ПУТ (THE ROAD)

Један из чете оних који описују свијет након општественог помора, само што овај мало више описује човјекову осјећајну унутрашњост. Оно што нас чини људима, уосталом.

Због тога би се овај филм дао посматрати и као умјетнички, а не само као још један овогодишњи производ америчке филмске индустрије за широку потрошњу.

У овом филму добри момци не једу ни своју ни туђу дјецу и носе ватру у себи. Та ватра, као мотив између оца и сина који се самртно клате гурајући колица попут бескућника и социјално неадаптираних у данашњем времену, оно је што би требало бити добро у човјеку.

Ова цеста је више по унутрашњости човјека и ако има акције, она је потпуно реална. Онаква какву би човјек са дјететом био у стању да предузме. Обичан човјек, а не никакав натчовјек каквог иначе срећемо у овој врсти филмова, који оправдање за своју наднаравност има у средњем имену – Американац.

Наравно, има ту детаља за које су се постарали они који изазивају ратове од Косова до Украјине и назад до Словеније, као што је налазак једне постапокалиптичне лименке Кока-коле, што би требало да буде и контрастирана рекламна кампања нацерене породице око стола пуног брзе хране и љубави. Једнако као и ова америчка застава на плакату који је насловна фотографија овог осврта.

Ово је сив свијет у којем ништа више није живо. Дрвеће умире, животиње су већ помрле, људи једу једни друге. Ту и тамо наиђе и покоја очева реминисценција, сива или у колору. Сива ако је послије, а у боји ако је прије апокалипсе. Углавном на жену која је изгубила живце и оставила га са сином, изашавши у мрак и хладноћу да умре.

Већина сожерних тачака сценарија посједује бизарну застрашујућост могућег. Да, могуће је да жена толико пролупа и могуће је да то оде до те мјере, да је њен муж може само питати: Шта да њему кажем?

Себе углавном пита, након што је обучио сина да се убије помоћу пиштољске цијеви у устима и два метка која су им остала: Да ли ће моћи да га убије кад дође вријеме за то?

Син опет говори да би волио да буде са мајком. На потпитање: Хоћеш да будеш мртав? – син одговара са: Да.

У таквим околностима тешко је бити отац.

Можда би замјерка могла да се управи у смијеру да једно дијете, одрасло у свијету гдје људи једу људе, које се нагледало мртвих и глади, које се нагладовало и насмрзавало; не би баш могло да буде тако саосјећано и сажаљиво. Овај дјечак из филма је као било какво основношколско дерле у Сједињеним Ентитетима Сјеверне Америке.

Но, он је намјерно морао бити такве гротескне љепоте, да би што више нагласио бешћутну људскост која је прва ишчезла након апокалипсе. Отац не успјева у науму да га он одведе што јужније, али срећом успијева да наиђе на људе који га неће појести.

Судбина је таква да је два пута био на домак тога да сретне те људе који имају пса, а баш је пас био знак његовом оцу да морају да бјеже.

Тешко је, заиста тешко у таквим околностима бити отац.

Режија: Џон Хилоут, сценарио: Џо Пенхол