Продам вола па купим ренола (басна)

На основу лицитације и познавања ситовације ликове оживио: Зоран Јанковић (Радња басне дешава се у штали Ш.Г. „Сјемећ“ Рогатица Ј. П. „Шуме Републике Српске“. Вријеме садашње. Пред саму лицитацију за продају волова. Може се приређивати и као игроказ. Монолог или рецитација. Па чак и као поучна позоришна представа. Мада би се понајприје могло рећи да […]

четвртак, август 30, 2012 / 17:06

На основу лицитације и познавања ситовације ликове оживио: Зоран Јанковић

(Радња басне дешава се у штали Ш.Г. „Сјемећ“ Рогатица Ј. П. „Шуме Републике Српске“. Вријеме садашње. Пред саму лицитацију за продају волова. Може се приређивати и као игроказ. Монолог или рецитација. Па чак и као поучна позоришна представа. Мада би се понајприје могло рећи да је у питању драма. Проблем представја једино то ко ће од нас десетак хиљада рогатичких волова да глуми „лот 1“ „лот 2“ „лот 3“ и „лот 4“.

Кулисе, једне јасле. Празне. Дебели ланци за везање „лотова“ што су се некад звали волови. Једна лимена канта за воду. Празна. Једна канџија. Што већа и што јача. Од воловске коже. Да што више одјекује кад се њоме пуцкета. И да што више боли. Двије макете рено(л)ових камиона. Двојица јаких статиста у црним костимима који носе макете имитирајући вожњу камиона.

Главни глумац – Миле. Било који. Важно је да је што мањи и што неугледнији. А што љући и што бјешњи. И да мало личи на пекинезера. То су предуслови за аутентичност лика. За уживљавање у улогу. Инспицијент игроказа – Миле. Није „онај“, а није ни „овај“ „има паса осим шарова“ рекао би народ. Може и неки други Миле. Само да је из Милове штале. Суфлер – Миле. Опет „има паса осим шарова“. Алтерација главне улоге – Миле. Ма не „тај“ ни „онај“ него неки трећи Миле, опет „има паса осим шарова“. Добро, де више доста са овим псима и шаровима, ово је, ипак, прича о воловима. И њиховој продаји. Крећемо. Тиииишиииина, молим!!!)

Мали Миле а Велики Шеф улази у шталу. Командује.

– Основно Стадо миииииии-рноооо. По лотовима рааааа-зброооојс!

– Муууу, лот 1, радни во Цветко, вриједност 1.890,80 КМ, шепав у обје предње ноге, глув на лијево уво, за предизборне напоре спреман, муу!

– Муууу, лот 2, радни во Шароња, вриједност 2.175,70 КМ, крезав, сипљив, и без пола репа, за предизборне напоре спреман, муу!

– Муууу, лот 3, радни во Милоња, вриједност 2.373,30 КМ, бос на три ноге и ћорав у једно око али јак ко небудипримјерено во, за предизборне напоре спреман, муу!

– Муууу, лот 4, радни во Цветко И, вриједност 2.217,80 КМ, ништа ми не фали осим једног рога и килаже, за предизборне напоре спреман, мууу!

(Рапортирају волови. Мали Миле шета два круга испред њих, са рукама на гузици. Једва им је до ку…, пардон, до стомака, па се све пропиње на прсте да је вишљи. Да се види ко је коме овдје шеф. Волови крупни а Миле Мали. Застане, окрене се лицем према воловима, даје им „на мјесту вољно“. Пуцне канџијом изнад њихових глава, за сваки случај. Тек онако. Стока је стока, навикао је он тако са својим радницима. Пардон, са Основним Стадом. Па онда поче да држи говор.)

– Другови есенесд… ја мене будале, ко да сам на партијском састанку. Кххх, кххх…

(Пошто је воловима и даље до ку…, пардон, до истог мјеста као и раније преврне Миле Мали лимену канту из које се волови поје па стаје на њу. Сада је мало вишљи али и даље мањи од волова. Отприлике им је до под реп.)

