Проф. Алекса Милојевић: Спријечити колонизацију Херцеговине!

Умјесто ове туђинске, колонизаторске потребно је развити властиту, ослободилачку текстилну индустрију у Херцеговини.

Пише: Алекса Милојевић

Објављена је вијест (Независне новине, 27.12.2012. године) под насловом:

„Билећанка“ добила новог власника

„Привредно друштво „Никола Тесла“ из Бања Луке купило је дио бившег производног погона „Билећанка“ у којем ће бити центар за обуку за рад у текстилној индустрији Херцеговине.

Вршилац дужности директора Привредног друштва Драган Вучетић рекао је Срни да ће тај погон бити опремљен новим машинама и да би обука најмање 2.000 људи требало да почне у марту наредне године. Њемачка текстилна индустрија у источној Херцеговини намјерава да отвори један кластер од 2.000 радних мјеста.

„У погону ‘Билећанка’ за нашег стратешког партнера спровешћемо вишемјесечну обуку кадрова да бисмо на тај начин постигли високу продуктивност и обезбиједили трајни опстанак инвеститорима на овима просторима“, истиче Вучетић.

Нова радна мјеста требало би да буду отворена на подручју Требиња, Билеће, Берковића, Невесиња и Љубиња, гдје су почелида раде пријавни центри у којима се могу евидентирати заинтересовани радници. (Срна)“

Ниејмци су напустили ову врсту сарадње са Кином и сада ту своју производњу преносе у Херцеговину.

Они који намјеравају да ово ураде вјероватно очекују опште одушевљење и захвалност. У оволиком јаду обезбиједити 2.000 радних мјеста прави је економски подвиг. На жалост у јаду своје незапослености такo мислe и многи који очекују овај посао. Нису сретни али је незапосленост још веће зло. Ту је управо суштина проблема.

Прво нас 15 година уништавају домаћи издајници, домаћа издајничка власт, потпуно нас осиромаши и онемоћа, прогласи нас неспособним да сами било шта направимо и продамо, да би онда позивали странцре, да нас такве никакве запошљавају за најмизерније наднице на свијету, ниже и од кинеских. А ми јадни у тој својој немоћи, присиљени неимаштином, на то пристајемо. И захваљујемо се на томе. И поред тога што јасно видимо да странац уз помоћ наших „добротвора“ долазе овдје само због ниских надница које ће нам попити и онo мало крви што је у нама остало. Исцрпљујући младост, тим ниским надницама, тешко да ће ико доживити одлазак у пензију. Пријевремено ће се разбољевати и масовно умирати. Услова за лијечење неће бити. То је горка, јадна и тешка судбина коју нам доноси постојећа власт са оваквим „спасилачким“ пројектима.

Само зато што ће неки у овом посредовању добро да зараде и учврсте се у власти.

Зар заиста мора овако бити и има ли других и другачијих излаза. Оних који ће нам сачувати достојанство, сачувати народ од пропадања и уништења. Оних која ће нам вратити поуздање, стваралаштво, могућност да сами, организовани у властитим предузећима, производимо властите производе које ћемо продавати на домаћем и иностраном тржишту. Као што смо то недавно тако успјешно радили.

Шта је са нама? Зашто смо сe, пред ким и у име чега оволико сагнули, савили, пали? Па изгледамо оволико немоћни до пристајања и на колонијално ропство, колонијални најамни положај, какав нам се овдје нуди.

Моралност народа и неморалност власти

Сав наш проблем је у високом размаку између моралности народа и неморалности власти. На основи изузетне моралности народа израста изузетно неморална власт, спремна чак и на биолошко уништење народа, што се већ увелико догађа. Зар је могуће да власт доводи странце који ће тако немилосрдно исцрпљивати ове раднике за најмизерније наднице на свијету и да то проглашава својим успјехом. Да их гледа како се мучи, да је то не додирује, не боли.

