Ревизија ануса

Доносимо писмо-рецензију неформалне групе која себе назива Клубом, поводом Нове сезоне у Народном позоришту Републике Српске. Ваљда у убјеђењу да се у тексту који слиједи садржи нешто неуобичајено оштро, текст није потписан од стране сачинитеља. Такође, текст нисмо објавили одмах по приспјећу у редакцију, али не из разлога што је другачија од других рецензија код […]

субота, 5 новембра, 2011 / 07:58

Доносимо писмо-рецензију неформалне групе која себе назива Клубом, поводом Нове сезоне у Народном позоришту Републике Српске.

Ваљда у убјеђењу да се у тексту који слиједи садржи нешто неуобичајено оштро, текст није потписан од стране сачинитеља. Такође, текст нисмо објавили одмах по приспјећу у редакцију, али не из разлога што је другачија од других рецензија код нас, већ што смо чекали суботу. Дан, који је на Фронталу резервисан за садржаје овог типа.

Добили смо чврста увјеравања да ће наредни прикази бити уредно потписани, па обрадовани, и у чуђењу да код нас ипак има неко са жељом да критички прати књижевност и позориште као што је случај са "Клубом", одлучујемо се да у смислу охрабрења објавимо напис у цјелости и без измјена. Посебно се радујући оптимистичној вјери да се код нас може остати без главе због урадака као што је овај.

Ревизија ануса

Ми не тапкамо у мјесту, ми идемо уназад. То нам је коначно показао и друг и брат с оне стране Дрине Југ Радивојевић допринијевши, заједно са онима који су га ангажовали и платили, смаку културе у Републици Српској.

То све захваљујемо и новој управи Народног позоришта, која је дошла у прави час да затре оно напретка којег је било посљедњих година.

Јер половином октобра ове године на даскама Народног позоришта Републике Српске могли смо да гледамо „Ревизора“ у спектакуларно комичној режији прослављеног умјетника Радивојевића. Југ је био толико отворен и срдачан, а хвала богу и плаћен, да дође у наш велики град, престоницу културе Републике Српске, и покаже колико ванредно цијени нашу позоришну публику. А каква тек част за глумачки ансамбл Народног позоришта!

Како другачије него ријечју „комично“ оцијенити представу која је толико досадна да се уклапа у сваку малограђанску дефиницију културе, а поготово позоришта, што цијенимо као нарочити успјех ове гостујуће режије. Просто нам се чини да је господин режисер имао пред очима управо такву публику, то јест малограђанску, па смо захвални што нам је с таквом сензибилношћу прилагодио најпознатије Гогољево драмско дјело.

Несумњив је талентат, а можемо рећи и генијалност, онога ко од одличног текста успије да направи изузетно лошу представу, а од добрих карактерних глумаца извуче једва минимум. Усуђујемо се рећи да би, да нам је савременик, Гогољ доживио потпуно растројство да је видио ову адаптацију, па би био понукан да нам напише и коју трагедију.

Одушевљени смо иновативношћу и идејама, а једном од најбољих сматрамо замјену појединих мушких и женских улога. Тако градоначелника игра глумица прерушена у мушкарца, и то је урађено таман до границе укуса, ни корака даље. Јер не би се могло прихватити да је градоначелник био градоначелница, да глумица није ни била прерушена, или да смо у представи имали управницу болнице умјесто управника и слично.

Тиме не само да би се изгубила прилика за грађење карикатура достојних цртаног филма, што је помогло да се умртви иронија оригиналног текста, него таква поставка ствари апсолутно не би одговарала стварности. Још, наиме, нисмо видјели да је жена на челу неке институције таквог значаја, или не дај боже града, и не желимо такву ситуацију нити да замишљамо. Позориште није мјесто за субверзију!

Управо зато, мишљења смо да је апсолутно прикладно што ревизор на једном каучу гузи све и једну жену, па и градоначелника. Чак и изразито инфантилну кћерку градоначелника, која скакуће по позорниции весело лиже своје лизало. А све те жене пресрећне су што су у позицији да му се дају једна за другом ‒ јер, шта једна обична жена има да понуди једном таквом мушкарцу осим свог дупета!

Сцени „гужења“, педофилије и мизогиније посвећена је посебна пажња, то је кулминација представе, а како чак ни Гогољ у својој драми није написао ништа ни приближно слично, изгледа да режисер помјера комику на један сасвим нови ниво и честитамо му још једном на тој силној креативности, таленту и родној сензибилности. Из захвалности што је управо нама подарио такво нешто, текст је назван Ревизија ануса. Он ће сигурно умјети то да цијени.

Како још нисмо имали прилику да гледамо једну овако савремену адаптацију текста који сам по себи припада некој врсти традиционалног позоришта, изненадили смо се што и на нашим даскама видимо поступак деконструкције, постигнут склањањем сценографије и прије завршетка представе. Да будемо искрени и простодушни, ово нам се на прву учинило потпуно непотребним, и то смо брзоплето протумачили као средство да се прикрије хронични недостатак идеја.

Међутим, то је био заиста сјајан тренутак, јер таман кад смо помислили да се представа коначно и завршавате да сви доживљавају катарзу‒ са „неба“ стаде да се спушта Бог-друид, у бијелим хаљинама, са дугом бијелом косом и брадом. То је тек био подобан моменат, смисла тајанственог попут друидских учења! И стаде Бог да моралише и дијели правду без ријечи! И промоли се једно очајно „Уаааа“ из публике!

И би мрак!



0 КОМЕНТАРА