– Поштовано Основно Стадо, дошло је вријеме нашег тужног растанка. Годинама сте ми вјерно служили, извлачили сте и најтеже смрче за оне моје личне пословне партнере са Сокоца и из Власенице, ма како које, оне што растаљујемо смрчеве кубике. Били сте добри и ником нисте ни ријечи рекли да сте сваке године извлачили за четвртину више обловине него што је законом дозвољено одсјећи. Радили сте понекад и ноћу. Довлачили сте обловину на ону моју бренту на Брдинама; ону што би требало да је запечаћена а она једнако реже. Поткријући реже. Годинама сте закидани за зоб и за сијено, а све сте то јуначки трпили. Стиснули сте зобницу и кад ми је требало да купим себи службено ауто. Једно, друго, треће… Зарадили сте ми за швалерке под старе дане, једну, другу, трећу…

(овдје Миле мало застаје, шета испред волова. Пардон, лотова. А они га вјерно прате погледима. Он размишља. Има мало проблема са концентрацијом од како је ударен мокром чара… пардон, дреновом палијом по глави. Чешка се по мјести гдје је добио ударац од таличног нападача. Блиског њему. Застаје у ходу. Присјећа се.)

– Аха… вриједно сте ми теглили и вукли годинама. Захваљујући вама и оморама које нам је Бог дао постао сам најбољи менаџер у шуми. Пардон, у „Шумама“…

Ма шта сам се ја овдје распилавио са вама ко да сте ми гласачи. Или да сам у Бањалуци код Великог Имењака. А он ми је рек’о да до избора народне паре трошим ко своје, а ако ме ко приупита да га њему пошаљем. Него… знам ја како са вама треба, ко и до сад што сам говорио и радио: слушај ‘вамо стоко сточија.

Били сте ми добри док сте ми требали. Сад ми више не требате. Ко вас сад јБИИИПе. Ништа ми за изборе помоћи више не можете. Који ћете ми сад мој кБИИИПац. Ко год ми за изборе ништа помоћи не може набијем га ја на кБИИПац. На мали кБИИПац. ЈБИИПе ми се што сте ми ви зарадили паре па сад могу да правим путеве, базене за воду, да обећавам народу куле и градове. Ко их јБИИПе кад су глупи ко и ви па ми вјерују. Добиће од мене кБИИПац ко и прије избора. Красни кБИИПац. Само да добијем то јеБИИПно начелничко мјесто, никог више видјети нећу. Посебно нећу вас. Ко што нисам ни до сад. Ви сте били и остали стока са којом ја могу да радим шта хоћу. Не требате ми више па ћу зато да вас продам ко и оних глупих 300 крава и волова из „Агрокомбината“ што сам прод’о за јефтине паре. М’рш стоко јБИИПна, матер вам јБИИПм глупу, сточију, покрепајте боли ме кБИИПац“ за вас!

(Миле одлази. Лотови плачу углас и вичу:)

– „Јоооој, куку нама. Не продаји нас Милееееее. Немој, матере ти. Немој Олге Ти. Кандидатске Ти листе немој. Немој прије ти пријатељске. Немој, имењакове Ти подршке. Ако нас продаш дабогда народ ишао за тобом ко некад за Бором Вељовићем и викао „прод’о Миле волове па купио ренолове“! Не продаји нас, Миле, дабогда ти скочила камата на она орочена средства у банци. Дабогда сва Рогатица била твоја. Дабогда ти општина не затражила оних 800 хиљада марака што јој дугујеш по основу сјече шуме. Немој, Милеееееее, дабога био Миле умјесто Рала, па онда Миле умјесто Мила. Немој, Милееееееееееееееее…

(Миле одлази са сцене и не осврће се на вапај волова. Све нешто себи говори у браду: БИИП, БИИИИП, БИИИИИИИИППП. Волови, пардон, лотови падају и отресају ногама у самртноме ропцу. Од туге умиру. Птице умиру пјевајући, волови умиру мучући. На бини се појављују два рено(л)ова камиона под пуном туражом и газе преко волова. И не погледавши прегажене волове одлазе за Милом. У непознато одлазе. Ићи за њим одувијек је био пут у непознато. Чује се само још кркљање волова на издисају. Пада завјеса. Публика нијемо посматра спуштену завјесу пуних десетак секунди. Иза завјесе излази „зечица“ и дуже увис таблу на којој пише „аплауз“. Публика аплаудира. Завјеса се размиче, провирује Милова глава и галами на публику)

– „Ко и вас јБИИПе. И ви те сви обична јБИИПа стока!

Публика виче:

– Уууууаааааа, Милеееее, лоооповееее!

Неко одвлачи Мила са бине. До публике допире глас:

– Воле један глупи! То им смијеш говорити тек кад прођу избори!

Режисер излази на бину и дере се:

– Крааај, крааај, крааааааај. Био је већ крај. Ово се не пика. Заборавите ово што сте посљедње чули.



Оставите одговор