Проаустријски човјек: Како је краљ Никола издао српску војску на Гласинцу

Лазар Рашовић, пуковник црногорске војске у Првом светском рату, пише о предратној и ратној политици црногорског краља Николе Првог Петровића, оцењујући је проаустроугарском.

Приредио Слободан Јарчевић

Сведочи да господар Црне Горе није на овакву спољну политику био приморан непосредном опасношћу од аустроугарске агресије на Црну Гору и Србију 1914. године, како би се то, на први поглед, могло закључити. Уверава да је оваква одлука краља Николе уследила пре почетка Првог светског рата – одмах после победа балканских савезника над Турском 1912. и Бугарском 1913. Рашовић закључује, једноставно, да је краљ Никола с предумишљајем пристао на спровођење аустроугарске политике на Балкану. То је подразумевало пријатељство Беча и Цетиња – на штету Србије, чак и у околностима рата између Аустроугарске и Србије. Рашовић препознаје дубљи смисао такве политике – чврсту одлуку краља Николе да одустане од успостављања српске државе на свим српским земљама и да избегне, већ наговештено, уједињење Црне Горе и Србије. За узврат, уздао се у награду Беча – проширење Црне Горе и премештање престонице са Цетиња у Призрен. Наравно, то је значило да се Црна Гора не би супростављала ни евенуталној аустроугарској окупацији Србије.

С оваквим опредељењем, краљ Никола ће тумарати беспућима две ратне године, 1914. и 1915. У та беспућа ће повести и Црногорце, трујући им српски дух својим противсрпским опредељењем. Но, све до покретања аустроугарских трупа на Србију и Црну Гору, краљ Никола се трудио да своје понашање усклади са снажним присуством српског идентитета код Црногораца. Зато је морао да објави рат Аустроугарској, кад је ова напала Србију, заклињући се у српско родољубље, а истовремено је, прикривено, помагао аустроугарско ратовање против Србије. Његове проаустроугарске намере, није било једноставно открити, јер је, после победа српског оружја против Турака и Бугара – 1912. и 1913, уживао велико поверење у народу и војсци. Зато су Црногорци усхићено пошли на ратиште, верујући да ће, са својим врховним командантом, ослободити и српске земље окупиране од Аустроугарске. Уз такво поверење својих поданика, краљ Никола је, кришом, урадио много тога да црногорско оружје буде што мање убојито. Највећи уступак Аустроугарској је учинио намештањем да црногорска војска на ловћенском ратишту потпуно мирује. По договору с Бечом, ни аустроугарске трупе нису предузимале офанзивна дејства на том делу. У исто време, борбе су биле тешке на осталим деловима фронта између српске и аустроугарске војске – од севера Црне Горе до Саве и Дунава. Због реченог српског идентитета црногорских бораца, краљ Никола није могао зауздати целокупну црногорску војску, или је прогласити савезничком војском Аустроугарске. Зато су Црногорци под командом бригадира Јанка Вукотића разбијали офанзивне насртаје Аустроугара на Црну Гору, а у појединим фазама битке, Црногорци су потискивали непријатеља и досезали до Романије у Босни и Требиња у Херцеговини!

Назире се краљево одустајање од заједничке државе

Ова сажета слика намера краља Николе у околностима Првог светског рата није никаква клевета, или наручени памфлет у корист династије Карађорђевића у новооснованој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Сумњу за тако нешто отклања чињеница да су људи верни краљу Николи наименовали пуковника Лазар Рашовић за вршиоца дужности иследног судије ”Ловћенског одреда”. Тим наименовањем, Рашовић је био задужен да испита случајеве хапшења студената на Цетињу и дезетерства међу јединицама на фронту. Сигурно је да краљ Никола не би, за овакве послове, одабрао политичког противника и можемо се сложити да Лазар Рашовић то и није био. Види се, постаће то накнадно – кад открије закулисане потезе свога суверена и његових присталица у свим структурама државе. Лазар Рашовић ће, због тога, болно јекнути и записати закључак једног омладинца из Србије:

”Ви Црногорци ћете бити врло рђаво виђени у цијелој Југославији”.

