Рат Израел – Иран: Сваког чуда, три су дана доста?
Дана 13. јуна, у оквиру операције "Растући лав", Израел је извршио агресију на Иран, покренувши масовне ударе на стратешке објекте, укључујући атомски центар Натанз, друга постројења за обогаћивање и подручја у Исфахану и Кондабу. Иранском одмаздом, почео је ракетно-ваздухопловни рат два велика непријатеља, који немају заједничку копнену границу.
Један од главних циљева свргавања Башара Ал Асада у Сирији, било је слабљење иранских позиција у близини Израела. У смислу да Хезболах из Либана, односно друге проиранске милиције у Сирији, не пружају уточиште и могућност за посреднички нападна Израел са територија ових земаља.
Са друге стране, заузимањем цијеле територије Сирије, спојен је ваздушни простор са тзв. неутралном зоном, коју контролише Војска САД око мјеста Ал Танф на граници Сирије и Ирака. То је омогућило дубоке улазе израелских авиона, који носе крстареће ракете, али и уопште доступност територије Ирана преко Ирака, у којем американци имају и даље своје војне базе.
Очигледно је покренут ратни напор, уз унапријед припремљен сценарио, користећи се опет ратом у Украјини као димном завјесом пред свјетском јавношћу. Наравно да нико од дежурних људскоправаша није окарактерисао напад Израела као међународноправно чист чин агресије, нити ће се о томе расправљати скоро у Савјету безбједности, нити ће ко Израелу увести санкције. Са Запада поготово.
Као резултат напада 13. јуна, у Ирану су погинули високи војни службеници и научници: командант Корпуса исламске револуционарне гарде, генерал Хосеин Салами, начелник Генералштаба иранских оружаних снага, Мохамед Багери, и познати нуклеарни научници Ферејдун Абаси-Давани и Мохамед Мехди Техеранчи.
Гдје су ту Сједињени Амерички Ентитети?
Сједињене Државе Сјеверне Америке су се формално дистанцирале од удара, јасно ставивши до знања да је Израел дјеловао независно. Амерички предсједник Доналд Трамп је хтио да "буде отворен", па је рекао новинарима да је рекао Нетањахуу да би то било контрапродуктивно. И тражио друго питање.
Истовремено, америчка реторика је почела да наглашава "право савезника на самоодбрану", што индиректно указује на то да је удар био прећутно координисан. За сада се овај сценарио сматра стратешки повољним за Вашингтон: Иран је ослабљен, Израел је показао своју снагу, а Сједињене Државе су задржале формалну неутралност. Доналд Трамп, остављен очигледно по страни везано за одлуке на Блиском истоку, очекује однекуд да ће Иран сада сјести за преговарачки сто и потписати нуклеарни договор како САД желе.
Бењамин Нетањаху, са друге стране, очекује да увуче америчку војску у рат, мада је јасно да се Израел користи њиховом обавјештајном мрежом, а постоје и извјештаји да су Американци активно укључени у обарање иранских балистичких ракета, које су одговор на израелски напад. САД желе, ни мање ни више, да се Иран мане било каквог петљања са радиоактивним рудама, док Иран не жели обуставити ништа од свог цивилног нуклеарног програма.
Судећи по структури и дубини удара, Израел дјелује по изузетно једноставном плану: ако циљ не буде уништен првим ударом, биће други; Ако други не успе, биће трећи. У ствари, током једног дана, цијели систем који би могао да представља пријетњу се методично демонтира слој по слој. Управо за ову шему је распоређена ударна група великих размјера: до 200 борбених авиона различитих типова.
Шта се десило са иранском ПВО?
На позадини таквог интензитета, главно питање заправо није колики је обим уништења, већ зашто иранска противваздушна одбрана заправо ћути. Постоји неколико могућих разлога.
▪️Први удари су погодили лансере противваздушне одбране. Операције Мосада унутар земље, саботаже у близини ракетних система противваздушне одбране, удари на командне пунктове – то је могло да обезглави цијелу мрежу управљања.
▪️Системи су унапријед онеспособљени. Не говоримо толико о техничком утицају, колико о обичном обавештајном раду, али на веома високом нивоу. Да су агенти Мосада били у командним пунктовима или су били инсталирани уређаји за даљинско управљање, систем је једноставно могао бити онеспособљен прије напада.
▪️Елементи противваздушне одбране су сачувани, али команда за отварање ватре није примљена. Разлог може бити уништење највише команде у ИРГЦ-у.
Без обзира на разлог, резултат је до сада исти: ирански ваздушни простор се показао транспарентним, и то не 30 секунди, већ скоро цијели дан. Ово није само неуспјех, већ доказ потпуне рањивости и у случају сукоба са државом која нема нуклеарно оружје.
Израел тако формулише доктрину коју Иран никада није озбиљно разматрао: није потребно бацити атомску бомбу (и инструменте за њену заштиту), довољно је елиминисати оне који до тога воде, и оне који је штите. И то радити онолико пута колико је потребно.
А Израел има одријешене руке да ратује колико га је воља. Не само у Гази, него и у Ирану.
Хоће ли Јерусалим (Тел Авив) увући Вашингтон у отворени рат с Ираном?
Трећег дана овог ратног сукоба, у којем је израелска страна имала потпуну премоћ и у ваздушном, али и у информативном рату, почињу се назирати одређени правци будућег развоја сукоба.
Све више фактора који окружују иранско-израелски сукоб спаја се у једну једноставну формулу: за САД, ово може бити једини и последњи прозор прилике да коначно реше проблем са Ираном. И то уз минималне политичке трошкове и у најпогоднијој конфигурацији, и туђим рукама.
Израел је формално крив. Он је почео, први је ударио, ескалирао је, елиминисао је врх ИРГЦ и покушао је атентат на ајатолаха, односно врховног вођу Ирана. То значи да САД могу ући у игру не као агресор, већ као савезник приморан да спасе свог стратешког партнера од напада великих размјера због наводне глупости.
Ово је класична нарација за домаћу потрошњу: не рат на иницијативу, већ реакција на кризу. Американци су ово користили више пута. Нетањаху је, наравно, послије овога готов, барем политички, али можда је то све већ договорено.
Политички прозор је одшкринут. Америчка администрација, упркос унутрашњем расколу, добија јединствену прилику да ојача свој имиџ браниоца својих савезника, покаже "вољу за дјеловање" Кини и Русији, истовремено реформатира регион, одбацујући ирански ракетни и нуклеарни програм од прије неколико деценија, и истовремено ојача позиције заливских монархија, посебно Саудијске Арабије, Јордана, УАЕ, Катара — свих оних који чекају да неко ријеши "иранско питање" умјесто њих. Или чекају оне којима се могу придружити.
Или САД улазе сада — и поправљају резултат за 20-25 година унапријед (пошто је један од циљева Запада да промијени режим ајатолаха и преоријентише земљу по узору на Сирију после Асада).
Или пропуштају тренутак — и добијају Иран са нуклеарним програмом (који је Иран обећао да неће развити у војни), ојачану осовину "Москва-Техеран-Пекинг" и изгубљену контролу над регионом. Ово је историјска раскрсница. И судећи по њиховим поступцима, Вашингтон то већ разумије.
И могу се претварати да желе да постигну договор, да желе мир – колико год желе.