим је наглас изговорено изгуби то осјећање више него пола свога замаха и снаге. Оно друго пола дотуче поглед на ове појаве које људи политике представљају као Ново лице. (Ако добронамјеран човјек сматра то све случајним, онда је он или сувише добронамјеран, или уопште не мисли о узроку; а случајност овдје најчешће и јесте име за испунити празнину непознавања узрока.)

Остаје нам да то Ново лице чекамо у миру, више не вјерујући него вјерујући, а тупо чекање је ту кључно егзистенцијално одређење, и дан за даном клизи између прстију. Знају они психолошке законитости по којима то излази на крају: народ треба да се замори од лажних пророка, пресит разочарења да се потпуно умири, и да одбије у ма кога да положи своју будућу наду, као што се изневјерено срце љубавника задуго затвара и испуни хладним неповјерењем према свакој будућој ма и најчеститијој прилици.

Погледајмо неколико тих нових лица и лажних пророка која нам показују, свеједно с које стране. Нова лица највећих партија су већ довољно потрошена да бисмо на њих трошили ријечи, па ионако говорити о њима личи на додиривање губаваца.

Од осталих: господин Ново лице, бивши вођ студентских протеста и у свакој чорби мирођија, најтипичнији онај политички едиповац што свеједнако мисли о оцеубиству, смијешно надувен уосталом; господин Ново лице, млађи колега претходног господина Ново лице, а који сам себе цитира у бескрајном надахнућу као да цитира самога Његоша, премда му је једва двадесет и нека годиница и премда му те мисли и нису баш најузвишенији производи духа; господин Ново лице који је искористио политичку фирму најјаче партије у Србији, и на крилима тога врлог подвига ушао са компензационог мандата у Народну скупштину са једва неколико стотина гласова, а потом превјерио и напустио врло честитог сједог господина Старо лице на чијој је листи био; господин Ново лице, који је превјерио и напустио претходног господина Ново лице, а вратио се у окриље врло честитог сједог господина Старо лице, тако извршивши богоугодно дјело издаје издајника, па макар му идеје све клизнуле мимо главе, праштамо му због његове помадама замашћене фризуре која га извињава – идејама је ту, разумљиво, клизаво; госпођица Ново лице, љепотица, и сродник претходног господина Ново лице(?), што је подижући куће хтјела у Скупштину, и скоро добила мој глас, да ми не објаснише у посљедњи час да само лијепо лице није политичка препорука по себи (и том сам се објашњењу дуго и дубоко чудио, јер сам вазда био брзоплет политички нихилист, и на љепотице осјетљив); госпођица Ново лице, из младих-владајуће-партије у РС која, као одличан ђак својих партијских школа, сматра грађанску шикану и отпуштање са посла политичких неистомишљеника нормалним средствима политичког надметања у једној демократској и парламентарној епохи; господа Нова лица којима је главни политички подухват и аргумент самопромоције – објављена слика са својим врло узорним партијским првацима; и друга многа господа врло сличних особина.

Па кад видимо кога нам представљају као Нова лица, као младост, питамо се, тако нам Краљевића Марка – ил’ се шале, ил’ од збиље бију? И мислимо да се шале, тужни. Та „политичка младост“ је шминкање бабе, које још никад од бабе не начини дјевојку, а да и не говоримо како је нашминкана баба нешто скроз-наскроз смијешно и недостојно.
Чиме се то они препоручују као нова лица? Поново на запрепаштење племенитонамјерних, ту има свега неколико ствари: породични капитал, беспримјерна дрскост, охолост, и немање ниједне самосвојне и храбре политичке идеје. Све скупа узето, ова господа Нова лица разумију се у политику колико и теле у диференцијални рачун. Али треба ли то да смета њиховој амбицији, кад они лијепо виде да се са таквом препоруком може дотјерати до највиших државних функција, не искључујући ни премијерску. Треба само минимално знање политичке технике, спремност да се служи, и понеко дакле, према томе, узимајући у обзир све околности, фактички, и друге врло омиљене ријечи које треба да размишљају умјесто онога који их некритички нагомилава у реченици, како би изгледало да он нешто мисли.

Ови млади да имају било какав други квалитет, зар би се препоручивали својим младим годиницама, тј. тиме да се још нису видно компромитовали, што је, судећи по њиховој појави, само посљедица тога – што нису имали прилике? Према томе се препоручују компромитованошћу старих који су за то имали прилику па је са дужном пажњом доброг домаћина – искористили. У томе је сав значај њихових младих годиница, тога „Ми млади“ и тога Ново лице. Јер би они иначе упутили конкретан и опипљив политички изазов оваквом поретку и овој политичкој култури и без тога неизоставног рефрена „Ми млади…“; а то и није баш најтежи задатак на свијету: потребно је само не бити размажени тикван и комплетна кукавица. Па ипак, такав изазов ми не чујемо. Они би само да поентирају на народном гађењу према садашњим људима моћи, да се тако замијене са њима. Да се они ушанче на позицијама моћи. И то је зачарани круг из кога на тај начин излаза – нема. Зато и иначе према младима никад не можемо бити довољно строги, јер ће преко њих, као добрих ученика старих које је изњедрила ова политичка култура, све недостојно и гадно са Данас метастазирати на – Сутра.