Рашовић ће се сложити с овом реченицом и коментарисаће је на почетку своје књиге:

”Горенаведене ријечи нијесу безначајне. Оне имају коријен у појавама које су у овом рату задале нашем народу тешких болова, а то су: продаја Ловћена и капитуалација Црне Горе и патње српске војске у одступању кроз Црну Гору. И нема сумње, ове су појаве за моменат доприњеле да се посумња у искреност Црногораца у вођењу рата против Аустроугарске и да на црногорско оружје, на црногорско опјевано и ослављено јунаштво, баце сјенку”.

Трагајући за коренима оног што се збило у ратним годинама, Рашовић открива да је нападно објављивано српство краља Николе било неискрено, јер је, у бити, он био поборник стварања што већег раздора у српском народу. Као што је 1914. објавио улазак Црне Горе у рат против Аустроугарске, а тај рат је, колико су му услови дозвољавали, симулирао, тако је, раније – у миру, почео да штампа у Женеви Српски лист, чије име ће бити само варка, јер се у њему неће заступати српски национални интереси. Рашовић ће оценити да је ”тај лист, наравно, био све, само не српски лист”.

Осврћући се на учинке српске војске у Првом балканском рату, Рашовић овако описује атмосферу у Црној Гори: ”Када је завршен Балкански рат и када су се браћа из двије слободне српске земље састале на ослобођеном Косову, народ у Црној Гори пливао је у радости… Ослобођено Косово; Скопље и Призрен су српски… Србија и Црна Гора су се ујединиле”.

Овакву радост су брзо помутиле одлуке са Цетиња. Народ је разочарала, више од других, наредба да ни један становник Црне Горе не може да путује у Србију без пасоша. Мада је ова одлука била супротна интересима и црногорског народа и његове државе (да не спомињемо интерес и других делова српског народа), надлежни су били дужни да је спроведу с непоколебљивом одлучношћу.

Рашовић то овако описује:

”Пограничним властима дата су најстрожија упутства у овом погледу. И заиста, у кратко вријеме је сваки саобраћај са Србијом прекинут. Како је ово болно одјекнуло код народа у Црној Гори, није тешко појмити. Незадовољство је било неописиво… Плот између Србије и Црне Горе се све више плео. Отпочело је и разграничавање!”

Народ је у Црној Гори, после два балканска рата, био у тешкој ситуацији. Породице пред искушењима преживљавања. Поред тога, у земљи није било политичких партија, или организација које би се супроставиле оваквим краљевим одлукама. Имао је неограничену власт, јер је своју вољу, неометано, спроводио кроз скупштинска и владина тела. Рашовић уочава да је народ, иако неорганизован, био једнодушно против својих властодржаца на Цетињу. Краљево истрајавање на разграничењу Србије и Црне Горе је вређало сваког Црногорца. Незадовољство се видно испољавало и у најзабаченијим селима. То је бринуло краља и присталице. Ублажавали су револт народа објашњењима да су све предузете мере у вези са удаљавањем Црне Горе од Србије у најбољем интересу српског народа – и у Србији и у Црној Гори. Рашовић уверава да је краљ Никола, неуморно, глумио како је његов једини циљ уједињење Србије и Црне Горе, али да то онемогућавају тренутне међународне околности. Тиме је умиривао суграђане и чувао своју популарност, стечену у балканским ратовима. Краљ је знао да ће изгубити подршку народа ако се открије његова намера о одустајању од уједињења две српске краљевине. Рашовић нам овако објашњава односе између народа и владара у Црној Гори пред Први светски рат:

”У народу је настало једно горко разочарање. Са званичне стране се почело увјеравати да ‘формално’ одвајање Србије од Црне Горе диктирају обзири спољне политике. Увјеравало се да Аустроугарска не би дозволила спајање Црне Горе са Србијом, јер би се, на тај начин, створила Велика Србија, против које је уперена оштрица аустроугарске политике”.

