dysko

Ритуално бушење ушних ресица

Читам недавно текст Зорана Миливојевића, најпопуларнијег психолога у Србији, о томе како родитељи не смију дозволити да односе између њих и њихове дјеце регулише држава, односно закон. Као добар познавалац проблематике Миливојевић наводи да непрекидно попуштање дјеци доводи до појаве немоћних родитеља и размажене дјеце. Таква дјеца одрастају у људе неспособне за било какав озбиљан […]

субота, фебруар 21, 2015 / 17:47

Читам недавно текст Зорана Миливојевића, најпопуларнијег психолога у Србији, о томе како родитељи не смију дозволити да односе између њих и њихове дјеце регулише држава, односно закон.

Као добар познавалац проблематике Миливојевић наводи да непрекидно попуштање дјеци доводи до појаве немоћних родитеља и размажене дјеце. Таква дјеца одрастају у људе неспособне за било какав озбиљан напор и рјешавање животних проблема. Миливојевић је професионалац и зна о чему говори. Када упозорава родитеље да им закони, па били они и европски, не смију уређивати односе са дјецом и утицати на васпитање, он полемише о тзв. "пацкама" које се користе као средство васпитавања. Тешко је безрезервно подржати пацке као васпитни метод све док се прецизно не дефинише шта се под пацком, ћушком, шљагом подразумијева, јер увијек постоји ризик да би сe неко насиље над дјететом могло тако тумачити. Нико не воли да добије ћушку, мада мислим да би већина дјеце између дуготрајног родитељског говора у коме се по стоти пут указује на исте грешке изабралa ћушку и то не би доживљавала као злостављање.

Али, постоје злостављања која су дио фолклора, а против којих нико не диже глас. Чак их већина практикује. Једно од насиља над дјецом које није изазвано љутњом или покушајем васпитавања јесте бушење ушију женским, а у посљедње вријеме све чешће и мушким бебама.

Прије неколико дана уђем у златару да пронађем поклон за младу рођаку. Централни дио трговине заузимала су дјечија колица, поред којих су стајали срећни родитељи здраве бебе и златарска помоћница са справом за мучење. Док су родитељи држали бебу која се отимала и плакала, жена са пиштољем покушавала је да погоди тачну локацију бушења. Чини се да родитељи нису имали саосјећај за бол свог нејаког потомка. Ако то раде свом дјетету, шта би нама који им нисмо ништа?

Има ту страшне патологије у колективном несвјесном овог народа.

Када срећни балкански родитељи дочекају да њихова беба три дана буде здрава, да је не воде у хитну помоћ, да не плаче по цијелу ноћ, јер је боли ухо, јер ничу зубићи, има температуру, повраћа, има пролив, заушке, мале богиње, вирозу, упалу грла, онда у паузи између двије агоније Балканци одведу дијете на паганско бушење ушију.

Драги родитељи, када ваша дјеца порасту пустите их да буше и педесет рупа, ако буде мјеста на ушима. Нека стављају пирсинге, нека се тетовирају, нека режу језике, ушне ресице… Али оставите ту нејач да порасте и само одлучи шта ће са својим тијелом.

Нисам још видјела неког припадника примитивних племена који није имао нешто затакнуто у ухо, па макар то била и клипа. Код цивилизованијих људи то је ствар личне одлука. Једном приликом сам разговарала са Београђанком, старограђанком из "Круга двојке" и изненађено утврдила да она нема пробушене уши. Кратко ми је објаснила: "Ми то не радимо". Не знам тачно шта је под тим "ми" подразумијевала.

Једна старија жена ми је присјећајући се свог одрастања испричала немилу епизоду из дјетињства. У средњебосанским селима дјевојчице су имале суров начин обрачуна са другарицама. Чим би се потукле једна другу би хвалала за уши и чупала наушнице. Било је ту подераних ресисца, али одустајања од паганског наслијеђа није.

Новинарка једног женског часописа међу 25 грешака које имају главне јунакиње серије "Секс и град" наводи да Миранда нема пробушене уши. То што током серијала четири главне јунакиње промјене између три и пет хиљада љубавника није грешка, али то што неко одрасло биће не жели да прави рупе на ушним ресицама – то јесте. Господе, помилуј је.

Претпостављам да родитељи не знају да се пиштољи за бушење ушију не могу стерилизовати, па постоји могућност да се добије хепатитис или нека друга инфекција. Честе су и упале, алергијске реакције, гној, осип… Није ријетко и да дијете истражујући свијет око себе повремено повуче украс у уху. А онда долази циркус са алкохолом, хидрогеном, колоидном водом, антибиотским мастима… Да није цијена примитивног украса ипак превисока?

Ако се родитељима њихово дијете баш не свиђа такво какво је рођено, па га морају поправљати и кориговати, мислим да би му поред златних ушних брњица под хитно требало офарбати косу и набавити сочива у боји која се мами и тати више допада. Како је сада завладала мода тетовирања, топло препоручујем да својој малодобној дјеци почну шарати тијело што раније. Кад их толико не воле нека их газе до краја.



Оставите одговор