То је управо основно морално питање ове власти. Доносити зло народу, а представљати то својим изузетним успјехом, недостижним добром. Власт која је путем ове злочиначке приватизације уништила сву привреду, наша предузећа у којима смо до јуче сами стварали властите производе, са којима смо тако успјешно конкурисали онима који нас сада подјармљују да за њих радимо. Нама мрвице, мизерне наднице, а они да односе богате профите. У савезу са нашом власти која се показује тако доброчинитељском.

Непрекидно се питати какав треба да будем, шта да учиним па да будем користан другима, да другима буде боље, основно је морално питање. А да би се таквим било нужно је волити силно, неизмјерно. Када би ова власт бар мало волила овај народ, људе у њему, зар би могла да им чини сво ово зло. Да им продаје и уништава предузећа која су сами створили, а њих да оставља без посла немоћне да било шта учине са собом. И да то проглашава успјехом и напретком. Да би их на крају гурнула у овај исцрпљујући колонијални најамни положај. Текстилна индустрија и текстилни радници су симбол колонијалног ропства, који симбол се досељава у Херцеговину.

Скоро бескрајна моралност народа на једној и скоро потпуна неморалност власти на другој страни основни је наш друштвени, а онда и економски проблем. И то управо овдје у Херцеговини.

Овдје се вјеровало својој власти, својим вођама. Вође су биле оличење моралности и жртвовања за народ, што им је народ узвраћао бескрајним повјерењем и одазивањем на сваки позив. То је ехо нашег историјског епа који се данас изгледа све више претвара у злослутну јеку. Зар је могуће да власт толико ради против народа, да је издаја основни модел владања. Испуњавају се туђински, а не захтјеви народа. Туђинско (Европска Унија) је начин доласка и останка на власти, начин њеног учвршћивања. Што је више провођења туђинских захтјева власт је чвршћа и стабилнија. Али и окрутнија према народу.

То овај народ може веома тешко да схвати и прихвати. Да буде сумњичав према домаћој власти. Да вјерује да то није домаћа власт, иако таква на први поглед изгледа и упорно се таквом настоји да представи. Таква је по својој појави, спољном изгледу, а туђинска по суштини, по резултату којег остварује. Да би то схватио народ мора да изађе из своје историјске љуштуре, да се пресели у садашњост. А то овдје, управо у Херцеговини, мора се признати, није једноставно. Због историјских наслага традиционалне моралности, која се овдје његовала. Ипак изгледа да се мора. Што прије то боље. Да не буде прекасно. Власт се мора контролисати, провјеравати не по изгледу (домаћа) него по резултату (страна).

Да је домаћа, зар би могла да пристане на приватизацију која представља прворазредни чин националне издаје и која је, по резултату, равна економском геноциду над властитим народом. То је најмасовније сатирање и убијање овог народа (пријевременом смрћу због сиромаштва) на којем се упорно истрајава већ пуних 15 година. Све док траје та врста налога странаца као услова останка на власти. Да би се на крају завршило у колонијалном ропском раду какав се сада предлаже у Херцеговини.

Народ тешко може да схвати величину издаје и величину неморалности да је то све учињено да би једна непојмљива политичка амбиција (Милорад Додик) дошла на мјесто предсједника Владе од када свој останак и учвршћивање на власти гради управо на уништењу народа, потпуно, до краја. А на површини, да би прикрио своја злодјела, неизмјерни, несмирени патриота. У суштини нова и све већа издаја заснована на расту завада са другима, што је призивање нових невоља.

Моралном народу и моралним људима тешко је схватити и прихватити количину неморалности домаће власти. У непосредној прошлости, у садашњости и пријетећој будућности. Па ипак имајући у виду све што је учинила за прошлих 15 година, сву ту величину зла којег нам је донијела није тешко повјеровати да је у стању да учини и оно најгоре последње у којем правцу је запела из све снаге. Након што нам је уништила привреду, продала, задужила нас, бескрајно осиромашила, одузела нам наду и достојанство, постојећа власт је запела из све снаге да прода и оно последње – наша природна богатства и тако, уз помоћ странаца, да трајно овлада над нама, да трајно остане на власти. Тако је било свугдје па зашто не би и овдје. Ако јој се дозволи.

