Прва кандидатура, трећи блок и два концепта

Прелазак из старе у нову годину донио је прву кандидатуру за неку од инокосних функција на предстојећим изборима.

уторак, 4 јануара, 2022 / 17:03

Вјероватно најважнија општедруштвена користи одлуке ПДП да озваничи кандидатуру Јелене Тривић јесте прекид разноразних нагађања о томе да постоје сукоби око тога ко ће бити кандидат. То је постало већ исувише напорна. Будући да у ПДП немају више од двије особе које би могле изнијети терет такве кандидатуре, што је могуће бржи прекид дилема је логичан избор.

Оно што је остало недоречено јесте за који ниво ће се Тривићка борити, што је у медијима ненаклоњених опозицији представљано као посебно битан знак слабости. Уобичајена пракса подјеле функција обично подразумијева да снажнији коалициони партнер бира први за коју функцију ће кандидовати свог кандидата. Нешто слично се дешава приликом расподјеле министарстава у Савјету министара, гдје странка која има мандатара трећа по реду бира ресор који жели.

Разлика је једно у томе што се у Савјету министара жели постићи равнотежа три народа (онај ко има предсједавајућег тако добија мање снажна министарства), док је у случају СДС и ПДП првенство избора предност која проистиче из разлике у политичкој снази странака.

Предсједник ПДП Бореновић је рекао да је њихова жеља да се Тривићка бори за мјесто предсједника РС, али у томе није изричит и препустио је одлуку на партнерима. И та изјава се не коси са увријеженим, али ничим јасно поткријепљеним очекивањем у јавности, да ће СДС тражити кандидатуру за Предсједништво БиХ.

Ако се сјетимо да је из опозиционих редова поручивано да ће кандидате одредити испитивања јавног мнијења, кроз ту призму се може анализирати избор Јелене Тривић. Она није најпопуларнија личност у опозицији, али није неко ко антагонизује бирачко тијело.

Језиком анкета, у којима се испитаницима нуди да политичаре оцијене од један до пет, она нема највише "петица" али има најмање "јединица", те велики број оних који о њој имају неутралан став. Из тога произилази логика да је током кампање лакше оне који су у "средини" претворити у ваше гласаче, него се трудити да гласаче приволите за другог кандидата, уколико га критична маса оцјењује негативно.

Обзиром на такву тактику, кандидатура је могла доћи и раније, јер је сваки дан кампање и истицања кандидата неопходно за стварање препознатљивости и навикавање бирача. Разлог зашто се то није десило је двојак. Са једне стране амбиција Драшка Становуковића је постојала, иако је раније као договор постигнуто да он и Јелена размијене подршке, прво она њему током избора за градоначелника Бање Луке, а он њој за предсједника Српске. Са друге, ту је пометња коју је направило прикључивање ДНС опозицији.

Избор Јелене Тривић, почетног противника придруживању ДНС опозиционом блоку, једна је од јасних порука "старе опозиције" према новом партнеру. Њене ријечи да ДНС тек треба да се докаже као опозициона партија биле су очито превише болне за Ненада Нешића, који као и сви у ДНС сматра да су губитком фотеља које им је ускратио СНСД поднијели највећу могућу жртву која је замислива не само у политичком, него и у животу уопште. Због тога су се у опозиционим редовима поставили као условљивачи који траже мјесто премијера након избора. Када то нису добили, упутили су критику да опозиција "дијели функције којих нема".

Данас ДНС уздржано тврди да ником не дају бланко подршку, док је Нешић навео да ће о подршци Тривићки размислити уколико је она затражи. Што је вјероватно рано постављање оправдања да подршку не дају. Такође, медијски савјетници ДНС су очито дали инструкцију да се почне користити фраза "трећи блок". Она обично има позитивне конотације код неопредијељених бирача у случајевима када је политичка сцена превише поларизована. Додуше, у Српској имамо дуго временско трајање и бројне примјере да је ама баш свако ко је наступио на политичкој сцени са причом како жели да буде између постојећих блокова, без грешке врло брзо завршио на кориту власти, чим им је бачена прва помија.

Ако сама синтагма "трећи блок" није довољно упозоравајућа, назнаке да би тај блок ДНС правио са провјереним "електричним зечевима" који се више од деценије препакују у различите напредњачке "странке" говори довољно. Као и то да Нешићеви сарадници активно улажу новац у послове на Јахорини, у чему би имали огромне проблеме да представљају било какав проблем за СНСД.

Много је више аргумената у прилог томе да Нешић и ДНС нису никаква опозиција, али то није долазило до изражаја искључиво јер су добили непропорционалну подршку БН телевизије. Прва демонстрација шта се може десити ономе ко се успротиви била је још током локалних избора 2020. када је Маја Драгојловић Стојић доживјела медијску шикану јер је одбила идеју да се одрекне властите кандидатуре за градоначелника, те подржи ДНС-овог кандидата Родића. И након тога су многи опозиционари схватили да до дистанцирања неће доћи ни брзо ни лако.

Трећи дио слагалице опозиционе политичке сцене су СДС и Небојша Вукановић. Предсједник СДС Мирко Шаровић покушао је шалом релаксирати ситуацију изјавом да ће покушати да Вукановића учлани у СДС. Статут те странке предвиђа да њихов кандидат за највише функције не може бити неко ко није члан странке. Вукановић тврди да би гласаче разочарао ако би "прихватио" комад пластике, која по њему не значи ништа, и подсјећа да су чланови били и Калинић, Чавић и Тадић, па су прешли на "мрачну страну".

Вукановић се одраније ставио на располагање као кандидат, стављајући као услов једино да се сви око тога сложе. СДС нема до краја профилисаних кандидата, али може да их створи уколико са кампањом крене на вријеме. Што вријеме више пролази, већа је могућност да се кандидатура предсједника странке Шаровића наметне као једини исход. Друга могућност је његов противкандидат у унутарстраначким изборима Милан Миличевић, који такође игра на карту свјежине и неукаљаности која треба да привуче оне неутралне гласаче. Једино што је његова тренутна препознатљивост на нивоу цијеле Српске значајно мања него у случају Јелене Тривић.