(Боже! На исти начин су владе Србије и Црне Горе оправдавале своје поступке кад су одбијале да, од 1991. до 1995, прихвате предлоге Срба из Републике Српске Крајине о уједињењу свих српских земаља. Посланици скупштина Србије и Југославије су гласали против уједињења, ”јер то не би дозволила међународна заједнице, зато што би се тим уједињењем прекршио Венсов план”, та наводна Мировна операција Уједињених нација у Југославији!)

Укратко, последице овакве политике краља Николе, за кратко време између Другог балканског и Првог светског рата, биле су штетне. У првом реду, зато што је за њу Краљ придобио појединце: међу племенским главарима, политичарима, државним чиновницима и интелектуалцима. Ови су је прихватили ради успона на лествицама власти, или ради неке друге личне користи, а она ће, до наших дана – како данас видимо, окоштати у чисту антисрпску политику, с објашњењем да Црногорци нису део српског народа. На основу одлука краља Николе пред Први светски рат, уочавали су се обриси његове истрајне антисрпске политике. Следило је отварање посланства Црне Горе у Београду, што добронамерни Црногорци нису могли да разумеју, јер је било јасно да ”Црна Гора није имала разлога да штити своје интересе у Србији, попут такве обавезе у некој страној земљи”. Краљ је, поред наредбе да Црногорци не могу путовати у Србију без пасоша, спречавао и школовање црногорске омладине у Србији. Лазар Рашовић овако представља поступке краља Николе и ситуацију у Црној Гори пред Први светски рат:

”Као вјешти глумац, краљ Никола је питање уједињења увијек потрзао и на начин само њему јединствен. А они који га нијесу познавали, вјеровали су његовом глумовању. Он се чак јадао пред многим личностима, како због спољних обзира ‘његова’ идеја уједињења не може бити до крајности спроведена, али ће се, ако Бог да, и ове тешкоће савладати… Али, дошао је рат са Аустроугарском, који је изнио на јаву потајни рад цетињске политике. Човјек се мора дивити кад промотри са каквом је виртуозношћу своје глумљење изводио бивши краљ Црне Горе приликом објаве рата Аустроугарској. Та, ко би могао посумњати у патриотизам овог човјека! Али, касније се показало да је он морао тако радити, јер је било немогуће, узевши у обзир расположење духова онда у Црној Гори, друкчије радити. Уствари, он је и даље остао вјерни пријатељ Беча, с којим ни у најкритичније доба рата није прекидао везе”.

После свих побједа, Црногорци бјеже са фронта

Рашовић пише да је краљ Никола намерно ослабио убојну снагу црногорске војске – пре него што је Аустроугарска објавила рат Србији. Упућује на чињеницу да је Краљ ”заиграо био махнито коло једне страховите политике – политике убистава, прогона и тамница”. Окосница ове замисли била је увлачење официра у међусобне обрачуне. Користећи родовску и племенску поделу црногорског друштва, краљ Никола је успео официре поделити у два табора, међусобно завађена. На челу једног је Јанко Вукотић а други је био окупљен око Митра Мартиновића. Прва и највећа штета од ове поделе официра, огледала се у великом срозавању дисциплине – и код официра и код војника. Уз то, пред сам улазак Црне Горе у рат, јединицама је било ускраћено редовно снабдевање храном и оружјем.

