Пуцањ кроз вријеме

Пише Жељко Свитлица

Биједа данашњег свијета

"Подијељена су мишљења о Младобосанцима", писало је 28.06.2014., на једном од великих паноа у центру Сарајева испред новог споменика папи Јовану Павлу II, па додато: "једни тврде да су терористи, а други да су видовдански хероји."

Сарајево је за Видовдан правило ушећерену представу за спонзоре своје искамчене изузетности и од стране других створеног и искориштеног статуса жртве. Зато се чини да догађај и није организован у Сарајеву. Само Принципови подочњаци са великог билборда на којем је стајао натпис на енглеском језику подсјећали су на сву порођајну муку борбе и слободе, а све остало је било "универзално и шарено" до непрепознатљивости.

У вијећници је свирала бечка филхармонија. Али, гдје је ту Босна? Шта је ту Сарајево?

Ако се Чабриновић није утопио прије стотину година након бачене бомбе, скочивши у Миљацку, мирне нека буду његове кости. Мутна Миљацка је сада све то однијела. Врлетни и занесени синови овог тла избачени су из Музеја Атентата кроз ве-це шољу и отишли низ ријеку. И то је добро.

/На слици: Превод? Исто је то/

Глумећи мулутикултуралност, грађанство и толеранцију, данашње Бакирово, Церићево, Орићево, Дивјаково, Ганићево, Анри-Левијево Сарајево није могло да прогута још једну таблету: да присвоји Принципа и прогласи га својим – љевичарем, грађанином, универзалним Босанцем.

Ако не ваља "про-српска, видовданска младобосанштина", могла се наћи нека средина, а не одмах прећи на ону другу страну.

Са одређеним процентом сигурности могло би се тврдити да данашњи Беч и Брисел не би имали ништа против умивене видовданске приче. Али Подаништво је предухитрило такве идеје, као, уосталом, и прије стотину година, када су људи овде бивали, како се то добро каже: већи католици од папе:

Према сопственом свједочењу, Милош Црњански је 28.06.1914. у Бечу пеглао фрак и спремао се за валцер, а вијест о атентату "није изазвала никакву констернацију, ни међу нама, ни међу Бечлијама, и музика је у Бечу до вечери свирала. Тек се доцкан неко сетио да је ућутка. Епоха валсева била је завршена."

Словенске студенте у престоници царства нико не узнемирава, а истовремено руља у Сарајеву руши српске куће и радње, убија и шиканира.

Те лекције нису научене ни до данас. Ничим се не емитује порука да је ово наш простор, моћници ишчитавају да је туђи/њихов. Простор гдје Мевлид Јашаревић пушкара по амбасади земље која је дебело заслужна за то што се он налази баш ту и пуца из увјерења из којих пуца.

Млади туристи са запада пуше наргиле по калдрми Ковача и слушају езане. Европа је платила и добила свој Оријент, ту под носом.

Град фестивала и излетиште холивудских глумаца које дочекују исти они који су дочекивали и џихад-ратнике најбоља је слика свијета; испод те маске и шминке – биједа духа дубља је него икад у раније. Уосталом, тај град је био само сцена, актери су дошли из крајина и брда.

То је тужно, али разумљиво као резултат једног времена које је започело пуцњима на ћошку код моста.

Каменом на цара

Ако је Принципов метак неометано прошао кроз мреже полицијских служби ондашње Европе – без обзира да ли су неке препреке намјерно склоњене – прошао је и одјекнуо и до генерације с краја вијека. Ми, с ове тачке, са згаришта епохе која је почела прије једног вијека, између осјећања и размишљања можемо бацити још једно свјетло.

Прије стотину година завршило се вријеме у којем је обичан човјек са "дна друштва" могао бацити бомбу на цара или принца, а да овај настави даље не обазирућу се, гдје га сачека метак бомбашевог друга. Сарајевски атентат је вјероватно посљедњи у којем је атентатор дјеловао из својих побуда и побуда своје групе – за идеале. Без обзира на оне који су то искористили.