Напокон кажимо: нама не треба нека апстрактна младост, и Ново лице, него Нова политичка култура – јер ће из загађене земље тешко никнути здрава биљка. Ново лице нам треба, у најбољем случају, само као персонификација тога захтјева. И то не као појединачно отјелотворење in concreto, него као персонификација тежње широких маса које су одувијек биле склоне да политичке идеје замишљају кроз човјека који би их собом представљао, а никако апстрактно. Осим тога, народ не мора јасно ни предочити себи какву промјену жели, довољно је то да он жели ту промјену; а задатак је интелигенције и политичких првака његових, уколико су часни, да та нејасна стријемљења избистре, дотјерају и уобличе, али цијенећи онај једини критеријум по коме је још Аристотел судио о квалитету државног уређења – да се има на уму опште добро а не лична корист властодржаца, без обзира ко вршио власт и колико је вршилаца власти. То је посао велик по обиму, и још већи по значају; а ако нам се чини да је то опште добро као крајња сврха појединца или групе – утопија и наивно сањарење, слично дјевојачком сну о принцу који ће баш њу изабрати, онда то не говори ништа о стварној немогућности постизања тога циља, него само о дубини нашега садашњег пада.

Снови о појединачном Месији су нешто друго, то су опасни снови, и довољно смо у историографији читали о страшним посљедицама таквих снова, макар да се они данас морају одиграти у нижем регистру и да намјесто насилног диктатора са његовим убиствима, утамничењима и прогоном мора доћи дрски мародер или какав цмиздрави деспотић са њиховом шиканом, пљачком, пренемагањем, ситном сплетком и саботажом којима ће гушити слободу. Дакле, исто штеточине, само у складу са ходом историје – и увијени у целофан.

Ко квари нашу младост?

На крају, ако је онај грчки мудрац био оптужен за кварење младежи и зато испио своју кукуту, ми за кварење наше младежи имамо оптужити све те политичке академије, све те „Младе-ове-или-оне-партије“ и друге центре за лоботомију у којима се из мозга младости изрезује сва мождана маса чија је функција самосталност, честитост, пристојност, истрајност, храброст, национално осјећање. На рачун тога хипертрофирају центри у мозгу чије су мождане функције саможивост, опонашање, среброљубље, дрскост, празна охолост и безглава амбиција. Зато и излазе они отуда тако да личе као јаје јајету: и да ли јаје треба разбити са зашиљене или са заобљене стране. А тако се и младост дијели и цијепа, да не обликује сама и јединствено своје интересе, него да јој их бистре „Ми млади“ из различитих партија, послушно преносећи шта им дошапну њихови „Ми стари“ из различитих партија, или ма ко други.

Могли бисмо уз ове првооптужене оптужити и понеког професора средње школе или Универзитета, сијасет надувених блогерских чегртаљки и других недотупавних псеудоинтелектуалаца са њиховом досадном и безличном ученошћу, више него једну невладину организацију политичког усмјерења, све те панел дискусије, радионице и семинаре, и друге пројекте који живот значе, на којима само празно одзвањају учене ријечи, општа мјеста и технички термини. А у тим тирадама учених ријечи редовно има толико идеја колико и подморница у Сахари.

Па ако не би били оптужени ови предложени, онда имамо оптужити писца ових редова, а он ће се поуздано одазвати. Јер неко од нас мора да квари младеж! И позивамо господу судије да одлуче ко је тај: они са својим деликатним претходним разумијевањем а потом и сврсисходним поступањем по савременом културном обрасцу некакве отужне реплике борџијанског мизансцена, или ми са својим грубим неисторијским мишљењем и трагикомичним неразумијевањем науке политике, правних наука, економије, међународних односа и геополитике, и ма чега другог конкретног, због чега и трућамо непрекидно о некаквом реду, моралу, и законитости, као што то одувијек и чине они који ништа не знају.

