Пусти правог да уђе (Lat den ratte komma in)

У радничком предграђу Стокхолма, почетком осамдесетих, са мамом живи дјечак Оскар. Сложићете се, сви елементи претходне реченице стварају слику невеселе атмосфере, достојне најбољих остварења из наше фабрике чемери, популарно назване ”црни талас”.

субота, 2 јуна, 2012 / 07:25

Пише: Драган Вучић

Дјечак Оскар његује дугу, плаветну скандинавску косицу и редовни је добитник дневних батина у својој школи. Другови га малтретирају јер је слабић, како то обично и бива. Обезбијеђени су, дакле, сви услови за формирање једног младог психопате. Сходно томе, Оскар углавном ћути и дружи се са празним игралиштем поред своје зграде и повремено се окуражи, па се чакијом иживљава на дрвећу којим је Швед украсио своје површине за рекреацију. Породични проблеми, гомиле снијега и магле, такође прате његово одрастање. Пошто је млад за дрогу, која се намеће као прави избор у овој бајци од живота, Оскар манито прождире неке чоколадице.

Занимљиво, исте чоколадице се појављују током цијелог филма у више ситуација, па сам био слободан да закључим да се ради о неком њиховом ”еуро блоку” – слаткишу намијењеном за попуњавање нутриционистичких норми сиротиње. Пошто су у филмовима су аутсајдери предодређени да буду предмет симпатија неке рибе, па је једне ноћи, док је Оскар на игралишту падао у безнађе због батина које му слиједе сутра у школи, у његов живот, боса по снијегу, ушетала дјевојчица Ели. Да, боса. Како се момчић не дружи много са људима, није му било чудно што се са цуром виђа само ноћу и што она хода боса по снијегу.

Ели је, заправо, вампир, стар неколико стотина година. Па ипак је дијете, као и Оскар и са њим дијели усамљеност и несигурност. Њихова љубав је искрена, наивна и дјечија, само ту постоји велики проблем. Да би опстала, Ели мора да убија људе. У насељу, гдје живе људи са социјалне маргине и гдје се по правилу дешава ништа, низ убистава уноси приличан немир. И док му његова изабраница му прави покољ над комшијама, Оскар не види, или боље, не жели да види шта се дешава, баш као што окреће главу од школе коју отјелотворују батине и увриједе његових вршњака. Бјежи од стварности, рекла би чибава тинејџерка која слуша Нирвану. Поменути покољ дешава се у беспријекорној тишини зимских ноћи, методама убијања црпљеним из богате митологије овог поднебља. Ако волите хорор, нећете се разочарати.

Филм је снимљен по истоименом бестселеру шведског писца Јона Линдквиста који потписује и сценарио. Да је ријеч о пажње вриједном остварењу говори и чињеница да су Американци избацили римејк, јер је, забога, немогуће да се филмови снимају на неком језику који се не зове енглески. Иако је римејк побрао и неке добре критике, мислим да га нећу гледати. Цијеним да се оваква

радња савршено уклапа у смарачки живот нижих сталежа шведског друштва (мислим да је сулудо написати ”шведске сиротиње”) него у неко Ново Мексико и мекдонадс дјетињство америчких основаца.

Не вјерујте Љубивоју Ршумовићу. Љубав између дјеце може бити итекако изопачена.