Реформисање реформе образовања

Данас сви у својим политичким платформама позивају на реформе у свим областима друштва. Самим тим људи који имају реформаторске идеје прво морају реформисати реформу, јер ако то не ураде, њихова реформа ће бити као и све остале – НЕЋЕ ЈЕ БИТИ.

Пише Раденко Бановић

Писаћу искључиво о реформи образовања, али такав приступ треба имати у свим осталим областима.

Данас у свим политичким платформама као једна од тачака стоји – реформа образовања, међутим, не пише ништа о њој, она је реформа ради реформе, не ради стварне промјене катастрофалног стања у образовању. Нигдје није написано да ли треба писати нове уџбенике, или учити из комунистичких, да ли треба направити систем контроле квалитета рада професора, или и даље требају једнако бити цијењени професори који одговорно раде свој посао као и они који то не раде. Да ли колектив треба да бира директора, или општина треба да постави директора по политичкој линији.

О томе нико не прича, јер су праве реформе ризичне, на њима се мора радити, и што је најважније – неквалитетно урађен посао је очевидан (како би рекао мој професор).

Ситуацију о проблему у ком се налази просвјета можемо представити кроз образовни пут будућег инжињера, од самог почетка па све до краја његовог школовања (јер се образовање наставља, и оно је много шири појам од школовања).

Прве логичке задатке рјешавамо код учитељице, и то је први моменат када можемо створити аверзију према математици. У друштву генерално постоји мишљење како је математика тешка, и то се наравно преноси на дјецу од самог почетка њиховог образовања. Данас се учитељице школују на разним универзитетима, и њихово знање са правом доводимо у питање. Пошто ни њима математика није била најдражи предмет у животу, о њему неће говорити ништа више од онога што је у књизи, и неће охрабрити дјецу која су већ обесхрабрена од стране друштва у коме се налазе. То је период када више од половине дјеце напросто створи аверзију према математици, и у даљем школовању из тог предмета желе да постигну само минимум, и то не минимум знања, већ минимум оцјене која им је потребна за пролаз.

Следећа степеница је математика коју учимо код наставника. Увријежено је мишљење да ученици из математике треба да имају најлошије оцјене, па да би то постигао, наставник од ученика тражи много, што не би био проблем, да наставник пружа много. То је период када свега 10 – 20% ученика није створило потпуну аверзију према математици, јер колико год они жељели да савладају градиво, морају имати наставника који је у сваком моменту спреман да откачи проблеме на које ученик наиђе. Након неколико покушаја, многи одустају, несвјесно.

4000 ученика треба да научи математику од једног наставника за вријеме његовог радног вијека, број ученика који заиста заволе матемтику, или барем не створе аверзију према њој се своди на ниво статистичке грешке, док је број оних који је замрзе, и послије не уписују средње школе у којима је математика основни алат за учење огроман.

Након што преживи основну школу ученика у средњој школи може чекати свашта. Од професора који одговорно обављају свој посао, до професора који ће да уништи и оно мало ученика који до сада нису замрзили математику. Ако немате срећу, па у средњој школи за професора имате човјека који не зна да ради свој посао тада настаје пакао. Професор од себе не даје ништа, а тражи много, да би оцјене биле што ниже, јер је то природно, и то ће га у тој школи одржати све до његове пензије. Када ученик има ниску оцјену из математике у средњој школи, наравно да неће уписати технички или математички факултет.

Овај пут стварања инжињера или математичара визуелно можемо представити као једнакокраки троугао.

На дну троугла су сви ученици, који у старту не знају ни шта је математика. На путу до врха остаје мало ученика, које је сплет околности довео до те позиције.
Да имамо здравије образовање, пут стварања инжињера(математичара) би представљали трапезом (јер наравно, не би сви били заинтересовани за математику).

Ми се данас питамо како је то могуће да и даље мало људи уписује математику или факултете гдје је математика основни алаз за рад, иако су то једина дефицитарна занимања на тржишту рада?

Рачуница је проста, број људи који опстану је на нивоу статистичке грешке. Они су опстали из неколико потенцијалних разлога:

• Због изузетне подршке родитеља.
• Због огромног индивидуалног труда који је уложен.
• Због професора и наставника који представљају оазе у пустињи,и који нам врате вјеру када помислимо да не постоји шанса за "исправљањем криве Дрине".

Нити један наш научник није настао као плод система, већ индивидуалног рада (који је наравно увијек потребан, у то нема сумње) и сплета сретних околности.

Много тога се може промјенити у образовању. Треба почети од ствари које су очевидне:

Мора се мјерити квалитет рада професора, и то кроз тестирање ученика које је универзално на нивоу Републике Српске (сви ученици добијају иста питања, дакле питања не поставља професор наспрам онога што је он пренио ученицима).

Боље и опширније програме за изузетно надарене ученике (јер се изузетно надарени ученици сами морају сналазити, и тражити литературу за додатно учење).

Нове и квалитетне уџбенике (једини начин да се ово постигне јесте да се обезбједе средства за ауторе уџбеника и омогући даље академско напредовање на основу тих научних радова).

Директора мора бирати колектив (искључиво колектив, министар може смјенити директора, али директор политички не смије бити постављан).

Мора се направити таква атмосфера да циљ није оцјена, већ да је циљ знање и храброст коју ученик мора добити кроз своје школовање.

Забранити запошљавање професора који су звање(не и знање) стекли на нискобуџетним приватним факултетима (мада је и то опширна тема и може се много дискутовати).

Новом министру просвјете и културе желим да буде одговоран према својој дјеци и унуцима, а посљедице ћемо осјећати сви. Ако будете радили добар посао, то ће бити први степеник ка модернизацији и индустријском и технолошком напретку, ако пак то не буде случај, и даље ћемо тапкати у мраку.