Први пут с мајком у мобил шоп

Освануло је тмурно и тромо октобарско јутро изнад мобилног шопа на Ханишту те давне 2002 године.

Пише: Данијел Михић

Мирис ране јесени се увукао под кровове и капуте ријетких пролазника, рупа гдје је била Ферхадија је заросила, посљедње лијене птице селице су журиле да стигну паперјасте небеске трамваје. Ја сам напунио 18 и по година и пошто сам већ кренуо у завршни разред средње школе мати је одлучила да ми купи мобилни телефон. Добио сам неки половни који мјесец раније али није готово ничему служио, јер му је екран био стиснут и непрегледан, а и типке од неке чврсте гуме које сам једва успјевао притискати. Мати је вриједно надничила цијело љето, одвојивши од уста читавих 200 км (то је тада било ко данашњих 500) па је одлучила да ми купи „прави“ телефон. Ја сам знао да то није довољно за Нокију 3310 која је тада била јако популарна и скупа такође, тако да сам мислио да ћу добити неки омањи јајолики ериксон који је имао игрице лавиринт и циглице. Дођосмо тамо, каже мати да погледам који ћу, ја изложене брзо прелетио очима а све погледавам на поменуту Нокију али она је коштала 249 км. То је било јако пуно новца, па мати пита „бил овај“ и „бил онај“ па „није ни овај лош, ни велики ни премали“, па каже „ти како оћеш“. Ја рекох дај да барем видим ону плаву Нокију, кад већ пипам друге. Пита мати бил тај. Рекох не би пуно је скуп скоро 50 км изнад планираног буџета. Мати засијаше уморне и брижне очи чисте попут извора на Средовцу, па из новчаника извади још једну црвену новчаницу скривене иза слике мене у плавој пиџами са Твитијем који грицка јагоду. Каже кад већ купујемо да купимо најбољи. Мојој срећи није било краја.

Гледао сам у телефон ко у свемирски брод, екран је био велик, слова тако лијепа и пуна, типке су свјетлиле, ивице су биле складне, ма био је савршен. У разреду је Мишко имао сличан само бијели (3330). Од њега сам преузео насловну слику Радована Караџића на којој је на ћирилици писало нешто скандалозно типа „српски херој“. Од мелодија сам преузео „Марш на Дрину“, „Ти не личиш ни на једну“, „Слобин дневник“ (иако му задњих пар тонова није најсретније искомпоновано. И нешто мислим од Аце Лукаса мада нисам сигуран. Од фабрички подешених тонова највише ми се допао „бадинеире“. Мислим да сам од тад заволио класичну музику.

Али тек игрице су биле сјајне. Змијице, нека свемирска и нека са шаком што пребацује лоптице из једне ћасе у другу. И ако пресауга онда горња шака убацује у твоје корпице.

Нокиа 3310 била је више од телефона. И данас је жива, тата је понекад користи. Мада јој је батерија ослабила (а могла је и по јефту дана да траје). Након неке двије-три године појавише се другачије нокије – са полифонским звуцима, екранима у боји, компликованијим игрицама, али ми се ни најмање нису свиђале. Нокиа 3310 је имала „оно нешто“.

И мислим да ће заувијек остати у сјећању цивилизације на измаку. Могли би њену слику научници послати у свемир да разњежи и неке друге облике живота. Ако постоје наравно…