Тако је војска од 50.000 бораца (познатих по храбрости, умешних у ратовању на планинама и способних да зауставе неколико пута бројнијег непријатеља), постала више него рањива. Но, почетни окршаји с аустроугарском војском, показали су да су одушевљење и храброст Црногораца надвладали све ове недаће – дисциплина се поправила, нередовна исхрана заборављена, а подела међу официрима није више била погубна. На свим деловима фронта, Црногорци су прешли у напад. Аустроугари су потиснути са свих позиције. Више од тога, црногорски одреди на најсевернијем делу фронта су напредовали, скоро без застоја – Аустроугари губе све стратешке тачке и налазе се у безнадежној ситуацији. Српска западна војска продире у Херцеговину. Циљ јој је Требиње. Заобилази Боку которску и досеже до Ластова. Исход битке на црногорском ратишту је на видику – аустроугарске трупе су пред потпуним поразом. Али, у том моменту се дешава нешто неочекивано – што ће спасити Аустроугаре од тешког пораза. У једној од најуспешнијих црногорских бригада, с најхрабријим борцима, избија побуна! У питању је ”Кучко-братоношка бригада”. Кучи и Братоножићи су уочили да је заповест краља Николе, о новом ратном распореду трупа на фронту, катастрофална по Црногорце и да иде у прилог спасавању аустроугарске војске.

Ето, знајући менталитет Црногораца и њихову поделу на родове и племена, овом заповешћу, краљ Никола је изазвао свађу и нетрпељивост међу официрима и војницима. Рашовић објашњава да су намерно створене међуцрногорске свађе биле у функцији да иницијатива на фронту пређе на страну Аустроугарске. Краљ Никола је то омогућио и својим следећим кораком. Најавио је обавезу хитног измирења завађених страна у војсци и у ту сврху је повукао ”Кучко-братоношку бригаду” са фронта и заповедио јој да дође на Цетиње. Пред њом и деловима других јединица, одржао је говор помирења. За то време, аустроугарска војска је повратила делове изгубљене територије, довукла свеже трупе и утврдила досегнуту линију фронта. Аустроугарски војни аташе у Скадру, Хупка, који се затекао почетком рата у Котору, одржавао је сталне везе са људима краља Николе и он је предложио да црногорска војска на граховском ратишту прекине са офанзивним дејствима.Тај предлог је, како смо видели – повлачењем Куча и Братоножића на Цетиње, краљ Никола реализовао.

По Хупкиној процени (да су Црногорци Боку которску одсекли од залеђа), Аустроугари би у Боки капитулирали, јер су јадранску пучину контролисали савезнички бродови. Рашовић наводи да је ова кривица краља Николе доказана и да су о њој сведочили сви команданти јединица на Граховском ратишту. Он жали што је учинак црногорске војске остао неискоришћен, јер је могао изазвати расуло у аустроугарској армији, попут оне на ратиштима Србије, кад је војвода Живојин Мишић, после победе на Сувобору, кренуо у незаустављиво гоњење непријатеља. Нешто слично су чинили и Црногорци, јер су већ били заузели Фочу, Горажде и Рогатицу и, спојивши се са Ужичким одредом, продирали ка Сарајеву. Опсели су и Калиновик, па је аустроугаска команда хитно упутила свеже трупе у помоћ својим уклештеним трупама у овом малом планинском граду. Но, Црногорци су пресрели послати аустроугарски одред на путу Калиновик – Трново, код Доброг Поља, и до ногу га потукли. А на Мрежици, у близини Доброг Поља, славна ”Кучко-братоношка бригада” је, у кратком окршају, сатрала скоро цели аустроугарски батаљон. Аустроугаре у овом батаљону је ухватила паника, па су се преживели предали Кучима и Братоножићима.

Непријатељ шаље из Сарајева нове трупе ка Гласинцу. Црногорци су открили ове покрте, одлучујући се за фронтални напад. С Аустроугарима се у коштац ухватио ”Санџачки одред” сердара Јанка Вукотића и сад је у непријатељско десно крило требало да удари ”Дрински одред” Митра Мартиновића, о чему је већ била издата наредба Врховне команде. Уместо да војска Митра Мартиновића то учини, у њеним редовима избијају побуне. Најизразитије се буни ”Зетски одред” и он одлази са својих положаја код Боровца. У оваквој празнини на фронту, комндант је приморан да повуче цели ”Дрински одред”, чак на десну обалу Дрине. То је запретило аустроугарским опкољавањем ”Санџачког одреда”, па се и он морао повући са Гласинца. Такав неочекиван и негативан преокрет на фронту, приморао је и лево крило армије Краљевине Србије да се повуче. Аустроугари су умарширали у небрањене пределе, чинећи стравичне злочине над српским народом у селима источне Херцеговине и Босне. Срби су стрељани и вешани, а куће су им пљачкане и паљене.