Млади револуционари, патриоте, бунџије и анархисти 2014. године могу добацити до првих редова полицијског кордона који се туче с њима по свијету. Идеологије су прво сливене у групе, а онда су групе у завиности од идеолошких сврставања успјешно усмјерене у поткултуру па смо стигли до данашњих мишљења да би Гаврило носио мајице Че Геваре, слушао панк or something like that.

И то је тачно ако се данашњим аршинима измјери оно вријеме. А то води у грешку.

Данас Фердинанди мирно сједе у блиндираним ложама стадиона, а и када убијеш неког ништа не вриједи.

Принцип је био љут на српску чаршију у Сарајеву и хтио је да је "запали као шибицу", а данас би стао забезекнут пред чаршијом од стакла и бетона чији кровови сежу према небесима и која једнако и горе него ономад врши добру улогу душманина рођеном народу.

Стрипови испод клупе

Оно вријеме, иако неупоредиво теже за живот, нама је у сваком смислу било романтично. Малобројна школска омладина тада читала је много. Других медија осим књиге није било и књига је била све, па је била и једина забава и излаз.

Шта друго да ради млад човјек, студент, с почетка Двадесетог вијека, у слободно вријеме него да чита? Када се саберу животни услови ("ја сам син кмета…") и идеје из књига, са младим срцима и слободарским идејама усађеним у крв и гене, плус жива снага српске државе вољне да оплоди сан о уједињењу и слободи, ето историјских догађаја.

Младобосанци су испод клупе држали и кришом читали Гаћиновића.

Данас се са сјетом сјећамо, ох, тог напредног времена! када су се испод клупе мијењали стрипови – сјетите се рекламе за НИН: у гимназији су сви држали стрипове испод клупе, ја НИН – јер данас се испод клупе не држи ни НИН, ни стрипови, већ се мотају џоинти, гледају, снимају и шерују видео-клипови.

Као када беби у колијевци закачите звечку да јој забави пажњу, огромна маса свјетске младости данас има безброј звечки на располагању.

Данас је књига тек посљедња опција упражњавања времена. Слободно вријеме младих људи, тај огроман простор гдје тињају снаге и страсти, сливен је и усмјерен као лијвеком у разне и увијек нове и нове врсте забаве.

Младост забавља се по музичким фестивалима, безбрижна и опуштена (запуштена?) а такво понашање се узима за слободно, чак субверзивно и револуционарно. А то је успјех оних који су то успјели нацртати, од Вудстока па до Егзита: забава је побиједила!

"Хевинг фан" је дух покретач. Ако се не осјаћаш опуштено и добро као да ниси живио и преживио тренутак.

Прије једног вијека, нервозни, занесени, љути и млади уротници су уз посљедњи динар, тек понекад сједили у крчми и расправљали о идејама за које су дали живот касније. Мука је била њихов кредо, дати живот: врхунски циљ.

У збирци пјесама Симе Пандуровића "Дани и ноћи" Принцип је подвукао ове стихове из пјесме Данашњица:

И не створимо л ништа сами собом
Завршићемо бар јад ових дана
Бићемо, ипак, темељ својим гробом
Новом животу без данашњих мана
Бољем животу што бар нечем води
Ако не часном миру, оно рату
Ако не срећи, а оно слободи…

И јесу темељ.

Његов друг се касније, у тамници затвора, надовезао:

‘‘Будући…Слободна дјецо; зоро ноћи наше, кад се буду слободни и високи домови ваши оцртавали на истом небу, које је гледало патњу нашу и срам и смрт, нико неће помишљати да ти моћни темељи почивају на нашим костима.
…
Ваш ће живот бити обиље и радост као што је жетва и плод јесени, а наш пролази велик, тежак и мучан као прољетно сијање и рад’‘ (Андрић, Ex Ponto)

Код њих је било: слобода било какава, а онда ћемо видјети шта и како; код нас је: хљеба и забаве и за слободу ћемо лако.

