Реал и Барселона, фудбал и остало

Због чега се европски и свјетски фудбал некако свео на тај један ривалитет Реала и Барсе? Односно Мадриђана и Каталонаца? Односно, на крају крајева, на ривалитет Месија и Кристијана Роналда?

Чињеница је да садашњи састав Барсе важи за један од најбољих екипа у историји лоптања, а вазда објективне експертске анализе увијек предност дају Месију, који ће макар једним потезом одскочити изнад надменог Португалца. Све то упућује на то да ће на крају побједник бити Барселона, али реалност модерног фудбала је таква да је Реал у овом окршају већ побиједио. Побиједио је чак и ако је Меси постигао хет-трик. Побиједио је чак и ако Каталонци буду и прваци Шпаније и прваци Европе.

А ту побједу је Реал остварује далеко од фудбалског терена, далеко од Шпаније и далеко од Европе. На примјер, на сјеверу Уједињених Арапских Емирата, гдје се на вјештачком острву Рас ал Кајмах, градило ексклузивно одмаралиште Краљевљског клуба. Рад на том пројекту је прекинут, али сам начин размишљања довољно говори.

И зато је највећи феномен данашњег фудбала не само то што се игра скоро па свела на однос два клуба из једне земље, већ и то што у том ривалству Реал побјеђује Барселону у свему, осим на терену. Јер, Барса може да добије оба дербија ове сезона (вечерас се играо посљедњи у Купу краља), али ако се упореде глобални приходи – који све више одређују успјешност неког клуба – онда је Реал увијек у значајној предности.

Јер, у данашњем фудбалу продор на тржиште је много важније од тога да ли ће екипа играти тактику 4-4-2, 4-3-3, и да ли ће уопште имати тактику.

И Реал и Барса су клубови са богатом историјом која нема везе само са фудбалом. Али, Барселонина прича је увиjек била романтика и херојство, док је Реал представљао доминацију режима. Тако је њихов тим из педесетих у ком су играли звијезде као што су Алберто ди Стефано и Ференц Пушкаш (претеча “галактикоса” које су касније формирали Зидан, Фиго, Бекам, Кристијано Роналдо…) можда је једна од најквалитетнијих група играча на једном мјесту. Али то је био клуб-играчка генералисимуса Франка, који је доминацију Реал Мадрида у Европи користио за уљепшавање имиџа свог – у Европи не баш омиљеног – режима.

Када је Франциско Франко 1936. године започео државни удар против Друге шпанске републике, предсједник Барселоне Јосеп Суниол, члан Лијевих републиканаца Каталоније и посланик ухапшен је и погубљен без суђења.

Барселона је била на врху листе за чишћење, коју је сачинила Национална фракција, одмах послије комуниста, анархиста и бораца за незавнисност. У том периоду настао је мото “Више од клуба” због илегалних веза са прогресивним увјерењима и њеном репрезентативном улогом за Каталонију.

Барсин чувени мото је “више од клуба”. Деценијама послије Шпанског грађанског рата стадион Камп Ноу је био једина слободна анти-режимска зона; једино мјесто гдје су се окупљали Франкови противници у Каталонији и дуго времена једино мјесто гдје се каталонски слободно причао. Навијачи и играчи Барселоне одрасли су на историјском учењу да је Реал симбол угњетавања Католоније, а Барселона симбол борбе за слободу.
Још је живо сјећање и на период прије Франка – у вријеме диктатуре Прима де Ривере – када је 1925. године стадион затворен пошто су навијачи спонтано почели да се ругају шпанској химни, и почели да пјевају забрањену – каталонску.

И поред тога што је полиција почела насумице да пуца по трибинама, Барсини навијачи су наставили да пјевају каталонску химну. Сјећају се и како је у вријеме Франка свлачионицу Барселоне на полувремену дербија посјећивао шеф Франкове тајне полиције и обезбјеђивао побједу Реала, али и то да је чувени Сантјаго Бернабеу, по коме носи име Реалов стадион, био у Франковој војсци која је 1939. пуцала по Барселони.

И зато је данас за Барсине навијаче побједа против Реала више од фудбалске побједе. Уз чињеницу да Барселона данас у својим редовима складишти све оно лијепо што носи модеран фудбал, јасан је одговор зашто Реал не може да побиједи у дербију скоро пет година.

Јер, за разлику од играча Реала, који не могу да разумију значај дербија, играчи Барселоне то итекако разумију. У Барселони играчку осовину чини трио Меси, Ћави и Инијеста који су практично одрасли у Барселони. Баш као и голман Валдес и капитена Пујола. Сви они који држе главне полуге игре фудбалски су одрасли у Барселони. Практично једини битан играч доведен са стране је Сеск Фабрегас из Арсенала. А он је, опет, Каталонац који сањао да заигра за Барсу.

Реал је, с друге стране, у потпуном контрасту. По ко зна који пут је формирао тим “Галактикоса” – по принципу “купуј најбоље и купуј најскупље”. Само за Кристијана Роналда дали су 127 милиона долара, и сваки фудбалер у првој постави Реала, доведен је као интернационална звијезда. Осим Икера Касиљаса.