Описујући ова збивања на црногорско-аустроугарском ратишту, Лазар Рашовић упућује да је закулисаном игром краља Николе и њему верних политичара и команданата, пружена шанса Аустроугарској да се спаса од потпуног пораза на свом југоисточном фронту. Црногорци су враћени са српских територија у Херцеговини, у тренутку војне премоћи над Аустроугарима. Враћени, мада су већ били пресекли пругу Зеленика – Босна и били испред Требиња. Да би Аустроугарима још више помогао, како објашњава Рашовић, краљ Никола је ”побуњене” јединице преместио и укључио их у ”Дрински одред”. То је значило да их удаљује с фронта, где су биле пред победом.

Он је ситуацију описао овако:

”Битка на Гласинцу отпочела је 6. октобра. Истог дана, побунио се ”Зетски батаљон” и напустио позицију Боровац. Командант одреда Митар Мартиновић извјестио је краља Николу о томе, овим телеграмаом: ‘Његовом Величанству Краљу – Цетиње. Зетски баталион срамно напустио позицију Боровац. Сва моја наговарања и лично заузимање да не напуштају позицију, остали су безуспјешни. Бригадир М. Мартиновић’.

Истрагом је, напротив, утврђено, да командант Мартиновић не само што није ништа предузео да спријечи побуну, већ је, шта више, дао под суд официра, капетана Велимира Драгишића, који је ту побуну покушао да спријечи”.

Испитивањем војника и официра, инспектор Рашовић је установио да су присташе Митра Мартиновића (противници сердара Јанка Вукотића), неколико дана пре планиране битке на Гласинцу, створили раздор међу официрима, због чега је дошло до речене побуне ”Зетског одреда”. Агитатори су захтевали да се командант бригаде Зарије Вуксановић смени, а ако се то не учини, да војници напусте положај и да се преместе на положај код Калиновика, стављајући се под команду свог човека – такође, команданта бригаде Раичевића. Рашовић побуњену јединицу час означава као ”одред”, час као ”батаљон”, час као ”бригаду”, али недвосмислено упућује да је њен командант Вуксановић био присташа официра Јанка Вукотића, значи групе официра српски оријентисаних. Зато је јединицу, под његовом командом, требало искључити из борбених дејстава. Официрима који су подржавали проаустроугарску политику краља Николе је то успело и Рашовић то овако објашњава:

”На сам дан Гласиначке битке, баталион умјесто да врши напад, према већ издатој диспозицији од стране Врховне команде – напуста позицију и иде, самовољно, под команду Раичевића”.

Ово се десило у моменту, кад је један од патриотиски оријентисаних официра у батаљону Велимир Драгишић, капетан и командир чете, био у извиђању непријатељских положаја. Драгишић је овако описао поступак свога батаљона:

”Кад сам се вратио из извиднице, нијесам нашао свој баталион на позицији. Командант баталиона и војници сједели су под шаторе. Војници, носећи своје пртљаге, одлазили су у нереду – у групама и појединце, пут Калиновика, гдје се налазила војска Андрије Раичевића. Запрепашћен овим страшним призором, ја сам упитао најближе војнике, шта ово значи? Одговорено ми је да баталион неће да остане и даље под командом Зарије Вуксановића, већ хоће да иде код свог човјека Раичевића. Спопао ме је ужас. На нашем десном крилу, грми топ и пушка, планине се проламају, а мој баталион, бјежи с позиције!”

