Рат долара и евра (2.): Може ли евро конкурисати долару?

Упркос чињеници да се констелација економске моћи драстично променила од краја Другог светског рата, упркос хроничном слабљењу и честим доларским кризама, није било валуте која је могла угрозити неприкосновену позицију долара на светској сцени. Пише Небојша Катић Колико год било угодно и уносно контролисати светски монетарни систем, статус земље резервне валуте носи и високе ризике […]

понедељак, октобар 31, 2011 / 07:38

Упркос чињеници да се констелација економске моћи драстично променила од краја Другог светског рата, упркос хроничном слабљењу и честим доларским кризама, није било валуте која је могла угрозити неприкосновену позицију долара на светској сцени.

Пише Небојша Катић

Колико год било угодно и уносно контролисати светски монетарни систем, статус земље резервне валуте носи и високе ризике за њеног титулара. Једина држава која је тај терет могла да носи била је Америка.

САД су биле највећа економска сила, највећа финансијска сила, највећа војна сила и при томе најотворенија економија – не само за робе, већ неупоредиво важније, за токове капитала. На тржишту увек има довољно доларских хартија од вредности које се могу купити или продати брзо, без застоја и високих трошкова. Ова ликвидност доларских хартија од вредности је огромна предност коју инвеститори високо цене.

Велики приливи или одливи капитала, или пак континуиране шпекулативне трансакције могу угрозити стабилност готово сваке државе. Моћ стихије финансијског тржишта или повремене, организоване нападе на валуту, осетиле су готово све државе у различитим периодима.

Велике промене у вредности валуте (на било коју страну) увек имају лоше последице по економију и дестабилизује финансијски систем. Када валута нагло јача угрожен је извоз, а шпекулативни капитал се слива у финансијски систем. Када валута нагло слаби, увоз поскупљује, долази до инфлаторног притиска услед раста увозних цена, а капитал напушта земљу.

Државе су тада приморане на велике корекције каматних стопа, без обзира на стање у коме се економија налази у том тренутку. Још горе, овакве промене долазе изненада, тешко их је предвидети, још теже амортизовати. Због свега овога, ни једна од земаља које су по неком критеријум могле претендовати на статус резервне валуте, нити је могла, нити је желела да тај терет носи.

Нико као мистер долар

Швајцарски франак, који је традиционално јак и стабилан и који је у периодима финансијских криза био сигурно уточиште или замена за злато, готово да никада није прешао 2 одсто светских резерви. Економија Швајцарске је релативно веома снажна, али је апсолутно мала.

Моћна немачка економија, са вероватно најквалитетнијом централном банком на свету, дуго је задржавала неке од облика капиталне контроле. Удео марке у светским резервама је достизао максимално 15 до 16 одсто, што је значајно испод њене међународне репутације.

Слично као и Немачка, и Јапан је капиталне токове дуго држао под контролом. Почетак либерализације капиталних токова означио је и почетак жестоког посртања за Јапан. Учешће јена у светским резервама није прелазило 7 одсто ни у његовим „најбољим годинама“.

Британска фунта, која је својевремено владала светским економским системом, пала је својим учешћем у светским резервама са 20 одсто (током шездесетих) на испод 5 одсто.

Велики и чести поремећаји на светском финансијском тржишту захтевају координацију монетарних политика различитих држава. То није једноставан нити лаган процес, јер су интереси држава у таквим тренуцима у правилу супротстављени. Америка је, поново због своје укупне снаге, била у могућности да остале државе или наговори или присили на сарадњу, кад год је то било потребно. По логици ствари, ово споразумевање је у правилу рефлектовало интересе САД, и неретко је спровођено грубо и арогантно.

У једном углу ринга…

Креирање евра је као свој крајњи циљ имало неповратну интеграцију Европске Уније, поступно хармонизовање фискалних политика, али и одбрану (или изолацију) од поремећаја који су пречесто долазили са доларске стране. Окончањем Хладног рата започео је и период постепене еманципације Западне Европе, која је била већ уморна од своје инфериорне позиције у односу на САД. Стварање заједничка валута је један од моћних сигнала тог процеса.

Евро се у облику физичког новца појавио 1. јануара 2002. године. Истог тог дана, у интервјуу ЦНН-у, Романо Проди, тадашњи Председник Европске комисије изјављује да је евро политички, а не економски пројекат. Он предочава значај и улогу евра у креирању би-поларног света (са доларом и евром на супротним половима), уз наговештај да је то тек почетак, „антипасто“, онога што следи.

Упркос свим евидентним слабостима и контроверзама, еврозона има све услове да долару буде такмац. У њеном средишту је квалитетна централна банка конципирана по немачком узору. Економија ЕУ је (збирно) већа од америчке, иако је БДП Еврозоне нешто нижи од америчког.

Уз све економске проблеме, а ко их нема, Европа има добру и балансирану привредну структуру, модерну економију и одличну инфраструктуру, далеко бољу од америчке. Водеће европске економије не заостају у продуктивности (по часу) за америчким такмацима. Потрошња енергије је неупоредиво рационалнија, однос Европе према екологији, великој теми двадесетпрвог века, много је одговорнији од америчког.

Еврозона као целина, има значајно мањи буџетски дефицит од САД, као и нижи ниво јавног дуга, упркос улагањима у ширу и хуманију социјалну заштиту од америчке. За разлику од САД, еврозона има и уравнотежен текући биланс.

У другом углу бранилац титуле

С друге стране, на америчкој страни су поред већ раније поменутих предности, флексибилнија економска структуру и изузетан дух предузетништва који не јењава још од пионирских времена. САД су и даље лидер у модерним технологијама.

Америчка демографска структура и трендови су знатно бољи од европских. Није без значаја ни чињеница да је америчко становништво, бар до јуче, исказивало мање захтева према држави од Европљана, демонстрирајући већу самосталност, прилагодљивост и отпорност на шокове.

Америка има само једну владу, а има и институције које су кроз период Хладног рата научиле да своје циљеве, јавне или тајне, ефикасно реализују иза сцене. То умногоме повећава вероватноћу да ће амерички утицај бити јачи од утицаја који Брисел може имати – где год то треба, па и у неким европским земљама.

Нејасна позиција Велике Британије, или „седење на огради“, како је то Де Гол називао, представља крупну слабост за ЕУ. Евентуалним уласком у Еврозону, Британија би у великој мери допринела снази и стабилности зоне као и јачању евра.

Коначно, и можда најважније у овом тренутку, циљеви САД су у пуној сагласности са интересима финансијске олигархије која Европу види као препреку ширењу своје моћи. Сви контролни механизми које ЕУ уводи или наговештава, велика су потенцијална опасност и моћна олигархија ће се против тога борити свим средствима и на све начине. У овом блоку су и најутицајнији светски медији који су евро већ прогласили пропалим пројектом и пишу му некрологе.



Оставите одговор