Један од најспектакуларнијих трансфера у посљедњиг петнаестак година, када је Дејвид Бекам из Манчестера дошао у Реал – много говори о различитим филозофијама два највећа клуба. Прије доласка Бекама, постојала је отворена опција да Краљевски клуб ангажује младог Бразилца из Пари сен Жермена – познатог по имену Роналдињо. Процијењено је, међутим, да је фудбалер “превише ружан” за имиџ клуба. Реалу је био потребнији улицкани манекен Бекам, који никада није био ни пола фудбалера као Роналдињо, јер се његов “селебрити бекраунд и спајс жена Викторија” много више уклапао у потребе клуба, од сиромашног црнца из фавеле. И што је најгоре, Реал никада није зажалио због овакве одлуке. А одговор опет лежи у арапском свијету.

Како је то објаснио британски новинар Мартин Жак “на Блиском Истоку људи имају дубок отклон према боји коже”.

“Људи овде желе да буду што блеђи, они гледају у Европу и жуде да буду бијели. Било би немогуће да црни фудбалер буде прихваћен у овом дијелу свијета са истим дивљењем које је пружано Бекаму. То је главни разлог зашто је Реал купио њега; или како је то рекао један Реалов званичник – цијела Азија хоће да кресне Бекама”, рекао је Жак.

И то је та филозофија Реала. Док је Барселона први пут на дресу мјесто за рекламу дала УНИЦЕФ-у “за бесплатно”, у Реалу се увијек гледало искључиво и само паре. Чак ни квалитет тима није био толико битан, колико финансијски ефекат. Па је тако деведесетих клуб довео Зидана из Јувентуса, па Фига из Барселоне, па Дејвида Бекама из Манчестера, па Дејвида Овена, Роналда… И за сваког од њих у првих недељу дана исплатила уложене милионе само на продаји дресова.

Ривалитет је интензивиран током 1950-их, када су оба клуба била у реду за довођење Алфреда ди Стефана који је импресионирао челнике оба клуба док је играо за Милионариос у Боготи током штрајка играча у његовој Аргентини. Након конфузије због његовог преласка у Колумбију из Ривер Плате, оба клуба су тврдила да имају његове “двије слике и крштеницу”. Након интервенције ФИФА одлучено је да Барселона и Реал морају да дијеле играча у наизмјеничним сезонама. Барселонин предсједник којег је у ту фотељу поставио Франко се повукао након неколико долажења, тврди каталноска страна, али из Мадрида кажу да је Барселонина одлука била добровољна тако да је Ди Стефано дефинитвно отишао у Краљевски клуб. Да мука по Барсу буде још већа Ди Стефано је постигао два гола у првом “Ел Класику”, а Реал је са њим освојио пет титула шампиона Европе.

На имиџ оба клуба даље је утицало стварање навијачких група. Навијачка група Реал Мадрида, Ултрас Сур, крајње десничарски орјентисана, основана је 1980. Године, док је иницијално љевичарска, а сада такође група која нагиње крајње десно, Боиxос Ноис, навијача Барселона основана годину дана касније. Најборбенија фракција навијача бордо-плавих је Кежуалс која је послије постала потпуна криминална организација. За много људи, Барселона се и даље сматра за “бунтовни клуб” или супротност конзерватизму Реал Мадрида. Шта више, према истраживању шпанског Центра за истраживање социологије, навијачи краљевског клуба углавном “играју на десном крилу”, док су навијачи Барселоне више нагнути улијево.

Кажу да је телевизија промијенила карактер “Ел класика”. Да није глобалне покривености шпанског фудбала телевизијским сигналом, то би био само један шпанско-каталонски сукоб који у себи садржи све оне тензије из шпансклог грађанског рата и два пута годишње отвара старе ране. Овако, када се дерби гледа у цијелом свијету добио је глобалну димензију. Тако се, рецимо, догодило да када су палестински покрети Хамас и Фатах прошлог априла објавили историјско помирење, на улице Рамале истрчале масе који нису имали палестинске заставе, него заставе Барселоне. Јер, Барса је побиједила Реал.

А ти гледаоци из Рамале, били су само дио од 400 милиона људи који гледа “Ел класико”. Популарност Барсе је велика у политички проблематичним регионима као што је Палестина. Ипак, у арапском свијету је већа популарност Реалова. А разлог је много приземнији – Зинедин Зидан. Иако је играо за француску репрезентацију – овај некада најбољи играч на свијету – алжирско поријекло никад није крио. А Реал је много више од осталих великих клубова имао осјећај за тржиште и довео је највећег арапског фудбалера свих времена и зацементриао се као најјачи клуб у круговима шеика и нафтних магната. И зато Реал тренутно продаје 1,5 милиона дресова по сезони, а Барса “само” 1,2 милиона.

Хозе Анхел Санчез, некадашњи директор маркетинга Реала објаснио је логику свог клуба:

“На крају може постојати шест глобалних бренд лидера. Људи ће увијек навијати за свој локални клуб и један од велике шесторке. Ми се за то позиционирамо. Ми продајемо садржај. Као филмски студио – и ако имате у тиму Зинедина Зидана, то је као да снимате филм са Томом Крузом”.

И не постоји сумња да ће оно што се буде дешавало на фудбалском терену да угрози позицију Реала као најјачи маркетиншки бренд у Азији.
А Азија је што се пара тиче – Лига шампиона.