Проф, звонило је за велики одмор…

У спомен на професора Божу Марића, афористичара и сатиричара (1952-2013).

Свака генерација, па тако и ова моја – иако није остало много од ње у варљивом сјећању – има професоре због којих ће средњу школу памтити као игру у којој нису биле нарочито битне Талесова теорема, суматраизам, Омов закон. У оно вријеме поштени ђаци, а таквих тада бијаше много, нису марили за алдехиде и кетоне, ерозивне површине и бескичмењаке. За Француску буржоаску револуцију, зачудо, јесу. Али, не због гиљотина и сличних плусквамперфеткних посластица које су повремено разбијале монотонију историјских лекција. Да није било Боже Марића, а о њему је, заправо, овдје ријеч, са историје би се бјежало више и боље него са часова мртвог језика!

Било је то овако: након двадесетак дана наставе у првом разреду (још вучица није подојила Ромула и Рема!) јавила се разредна свезналица Лана да одговара. Божо прихвати понуду. Кити Лана и везе, проф слуша и тек понекад убаци, опрезно, са крила, покоје питање. Лана прича и прича, не прескаче зарезе са предавања, камоли реченице и мање битне пасусе и након коначне, финалне тачке, Божо јој, широким наклоном, уписа – четворку. Збланути ми, збланута Лана.

– Професоре – једва рече она – ја нисам задовољна.

– Нисам ни ја – одговори Божо лаконски попут Леониде и настави да удара темеље Спарте.

А бијаше и ово: млада марва је осјетила да ће за два-три мјесеца завршити муке по средњој школи, па се дала у бехут који ни смркнути замјеник директора Веселин Белензада није могао да прекине. Божо је негдје на линији са уморном српском војском, биће да јуриша на Цер, и када је галама у разреду заглушила швапске топове он се окрену, остави креду на катедру, руке прикуца на бок и рече:

– Молим вас да издржите још два мјесеца, а онда к’о стока!

Божина супруга Јасна, позната под кодним именом Штрумфета, предавала је и данас предаје у Гимназији ликовну културу. Задесило се тако, чини ми се у трећем разреду, да је у учионицу послије њежнијег долазио и јачи пол обитељи Марић. Проф се, као сваки поштен Србин, панично плашио промаје и с врата је једаред скочио на прозор као на непријатељски ров митингујући страсно:

– Овако и код куће: Јасна отвара, ја затварам!

И још једну ријеч, кад смо већ код презимена. Бескрајно духовит, о чему свједоче хиљаде стомачних грчева на часовима, једног дана, када је делегација IV9 дошла пред зборницу да га моли да одгоди испитивање за сљедећи час због писменог из математике (додуше, касније смо и Ралета смотали да нам откаже писмени због испитивања из историје!), није хтио да изађе пред нас.

– Молим Вас, можете ли замолити професора Божу да изађе? – питали смо професора једног, другог, па трећег. Боже нема. Када је већ звонило ето га и проф са дневником. Ми га заустављамо и питамо зашто није изашао када смо га звали.

– Зато – вели он – што нисте потрефили име.

Ми се згледамо. Како, мајку му, нисмо погодили име? Каква је сад ово ујдурма? Божо Марић је Божо Марић, не може да буде неко други! Или може?

– Моје име је, господо ђаци, од данас Тео Марићи!

Причу прекида матурски плес, а наставља се, годину или двије касније, у Снеку.

Да, познавао сам Божу Марића, сједио сам с њим небројено пута у кафани – у Либертасу, код Руже или на Фрушкој Гори, сасвим свеједно. Пило се – не баш увијек – до зоре. Растко, професор математике, возикао нас је кући у тада тек купљеној, бијелој Лади. Или је ловио таксисте по околним паркиралиштима, јер ниједна диспечарка није хтјела да пошаље возило пред "знате ону кафану што се налази код Гимназије, а није баш ту, него одмах поред, иза оних гаража, нас је тројица и конобарица, а она је, је ли, управо закључала и хладно је, па ако би могли мало да пожурите".

А онда се, у неки час, веселом друштву придода, као разломак ионако компликованој једначини са двије непознате, Анђелко Глушац, професор физике и предсједник Планинарског друштва "Гора", друштва којем је проф Божо без остатка припадао и које је са истом жестином припадало њему. О ситни сати, о крупна истино која си се кроз смијех таложила, попут влаге, по ћошковима Либертаса!

– Знаш, Дака – прича ми проф – ови нови ђаци се брзо уморе на часовима, брже од нас, професора. Униште их стална испитивања, контролни задаци, задаће. Скроз, како ви млади кажете, тену. И када њихова депресија у резигнацију утекне ја им кажем како Гимназија може бити итекако занимљива. Па им испричам како си ономад на екскурзији у Караташу дирао ону жабу и замало осплијепио или како ти се, као оном малом дебелом на филму, ојела гуза на фрзшкогорском маратону – прича проф и одмах пада у дуг, бесконачан смијех, смијех дјетиње искрен, невин и срдачан.

Касније сам доживио нешто што ријетки ријетко доживљавају и на то сам поносан до неба: у два наврата сам био рецензент профовим књигама. Први пут за књигу афоризама Први, с десна, а потом и за књигу епиграма Претјеривања. Намјеравао сам, мјесецима већ, да пишем о књизи епиграма, али сам тај посао непрекидно одлагао, ни сам не знам зашто. Сада се, на овај начин, без иједне ријеч о афоризмима и епиграмима Боже Марића, опраштам од њега.

Находало се, добри мој професоре, понекад – не баш често – и запјевало и тешко да ћу некада моћи да наздравим зеленим Нектаром, а да се Вас не сјетим.

Сретан пут, проф, и одмарајте се тамо гдје је, надам се, будућност једина историја!

Ваш Горан Дакић