Ранко Поповић: Затварање чаршије и крвави карневал (2)

Објављујемо други дио текста Ранка Поповића "Затварање чаршије и крвави карневал", о Сарајеву у српској ратној публицистици од 1992. до 1994. године. У случајевима свих наведених аутора ради се о пријератним угледним интелектуалцима, познатим и ван оквира града у коме су текли каријеру и стицали име. Сви су они изразито југословенске оријентације, без обзира да […]

понедељак, 2 децембра, 2013 / 12:00

Објављујемо други дио текста Ранка Поповића "Затварање чаршије и крвави карневал", о Сарајеву у српској ратној публицистици од 1992. до 1994. године.

У случајевима свих наведених аутора ради се о пријератним угледним интелектуалцима, познатим и ван оквира града у коме су текли каријеру и стицали име. Сви су они изразито југословенске оријентације, без обзира да ли су чланови и функционери владајуће (и једине) Партије, углавном без остатка и субверзивних примисли увјерени у комунистички метанаратив националне равноправности, братства, јединства и заједништва југословенских народа и народности.

И кад нису живјели у тзв. мјешовитим браковима, а поједини јесу, они су српску националну супстанцу свог духовног бића мање-више свели на неутралну чињеницу припадности, која нешто значи у вишим сферама кадровске комбинаторике и као један од услова запошљавања у важнијим јавним институцијама, гдје се стриктно пазило на постотак националне заступљености упосленика. (СР Босна и Херцеговина је унутар СФРЈ имала неке своје специфичности које у другим републикама нису биле познате. Само се ту, рецимо, могло десити да исти високи функционер промијени три мандата на руководећем мјесту, строго партијски надзираном, једном као Србин, други пут као Хрват и трећи као Југословен. Исто тако, могли сте задовољавати све пропозиције неког конкурса и бити стручно надмоћни, али нисте могли рачунати на посао ако вам се националност није уклапала у тренутну слику кадровске заступљености.)

Ријечју, свака истакнутија јавна позиција наметала је отприлике овакав статус националног бића социјалистичке и самоуправне јединке: бити Србин, али тако да се то што мање види и тако да не смета ни вама нити онима око вас који то нису.

Та врста мимикрије, или специфичног бх. кетмана, представљала је неку врсту подразумијеваног, паралелног друштвеног уговора, с којим се рачунало и као највећом браном рату, кад је рат већ почео да се назире, у почетку магловито и с невјерицом, а онда – кад се већ десио – с чуђењем, страхом и, најзад, неизбјежним жртвама. То хаотично и сурово вријеме ставило је на испит све дотадашње вриједности и увјерења, од којих ће се многа показати као трагичне заблуде. Уведу ли се у такав контекст нека специфична питања, сада намјерно измјештена из контекста и до крајности заоштрена, слика се само додатно компликује.

Ранко Поповић: Затварање чаршије и крвави карневал (1)

Узмимо, рецимо, феномен предратне књижевнокритичке рецепције Андрићевог дјела у Босни и Херцеговини и поставимо до баналности једноставно питање: како се могло десити да водећи андрићолози у највећем републичком универзитетском центру дочекају затварање чаршије и крвави карневал, и не помишљајући да би се то могло десити, а онда и да би се то могло и требало избјећи.

Како је то, заправо, до тада читан Андрић? Као изолован и ни од чега зависан умјетнички свијет, као давна и мучна прошлост наших народа коју је једном засвагда потрло ново срећно комунистичко доба? Да ли је заиста, по неминовности неких виших естетичких принципа, свако локално код Андрића истовремено и универзално? Или је и то била још једна у низу идеолошких метанарација? Отрежњење је стизало брзо и веома болно, бацајући тешку сјенку сумње на све видове предратног живота, и оне приватне и оне јавне1.

Тешко је не поставити питање: је ли се ишта раније могло рационално предвидјети или бар назријети, наслутити преко неких карактеристичних појава и знакова. Постављају га и аутори чије су књиге предмет овог рада. Из накнадне временске перспективе од годину дана, Радован Вучковић се присјећа једне знаковите сцене којој су он и супруга били свједоци на Башчаршији, а чији је актер био неки њима непознати локални лудак који је „не гледајући никог, него једино забуљен у тачку испред себе, понављао упорно и једнолично, у истим размацима речи: Српкињама забрањен приступ на Башчаршији на три километра даљине. Марш!2 Зашто баш Српкињама, пита се аутор и наставља: „Ваљда зато, одговарам самоме себи, што се из утробе Српкиње рађају будући Срби, па су лудакове речи ритуални сигнал затирања туђих корена, уништавања коренике. Још тада сам се почео осећати нелагодно и несигурно у овом граду који сам био заволео и свакакве слутње су ми се мотале по глави“.

——————————————————————————————————————————-

1 Већ 7. маја 1992, Вељко Којовић исписује ове јетке, самооптужујуће редове: „Осећам се као у затвореном лонцу на јакој ватри. Формиран је фронт око града, две линије, две војске, два непомирљива непријатеља, две мржње. Боже, често размишљам док немоћно посматрам даљину, да је било који босански медвед сишао у град са брда, а да је у граду почело да пуца, сваки би медвед побегао из града у планину. Само генерал Кукањац и ја бејасмо глуви и нисмо чули пуцњаву. Немоћан човек тражи сукривца па стога помињем генерала. Све је испланирано и све се десило и пре њега и без њега; одлази југословенска војска из овог града, није то више мој град: одлази из Босне и Херцеговине, није то више моја држава. А и они из Београда, конституисали Савезну Републику Југославију (од Србије и Црне Горе) и обзнанили свету да немају територијалних претензија према бившим југословенским републикама. А коме остављају мене и ове људе око мене? Зна ли ико на овом свету да човек може бити без свега осим без домовине?“ (Вељко Којовић, Крвава кошуља сарајевска /Друго, допуњено издање/; Глас српски, Бања Лука, 1999, стр. 35).

2 Радован Вучковић, Збогом Сарајево; Просвета, Београд, 1994, стр. 100. (