Први судија достојан тог звања, од Дејтона до данас: Благојевић одбио пресудити по наметнутом закону

Милан Благојевић, судија Окружног суда у Бањалуци, одбио је да примијени Закон о привременој забрани располагања државном имовином Босне и Херцеговине, који је наметнуо високи представник у БиХ, што је први такав случај у домаћем правосуђу.

субота, 20 фебруара, 2021 / 18:40

За разлику од, рецимо Бранка Перића, колумнисте-спонзора парарелигиозних и антисрпских пројеката као што је Правда за Давида, а који је раније учествовао у провођењу безакоња ОХР, па и ових дана доносио политичке пресуде у смислу "напад на Осмицу је напад на државу"; Милан Благојевић се држи закона и устава.

И то је довољно да постане херој српског народа.

Сасвим је сигурно да судија Благојевић ово није учинио због политичког тренутка у којем се Српска обрачунава са одлазећим Инцком или по политичкој инструкцији, него "ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога". Како је већ у српској епској пјесми Урош и Мрњавчевићи описан идеал правде за овај народ.

Осим што то доказује неповољан исход за Град Бања Лука, пресуђен по другом, у домаћем законодавству утемељеном основу, на Фронтал.РС можете пратити фељтон Милана Благојевића под именом Уствноправна превара стољећа, који се управо бави проблемом киднаповања законодавних овласти од тиранске окупационе институције по имену ОХР. Наредне четири седмице емитујемо по један наставак сваког уторка.

У остатку, са више детаља о пресуди, иде вијест коју потписује колега Урош Вукић из Независних новина, а које су прве објавиле ову радосну вијест, да је у освит климатског прољећа у Српској, коначно омркнуло безакоње ОХР.

Од нечега се мора почети.

Ни Дејтон, ни Савбез не дају високом представнику право да намеће законе

У образложењу пресуде донесене 11. фебруара, а које је у посједу "Независних", судија Благојевић, између осталог, наводи да су овлаштења високог представника одређена Анексом 10 Дејтонског мировног споразума, с тим да ниједна од одредаба Анекса 10 нити било која друга одредба Дејтонског мировног споразума високом представнику не даје право да преузме законодавну власт у Босни и Херцеговини, тј. да намеће било који закон или други правни пропис.

"Такво право високом представнику није дато ни од стране Савјета безбједности Уједињених нација, пошто у том правцу не постоји ниједна резолуција тог органа. Ни Резолуцијом Савјета безбједности број 1031 од 15.12.1995. године високом представнику није дато право да овдје намеће било који закон или други правни акт", написао је, између осталог, Благојевић у образложењу пресуде.

У пресуди се даље наводи да тзв. Конференција за имплементацију мира нема право да овлашћује високог представника да у БиХ намеће законе или друге правне акте, тако да ни према домаћем ни према међународном праву високи представник нема права да се позива на било које закључке наведене конференције па ни на закључке те конференције из Бона 1997. године нити на закључке и декларације управног одбора те конференције јер такво право за ту конференцију није прописано ниједним правним извором унутрашњег и међународног права.

"Штавише, постојање те конференције није ни прописано Дејтонским мировним споразумом, нити другим међународним уговором, као ни било којим актом Савјета безбједности или других органа Уједињених нација", наводи се у образложењу пресуде.

У вези с разлозима за одбијање примјене закона који је наметнуо високи представник у БиХ, у пресуди се наводи и одредба члана 70. Закона о Уставном суду Републике Српске која даје право редовном суду да одбије примјену било ког прописа или општег акта због његове несагласности са Уставом.

Наиме, када је ријеч о самом спору ради се о томе да је град Бањалука пред Окружним судом у Бањалуци покренуо тужбу против Републичке управе за геодетске и имовинско-правне послове (РУГИПП) која је одбила да на град Бањалука упише право својине са 1/1 на земљишту на којем се између осталог налази и зграда Народне скупштине Републике Српске.

У том спору као заинтересована страна појавила се и Босна и Херцеговина путем Правобранилаштва БиХ која се у одговору на тужбу позивала управо на Закон о привременој забрани располагања државном имовином БиХ који је наметнуо високи представник у БиХ тражећи да се тужбени захтјев града Бањалука одбије као неоснован. На крају тужба Бањалуке је и одбијена, али не по основу тог наметнутог закона, већ по основу Споразума о питању сукцесије који је ратификовало Предсједништво БиХ, а за шта су раније сагласност дали и представници Републике Српске у институцијама БиХ.

Тим споразумом, између осталог, прописано је да ће непокретна државна имовина бивше СФРЈ која се налази на територији бивше СФРЈ припасти државама насљедницама на чијој територији се налази та имовина.



Оставите одговор