Рециклирање наде (у друштву чији рок трајања истиче)

Из године у годину наде се не остварују за 80 % становништва ове планете.

Пише Сергеј Мандић

И то наде које веома често имају за основ најосновније људске потребе, као што је посао, лијечење, школовање, стамбено збрињавање и слично… Наравно постоје и много фриволније наде као оне везане за путовање, повишицу или чак добитак на лутрији, али оне у данашње вријеме, наравно, припадају срећнијем дијелу становништва, укључујући (условно) и алкохоличаре те друге особе које су изгубиле додир са реалношћу.

И шта се деси сваког 31.децембра у ишчекивању Нове године? Па радимо оно што нам преостаје, а то је рециклажа нада. Углавном, прошлогодишње наде које се нису оствариле, ставимо у пакет са покојом новом, која је ту да замијени безнадежне – и наравно већ негдје око марта те Нове године… почнемо да се надамо изнова.

Да ли примијетимо да су наде које рециклирамо већ више година неостварене? Наравно. Да ли нам то смета да се надамо и даље? Наравно да не! Видите нада умире задња баш зато што се стално препакива и чак када је мртва треба јој тако мало да оживи, да – да заиста оживи и да нас усрећује поново.

Истина, све ово не би било могуће да није фактора који омогућују рециклажу нада, а то су: медији, политичари, неизвјесност, промјењивост будућности па и сама смрт.

На крају крајева, анегдотарно, ако неко не дај Боже, којим случајем умре за радним столом, обично се пале двије свијеће у цркви – једна за покој душе умрлог и друга да се добије његов посао, упркос слабим шансама.

Овако надамо се из године у годину и када су питању наде из друге реченице овог чланка, некада постоји благи осјећај да што више година одмиче расту и оне, јер постоји разлика између изјаве: „На бироу сам годину дана“ и изјаве: „На бироу сам 20 година!!!“ – друга сигурно улијева више наде када је у питању изазивање ефекта. Ако би било некога да је чује.

Ипак у свему овоме постоји једна зачкољица, једна чињеница која је врло интересантна са социолошког становишта и која ми се свиђа, мада је продукт чистог песимизма, а то је да друштво у коме појединци препакују своја приватна стремљења из године у годину, је друштво чија је колективна свијест сасвим обезнађена. Да, у нама живи нада везана за нас лично, надамо се да ћемо добити посао, да ћемо успјети да добијемо тај кредит за стан, да „средимо“ ту пензију… али она није базирана у већини случајева на вјеровању да ће се отворити нова радна мјеста, побољшати кредитни рејтинг друштва итд. Не напротив, базирана је на идеји да ћемо упасти у државни вагон и успјети да нешто добијемо од система прије него што исти пропадне. Зашто? Зато што смо као друштво до те мјере обезнађени, да уопште не сумњамо у то да ће држава, фондови, државна предузећа и уопште институције кад-тад крахирати. Иако се још увијек надамо за себе лично чак и онда када то није реално, истовремено не гајимо никакву наду за бољу будућност нашег друштва чак иако наша обезнађеност није у свему базирана на чињеницама.

Истина, не треба бити геније да би се схватио разлог оваквог става. Срби као народ, у својој историји имају све само не стабилност и континуитет државности. Пропаст Југославије и све што је слиједило, није баш помогло у лијечењу фобија изазваних историјском несигурношћу опстанка на овим просторима. За нас, држава је почела да буде краткотрајни ентитет који може да обезбиједи неко битисање појединцу док је још ту, али у суштини, видимо је као велику стаклену фигуру или још боље статуту од леда која може да прсне или растопи се већ како вјетар и сунце одлуче. Да, знам људе који су се родили у Аустро-Угарској, основну школу завршили у Краљевини Југославији, пензионисали се у Социјалистичкој Југославији и умрли након Дејтонског споразума, у Републици Српској као признатом ентитету Босне и Херцеговине. Државе на овим просторима имају краћи рок трајања од појединих прехрамбених производа, додуше конзервираних…

Чему да се надамо у 2015. години? Па поред тога што треба да се осврнемо на своје (неостварене) наде са краја 2013., мислим да би требало да за наредну годину своје мисли обогатимо новим надама, али овај пут везаним за друштво у коме живимо. Надајмо се системским промјенама, већим улагањима, смиривању политичких страсти и наравно одрживом отварању нових радних мјеста. Стално причамо о томе како у Шведској људи добијају потпуно намјештене станове, у Норвешкој таксијем долазе по старе особе ради превоза на редовни преглед у болницу, а у Француској мајка дјетета до једне године има право макар једном седмично на од државе плаћену дадиљу како би могла да се одмори… Хајде да за промјену замислимо да тако нешто постоји и код нас.

Знам, многи ће рећи да нема основа за оваква маштања, посебно у друштву гдје контејнери за смеће све чешће носе надимак „народна кухиња“, али видите ту можда и лежи разлог због кога, иако се свака постојећа странка у Републици Српској измјењала на власти или макар политичари из истих, промјене иако их има, нису задовољавајуће. Хоћу да кажем, да оно што као друштво очекујемо од наших првака били они политичари, финансијски и привредни моћници или опет вође синдиката и невладиних организација, је да прво ријеше проблеме нас као појединаца. То је наравно природно и нормално, јер сваки скуп састављен је од појединаца, али све што треба додати овој једначини је и општи интерес.

Да појасним, када посматрамо све те људе којима смо дали моћ да промијене нешто, хајде да се не запитамо само јесу ли остварили обећања дата нама лично, већ и шта су конкретно урадили, а што би у будућности, по могућности блиској, могло да поправи општу ситуацију.

Звучим ли као неки европски дипломата у посјети вољеној нам држави? Можда, али такође можда – рјешења наших проблема и нису тако недостижна. Можда једноставно треба да нашу урођену склоност ка критиковању и анализирању усмјеримо на прави начин и почнемо да пажљивије посматрамо дешавања око нас. Када пробудимо заједничку наду и сви људи које називамо „моћницима“ ће примијетити да су се наша очекивања промијенила. Више неће бити довољно да се прогурамо кроз систем да би лакше дошли до пензије, очекиваћемо и да се од ње може живјети, или лијечење преко реда више неће бити довољно, већ и дужа листа лијекова који се издају на рецепт и мање партиципације…

Не, ништа није недостижно, ми смо само научени да то вјерујемо јер смо кроз политичку пропаганду новијег времена убијеђени да треба све преврнути па почети из почетка. Каква заблуда! Не треба смјена цијеле власти да би се ствари промијениле, понекада је довољан један министар, не треба мијењати цијеле законе, понекада је довољно инсистирати на њиховој правилној примјени, није потребно упирати прстом стално у људе, довољно је показати проблем, нису увијек потребне масе и транспаренти, понекада је довољно пар људи здравог запажања на правом мјесту.

И често: рјешење које је, најбучније, највидљивије, укратко најексплозивније, не мора бити и најбоље.

Загребимо испод површине у 2015. години. Покушајмо макар да постанемо друштво са надом у бољу будућност, тек тада примијетићемо да се и наше вође мијењају. Ко зна, можда је и њима потребна та нада? Јесмо ли се запитали да ли можда и они, иако то не желе да признају, страхују од тога да је све ово што нас окружује заправо још једно друштво чији рок трајања убрзано истиче?

Илустрација: jane-perkins-gerecyclede-kunst-2