Ратни херој, рукометни ентузијаста и велики човјек: Седам година без Мирослава Микеревића

Мика је уочи Богојављења 2014. године изгубио битку са тешком болешћу, иако је током живота знао само за побједе. Остаће упамћен по томе што је у априлу 1992. године спасао 38 српских војника заробљених у војном објекту "Рабић” код Дервенте без употребе силе, метка или жртве, за шта је одликован највишим војним признањем РС, Орденом Милана Тепића!

Поред војних, памтиће се и спортски успјеси, јер је управо захваљујући њему рукомет у Прњавору и Дервенти отргнут од заборава и подигнут на један виши ниво.

Овог хероја су изузетно поштовали и припадници непријатељских војски, а поједини војници са којима се Мика гледао "преко нишана” у претходном рату, дошли су му чак и у посјету, у тренуцима када је болест узела маха. И то је један од доказа о каквом се борцу радило.

Иако познат по својим многобројним војним и спортским побједама, те као човјек који није прихватао поразе, овај велики борац изгубио је у јануару 2014. године ону најважнију битку – битку за живот. Од тренутка када му је дијагностикован тумор, Мика се борио свом снагом, али је злоћудна болест ипак била јача. Микин гроб у селу Доња Лупљаница код Дервенте, поред породице и пријатеља, обишли су и његови некадашњи саборци, те чланови Рукометног клуба "Слога” Прњавор, у којем је Мика био ангажован као тренер.

У народу, он ће остати посебно запамћен по херојском дјелу које је учинио на почетку претходног рата у БиХ, када је из опкољеног складишта наоружања "Рабић” извукао и спасао 38 српских војника на задатку, а који су били окружени супарничком војском. Пошто су сви били из прњаворске општине, те нису познавали терен у околини Дервенте, Мика их је у току ноћи извукао кроз жицу и пречицама довео до слободне територије. Без силе, метка и жртве, потпуно перфектно и бриљантно, увијек су наглашавали његови саборци!

"Зелене беретке”, "зенге” и ХОС-овци с око 300 припадника окружили су 10. априла 1992. војни објекат "Рабић” код Дервенте и војнике у њему. Команди гарнизона ЈНА нису дозволили да опкољеним војницима доставља храну, те су тражили предају објекта и људи. Суочени с непријатељским окружењем, како је вријеме пролазило, војници су све више вјеровали у то да су жртвовани. Међутим, стражи у објекту из команде јављају да ће их посјетити младић у цивилном одијелу, тексас јакни и хлачама, који ће покушати да их спасе, а спасилац је био управо Мирослав Микеревић.

Мика је кренуо ка војном објекту, али је ухапшен прије него што је стигао до "Рабића”. Знајући да је Србин и да је био на обуци у касарни, припадници ХОС-а, те "зенге” и "зелене беретке” од Мике су тражили разне податке. У драматичном разговору, Микеревић није дао да га збуне. Одговарао је убједљиво, па су непријатељи констатовали да је "поштен и исправан Србин” који може да им буде од користи.

Обећали су заточеницима цивилна одијела и пратњу до тромеђе, уколико сви напусте складиште, а Мирославу пет година безбједног живота у Дервенти и именовање за команданта групе ХОС-оваца и "беретки” из Бишње и Тетиме. Мика је саговорнике убиједио да га занима искључиво спорт, а никако рат, у што су они повјеровали, те су га пустили да оде ка објекту "Рабић”, у којем је, по договору, сутрадан у осам часова требало да буде обављена примопредаја људи и опреме.

Након што је стигао у објекат, Мика се сложио са заточеницима да обећањима не треба вјеровати, те су заједно почели да кују план ноћног изласка који су убрзо и остварили. Прије пробоја, у који су кренули око 3.30 часова ноћу, објекат је миниран. Пустили су шест њемачких вучјака, док су два пса повели. Са собом су понијели комплетно лично наоружање, десет сандука метака, шест сандука бомби, 50 "зоља” и осталу опрему.

Мирослав их је водио кроз четири линије бодљикаве жице и преко три потока, уз додатни притисак, пошто се очекивала мјесечина, те су морали пожурити, да их не би примијетили ХОС-овци који су се налазили у близини. Пробој и марш трајали су више од четири сата, а на врх Дебеле обале стигли су око осам часова ујутро, баш у вријеме када су их ХОС-овци очекивали на главној капији складишта. Спасени војници и њихове породице и пријатељи овај храбри подвиг Мирослава Микеревића сигурно никада неће заборавити.

По окончању рата, у којем је провео четири године, трансформацијом Војске РС Мика одлази на службу у бањалучку касарну "Козара” као припадник Оружаних снага БиХ, да би касније прешао у дервентску касарну. Још у рату повријеђен је у судару војног возила, након чега је осјећао трајне проблеме с кичмом, који ће се с временом погоршавати, те га 2008. године, након лијечења у Прњавору и Бањалуци, приморати на одлазак у пензију. Од тог момента, највећи дио времена проводи ангажујући се у прњаворском Рукометном клубу "Слога”, гдје је тренирао све селекције, које су у том периоду постизале високе резултате, нарочито млађи узрасти, који су учествовали и на турнирима међународног карактера.

Осим рукомета, Мика је био и репрезентативац ВРС у војном вишебоју, кросу, тркама на 1 500, 3 000 и 5 000 метара, те у полумаратону и маратону. Учествовао је на многобројним турнирима у малом фудбалу, а истакао се и као играч и активиста у Фудбалском клубу "Задругар” из Бишње, у којем је имао вишеструку улогу, од секретара, предсједника до тренера клуба. Такође, Микеревић је добитник многобројних медаља, пехара, диплома, плакета и захвалница.

Међутим, без обзира на снажан, спортски дух, злоћудна и тешка болест није мировала, а болови су постајали све јачи и интензивнији. Мика убрзо није више могао да се ослања на десну ногу, нити да се креће без штака. Након пада у постељу, водио је тешку битку да би поново стао на прослављене ноге, али ни шест хемотерапија и многобројни лијекови нису помогли, те је на Богојављење 2014. године престало да куца његово храбро срце.

Турнир Мики у спомен

Мика ће остати запамћен и као велики ентузијаста и заљубљеник у рукомет. Сви се слажу да је управо захваљујући њему рукомет у Прњавору отргнут од заборава.

Играо је у РК "Дервента”, а крајем осамдесетих прешао је у "Слогу” из Прњавора, у којој је касније остао као лиценцирани тренер и низао многобројне успјехе. У знак сјећања на великог рукометног ентузијасту Мирослава Микеревића, Рукометни клуб "Слога” Прњавор покренуо је Међународни турнир у рукомету који носи његово име.

Такође, Мика је био редован учесник и репрезентативац ВРС у војном вишебоју, кросу, тркама на 1 500, 3 000, 5 000 метара, полумаратону и маратону.

Учествовао је на многобројним турнирима у малом фудбалу а истакао се и као играч и активиста у Фудбалском клубу "Задругар” из Бишње у којем је имао улогу од секретара, предсједника до тренера клуба.

Носилац многобројних медаља, пехара, диплома, плакета и захвалница.

Огњен Тешић/Српскакафе