Код њих је било: да се има једна своја држава (Црњански); код нас је: није битно каква је држава и чија је само да је добра плата.

И не можемо рећи да данас није боље. Наш писац, карикатуриста и сликар Мирко Вуковић у једном свом интервјјуу примјећује како су његови ученици-средњошколци, иако несклони књизи и промишљању током школе, након матуре задивљујуће спремни да се снађу у овим нашим животним условима. Раде свакакве послове, купе неки аутомобил, жене се.

Жилави су и способни за живот.

Хљеб, кров над главом, каква-таква сигурност, мало забаве, музике, јефтиног и доступног алкохола, очуване традиције дружења и опијања – слављења живота, а данас трошења истог – то је живот данас.

Животарење нам није ускраћено. У прошлом вијеку је (можда) убијена снага која нам није дала да о себи мислимо као о трећем свијету или другој Европи, као о другој фудбалској лиги и периферији. Убијено је самопоуздање да се изрази своја аутентична мисао и став, да смо и ми грађани свијета и да се можемо и смијемо мјерити и такмичити са осталима равноправно.

Препреке су биле превелике

Преживјели су завјет изнијели иза зјеница својих очију и чували га као ријетку птицу до краја.

Револуционари су тињали у ватри времена, а непријатељ је мантрао около и кувао чаробне напитке као стара врачара. Непријатељ се увијек враћао јачи, перфиднији, мудрији, лукавији и спреман на свашта. Непријатељ је уништио и снове и смијао се из мрака као хијена. Смијао се дилемама и унутрашњим борбама хероја и пјесника. Смијао се и искористио усуд овог простора и човјека: крв и братство, лом и дјелидбу.

Сила се организовала и планирала, а ми смо се завађали и дијелили.

Андрићеви "незвани"’, којима је викао да "шуте", пред уједињење Јужних Словена, били су гласнији, јачи и помогнути са стране. Сан о братсву је набијен на ханџар и запаљен. Нико се више ни не приближава било чему што мирише на заблуду.

Ко се данас завјетује великој идеји и каквој? Нико, и то је такође резултат, резултат шока и пораза. Дио смо свијета и времена у којем су умрле идеје. Прошли вијек је био шокантан.

Сила се крије и није више искрена и страшна као некада. Сила је научила и учила и постала препредена, и ко хоће да се бори против силе теже му је него икад. Сила тако лако и природно у своја кола упреже најгори домаћи шљам вежући га ланцима обостране користи.

Посебан и најјачи шок код нас осјећа се од догађаја у посљедњој деценији 20.вијека.

Истовремено са нашим старим мржњама овде је неочекивано грунула анти-цивилазација. Завађени и закрвављени, нисмо ни трепнули, а из сна о мирном животу и привида наступио је мрачни фајронт. Збуњено гледамо и забринуто машемо главом када неко каже: будућност. Као из прича о старим Индијанцима, плашимо се. Наши извори су одједном затровани, храна загађена, мозак и душа нападнути. Црно крило анти-човјечанске силе прешло је и преко ових села и према ономе што се слути у црним слутњама, наши ратови, клања и убијања су људске, наивне размирице. Јер "ће на крају човек јести човека као звер што једе звер, само са мање смисла."

Да ли ће нас рођена дјеца гледати звјерским погледом нечовјека?

Имамо школе и факултете, зграде и путеве, данас, 100 година од Принципа против силе можемо да се боримо животом, не рушењем и паљењем, већ пажљивом градњом и одржавањем пламена борбе. Борбе која је тежа: за њу треба знања, снаге, слоге и истрајности, за њу треба и лукавства и препредности, да се не варамо. Принципе треба пажљиво и мирно чувати у себи.

Јебе се свијету за Принципе.