Рат долара и евра (1.)

У позадини светске економске кризе наставља се тихи валутни рат долара и евра. Пише: Небојша Катић Иако рат није званично објављен, чини се да је битка за уништење Еврозоне и евра, немилосрдна. Улози су огромни и ако евро опстане, ако преживи овај велики тест, долар би могао полако сићи са пијадестала водеће светске резервне валуте, […]

среда, 26 октобра, 2011 / 07:51

У позадини светске економске кризе наставља се тихи валутни рат долара и евра.

Пише: Небојша Катић

Иако рат није званично објављен, чини се да је битка за уништење Еврозоне и евра, немилосрдна. Улози су огромни и ако евро опстане, ако преживи овај велики тест, долар би могао полако сићи са пијадестала водеће светске резервне валуте, могао би изгубити ексклузивитет који већ дуго има и постати само једна од важнијих валута.

Потенцијални економски, али и политички губици које би САД претрпеле у овом сценарију су готово немерљиви. Статус резервне светске валуте даје огромну предност њеном власнику. Тако гледано, било би државно неодговорно ако би САД пропустиле да ову предност задрже што дуже и по сваку цену, поготово ако ту цена плаћа неко други.

Специјални статус долара је установљен по окончању Другог светског рата и био је одраз потребе тренутка, али и апсолутне економске и политичке доминације САД. Бруто домаћи производ САД је био већи од БДП-а других великих економија заједно, укључујући ту СССР и Јапан. Америчка индустрија је на сличан начин доминирала светом.

Долар је постао сидро светског економског система и замена за злато. Био је конвертибилан у злато са фиксном вредношћу од 35 долара за унцу злата. Све остале валуте су своје паритете фиксирале према долару.

Систем који почива на једној националној валути, без обзира како моћна сила стајала иза те валуте, дугорочно је неодржив. Да би светски систем функционисао на таквим основама, да би био ликвидан, долара мора бити у изобиљу. Али, да би долара било у изобиљу, Америка мора имати стални и велики дефицит текућег биланса.

Ту је дилема…

Овај феномен се у економији назива „Трифинова дилема“, по економисти Роберту Трифину, који је проблем објаснио далеке 1947. године. Кејнз је такође уочио проблем и понудио другачије решење за светски монетарни систем. САД су биле превише моћне да би одустале од решења које јој давало огромну предност на светској економској сцени.

Почетком шездесетих година долари у оптицају далеко превазилазе америчке златне резерве на којима је долар номинално почивао. Паритет долара према злату је неодржив, и то постаје свима јасно. Трифинова дилема се поново актуелизује, понајвише у анализама познатог француског економисте Жака Руфа. Из тог времена потичу и кованице које су и данас актуелне. Једну је сковао тадашњи француски министар финансија Жискар д’Естен, који је позицију долара назвао „прекомерном привилегијом“. На истој линији, Руф је писао да само Америка може имати „дефицит без суза“. Ту прекомерну доларску привилегију Путин данас, прилично непоетски, назива паразитизмом.

Од шездесетих година, када је штампање долара узело маха а САД полако почеле да губе своју економску надмоћ, долар је, са кратким прекидима, у стању перманентне кризе или пада. Криза се прво рефлектовала раскидањем везе са златом 1971. године, а потом и падом вредности долара. Пад је шокантни и то се најбоље види у поређењу са валутама које су на сцени последњих 40 година.

Илустрације ради, за један долар се 1970. године могло добити око 4,3 швајцарска франка. Данас се за један долар може добити око 0,9 швајцарских франка. Исте године, долар је вредео око 358 јена а данас вреди око 77 јена.

Како то да упркос огромном паду долара, америчка економија функционише без крупних проблема? На чему почива огромна привилегија долара и како то да САД могу имати хроничан двоструки дефицит (и текућег биланса и буџета), а да то не боли?

"Ствар" још увијек функционише

Пад долара (иако драматичан), нема драматичне последице по америчку економију. Америка се задужује у доларима, купује робе од којих се многе исказују у доларима и у правилу, све што увози доларима и плаћа. За друге земље би пад вредности валуте био огроман проблем јер би повећао дужнички терет за износ депресијације и довео до огромног притиска и на цене. Америку овај проблем много не погађа.

Цене нафте и сировина на светском тржишту се исказују и плаћају доларима. Огроман део индустријског извоза азијских земаља, латинске Америке или Аустралије на пример, исказан је и наплаћује се (опет) у доларима.

Око половине свих дужничких хартија од вредности је номинован у доларима, а и највећи део берзанских и шпекулативних трансакција се реализује у доларима. (Чак су и недавно издате обвезнице Србије номиноване у доларима, на пример.)

Међународна сива и црна економија које се увек ослањају на готовински новац функционишу на долару – 75% новчаница од 100 долара циркулишу ван територије САД. Централне банке око 60% до 70% својих резерви држе у доларима.

Држава која жели да купи нафту или неку другу сировину, мора имати доларе на располагању. Да би те доларе добила, држава мора продати робу или услуге, дакле мора разменити реалну, тржишно верификовану вредност за зелену хартију. Јужна Кореја на пример, мора продати рачунар за доларе, па ће њима купити нафту. Ефективно, Кореја је рачунар разменила за нафту, дала је робу за робу, користећи долар само као средство плаћања.

САД с друге стране, могу купити нафту дајући за њу хартију која је офарбана у зелено и носи доларски знак, јер та хартија треба свима. Није неопходно да свој рачунар или неку другу робу размене за њу – амерички производ је и зелена новчаница. Америка зато не мора превише бринути ни о стању свог извоза или текућег биланса. При томе, ни америчка централна банка се не мора секирати да би тако велика емисија долара могла изазвати инфлаторни хаос – добар део емитованог новца циркулише ван земље и никада се неће вратити у САД.

Паре моје пређите на другога

Америка се не мора секирати ни око стања свог буџетског дефицита – њега великим делом и без застоја финансирају странци. Преко 50% америчких државних хартија од вредности је у рукама странаца. Велики број држава које имају значајан суфицит текућег биланса (и по том основу огромне доларске резерве), улажу своје вишкове у вредносне папире америчке државе. Америка, делимично и о трошку других, може финансирати и своје ратове.

Овакво обиље долара држи и америчке каматне стопе на нижем нивоу од оних у другим западним државама. Амерички дужници, били они држава, привреда или грађани, имају ниже финансијске трошкове него конкуренција.

Амерички тржишни актери су углавном лишени трошкова валутне конверзије, не морају да страхују од курсних ризика, немају потребу да се од њих штите нити да троше новац на такву заштиту.

Америчка економија је још увек моћна, и наравно, не живи само од штампања новца, али је штампања новца профитабилна допунска активност. Америка живи много боље, и троши много, много више него што би то могла да долар није резервна валута. Наравно, ништа не траје довека.

Слабљење економске моћи Америке и страховит раст оба дефицита, успон Кине, еманципација Европе и појава евра, запретили су да угрозе специјалну позицију долара. Оно што се на светској сцени види, није само криза евра, већ и огорчена борба за будућност долара.