Тешко је схватити али је неопходно прихватити голу историјску истину. Сва зла потичу од домаће власти. Ни један народ није доспио у колонијално ропство, а да га у то није гурнула домаћа власт, да то није домаћих руку дјело. То је опомена коју не треба занемарити.

Промијенити пут

Једини пут спасења је да се напусти пут постојеће власти и пређе на сасвим нови. Умјесто продаја појединцима и очекивања да ће нас појединци са својим малим и средњим предузећима увести у свијет благостања, што је потпуна економска бесмислица, потребно је окренути се масовном акционарству и сувласништву радника, као јединој поузданој основи развоја. То је својина која односи економске побједе и на којој је заснован успјешан развој Запада.

Сва величина издаје и јест у чињеници да је домаћа политичка амбиција да би се допала власти (Милорад Додик као предсједник Владе 1997. године са само два посланика) била спремна да изврши налоге странаца да се овдје, путем приватизације, оствари историјски превазиђена ситносопственичка својина и тако уништи домаћа привреда.

Сада када је све уништено предајемо се у руке странаца да за њих радимо за ропске наднице. И то нам постојећа власт представља као свој изузетан успјех, што се односи и на рад текстилаца за потребе Нијемаца у Херцеговини.

Реприватизација

Приватизација Милорада Додика која нас је уништила, која је оличење његове издаје и неморала, потребно је што прије гурнути у страну. Како још увијек није могућа темељна измјена Закона о приватизацији, потребно је то урадити у појединим дијеловима, тамо гдје се покаже могућим. Процјењује се да би то било могуће учинити на примјеру текстилне индустрије у Херцеговини. Умјесто рада за Нијемце потребно је кренути другим путем. Потребно је основати властита текстилна предузећа и умјесто рада за странце почети радити за себе.

Потребно је реприватизовати досадашња текстилна предузећа или основати нова. Реприватизација је процес који се састоји из три дијела:

подјела радницима неплаћеног дијела капитала у поступку приватизације
јачање управљачке улоге раднике
заштита малог акционара.

Вратити отето

Вриједност која у поступку приватизације, није била плаћена, потребно је подијелити радницима. То је основа остварења сувласништва радника. А радници су, доказано је, најбољи власници. О томе, уз остало свједоче и САД, које дају милијарде долара да би раднике увукле у сувласништво, у чему се за прошлих 40 година увелико успјело.

Јачање управљачке улоге радника у САД се остварује преко њиховог капитал учешћа. У Европи се то остварује силом закона. Надзорни одбори су у 13 земаља Западне Европе састављени од представника радника и инвеститора. Потребно је напустити нашу праксу бирања у надзорне одборе политичких представника и у њих бирати раднике и инвеститоре.

Заштита малог акционара је први услов акционарства. Потребно је напустити постојећу праксу сразмјерности управљачког и власничког права, чиме се даје управљачка предност крупним акционарима, што онемогућава акционарство. Нужно је одвојити управљачко од власничког права. Да би се то остварило потребно је додијелити иста управљачка управа акционарима са веома различитим износима улога. Једно од рјешења може да буде додјељивање подједнаких управљачких права свакој групи акционара (крупни акционари, ситни акционари, радници, државни фондови, приватни фондови, банке, осигурања и слично) која појединачно учествују у укупној вриједности капитала са више од 5 %.

Ако би се извршила реприватизација текстилних предузећа у Херцеговини, на овим основама, сигурно је да би била економски успјешна. Свугдје гдје предузећа послују на овим власничким основама су успјешна, што би сигурно било и овдје. Тиме би се избјегла пријетећа колонизација Херцеговине. Потребно је скупити сву политичку снагу да се ово оствари. Постојећа власт је запела из све снаге да оствари коначну колонизацију Херцеговине, али и цијеле Републике Српске. Важан корак те колонизације у Херцеговини је развој колонизаторске текстилне индустрије радом за Нијемце.

Умјесто ове туђинске, колонизаторске потребно је развити властиту, ослободилачку текстилну индустрију у Херцеговини. То би био важан корак и ослобађања од домаће колонизаторске власти.