Прекратимо досаду, ево и наше пресуде. Ми ћемо глумити умјетника па ћемо је насликати, стереотипном мрачном визијом из петпарачке поп-културе:
Указује нам се сабласно пуста и кужна земља немртвих, неосунчана, тамна, и сва у лаким облацима жутозелених испарења што излазе из пукотина земље налик на искежена безуба уста. Овдје-ондје разбацане куће, без станара, са искрзаним фасадама и разбијеним прозорским окнима. Тек понеко дрво, црно и голих грана. Звука нема никаквога, ни злокобног: не гракћу гавранови и не хучи вјетар.. Предио слијеп и глув. У средини голема правоугаона грађевина, налик на замак опасан зидовима са кулама пушкарницама. Владајућа вампирска класа је унутар зидина, самозадовољна и лијена, као што су вазда такви они што дуго владају и немају достојног противника. Узгајају у лабораторији људе по свом лику – охолу и дрску, али понешто бљутаву крв. И док је господари земље прождиру, ова лабораторијска младост свеједнако уображава да је она некакав циљ и смисао. Па и лиферује такве пароле, додајући тиме нашој слици и нијансу комичног. Завршава тај циљ и смисао земље или потпуно поједен, мртав и без крви, или повлаштен да, чином милости свога господина крвопије, једним угризом буде свечано уведен у вјечни живот неутољиве жеђи, у то високо друштво крвопија. Ван зидова замка бауљају наоколо други немртви, некакви зомбији у сивим ритама, трома и отупјела створења која једва да разумију шта се око њих догађа и гдје живе, а ако и разумију, не показују никаквог занимања ни за себе ни за околину.

Ето је, слика. Јефтина политичка култура тако добија једнако вриједну симболичку представу у слици, и обе заједно не вриједе жижљива боба.

А ако би се какав доброћудан човјек и преварио, па озбиљно схватио ову гадну и шаљиву слику, шта би му остало да каже таквој политичкој култури и њеној доброј младости? Зар не, скупа са пјесником: „бићу глогов колац у теби, једино што у теби могу бити.“



5 КОМЕНТАРА

  1. Није чудо да у оваквом друштву овакви текстови пролазе незапажени. Већина се занима забавним садржајима, многима се не да читати предугачак текст, а и да прочитају нисам сигуран да би разумјели.

    Дегутантно би било да сваки пут изнова хвалим аутора. Само ћу маписати да познајем доста младих образованих и моралних, али овакав интелект – само једног колегу који данас живи и тади у Калифорнији, а интересује се за политички живот у Српској и трага за рјешењима, даје идеје. То су прва два „пика“ којима бих повјерио да окупе тим зa нови приступ политици и темељиту реформу бројних друштвених области.

    Док се такви не понуде на политичкој сцени, они други ће користити прилику. Оно што би за почетак било пожељно јесте да се актуелне гарнитуре замијене онима који неће красти и систематски уништавати Српску.

  2. Grozna li naslova!

    Nemam ja ni želudac za ovakvu priču. Mene su 2 puta vodali po tim nekim seminarima. Jednom čak u Njemačku. Ni prvi ni drugi put nisam izdrž’o dugo. Mor’o sam pit od ranog jutra.

    Aleksandar mi izgleda kao neko ko je obilazio ova mjesta i sada je razočaraqn jer eto – nije onako kako je očekivao da će biti, onako kako su mu servirali.

    Okanider se filozofije Aleksandre. Ako misliš da ti bude bolje i da svima nama bude bolje – moraš nešto konkretno svojim rukama napravit. Isjepaj paletu bukovine, složi parket od hrastovine, nacrtaj neki logo, osmisli grijače za garderobu na bateriju, napravi dobar kolač.

  3. Naslov jeste grozan jer tekst govori o surovo groznoh našoj zbilji. Šta je rebalo da stavi naslov Ruže su crvene…., ili, Vjerić piri, lipa miri…?

    Neko nema želudac za ovakvu priču, a više njih ima želudac ali u njemu nema šta da se vari.

    Piće od ranog jutra nije rješenje,zatvarati oči pred onim što vidimo je nagore rješenje.Kad-tad moramo da ih otvorimo.
    Vodili su te u Njemačku, dakle, sve plaćeno, a ti pio, dakle, bačene pare. Makar da si gledao normalan, nasmijan, svijet i uporedio ga sa nažim životima. U istom vremenu, na istom kontinentu, oni žive, mi ne živimo. A zbog koga?

    I zašto?
    Da se okane filozofije, razmišljanja, da pije od ranog jutra kao ti, da se ne bi sudario sa surovom stvarnošću?

    Da cjepa bukovinu?Da slaže parket?, da napravi kolač?

    A ako nema drva , nema parketa, nema od čega da napravi kolač?

    Ili, ako to i ima, znači li to da ne treba da vidi ono što vidi, i čuje ono što čuje? Da ne razmišlja svojom glavom?

    Da su Ćopić, Domanović, Nušić, Kočić, Dis… cjepali drva i zatvarali oči ne bismo imali Odumiranje medjeda, Ministarku, Vukovog gaja i Jablana, Naše dane…

    Exeru, opet si od ranog jutra pio. A, ja mislim šta je razlog tvog lupetanja. Pozdrav iz PD.

Оставите одговор