Честити капетан Драгишић је био запрепашћен. Вероватно да за овакву ситуацију никад није чуо – ни на часовима у војним школама, ни у предањима из ранијих ослободилачких бојева. Пред његовим очима, војска бежи с фронта, на којем је битка већ била добијена? У истом тренутку, види да официри те војске седе под шатором и мирно пију кафу. Као да се ништа не дешава што најављује трагедију и војске, и народа, и државе. Драгишић прилази команданту баталиона Нику Раичевићу и тражи да предузме све да се војска врати и фронт, пред предстојећу битку, уреди. Нико Раичевић му, лежерно, одговара:

”Па, ето, неће Зећани под команду Вуксановића… Што ја да спречавам? И Мартиновић зна за то”.

Драгишић схвата и изјављује пред истражитељима, касније:

”Сад ми је тек постало јасно. Несрећна политика одиграва своју жалосну комедију у најодсуднијим часовима нашег народа. Напомињем, да ме је одјељење моје чете, које није било са мном у извидници, чекало на позицији. Салутирајући, опет по војнички, оставим шатор команданта баталиона и вратим се својој чети. Командујем ‘У фронт’ и одмах кренем напријед. Сви ме војници моје чете послушају, и пођу за мном… На то ће устати командант Раичевић, обраћајући се мени овим ријечима: ‘Немој да устављаш војнике, јер их ни Митар Мартиновић није заустављао! Нека иду и они код своје браће!’ На ову безочност команданта, плануо сам и довикнуо, и њему и свим официрима: ‘Ја видим о чему се ради. Ви нећете да спречавате бунт, већ га потпомажете. Велимир Драгишић то неће да чини!”

Свакако, Драгишићев иступ је сметао организаторима бунта Зећана и повлачења црногорске војске с других делова фронта, па га је требало изоловати. Командант Нико Раичевић је против Драгишића повео дисциплински поступак, образложен чињеницом да је Драгишић одвео чету на фронт, а да то није било одобрено с вишег места. Што ће рећи, то није одобрио командант побуњеног батаљона Нико Раичевић. Драгишић је изведен пред команданта Митра Мартиновића и овај ће га пред свим официрима деградирати, супротно закону Црне Горе. Наиме, деградацију црногорског официра, могао је да обави једино суд. Овог пута, Митар Мартиновић је сам скинуо ознаке са официра Драгишића и одузео му сабљу. Велимир Драгишић се жалио суду, али судски поступак није уследио. Супротно томе, тужба против капетана Драгишића је одмах прихваћена у ”Дринском одреду” и он је, због непослушности претпостављеном, осуђен на две године и осам месеци робије.

Лазар Рашовић наводи да је уклањање Зећана са фронта био увод, и главни узрок, црногорског пораза на фронту код Гласинца. Но, одлазак зетске јединице са фронта, неће бити катастрофалан само за део напуштеног фронта, него ће, што је најгоре, њен случај послужити да се сва црногорска војска доведе у изгубљену позицију. То се види из депеше бригадира Мартиновића Врховној команди, у којој јавља да планирану помоћ ”Санџачком одреду” не може послати, јер је у војсци расуло! Лазар Рашовић, увидом у чињенице, закључио је:

”Као и на Грахову, тако и овдје, побједа нашег оружја није се жељела. Нека невидљива рука управљала је догађајима и свраћала их оним правцем, који је нашим непријатељима био повољан!”

(Нека нам буде дозвољено да ово стање са фронта српске војске из 1914. упоредимо са оним са фронтова српске војске из 1991. У оба случаја, препознајемо ову ”невидљиву руку” Лазара Рашовића. Можемо сведочити да је само она могла да спаси од пораза (1991-1995) муслиманске и хрватске трупе – на брзину формиране, неувежбане и слабо наоружане, мада су испред себе имале Југословенску народну армију – одавно формирану, солидно увежбану и добро наоружану).

Правосуђе по вољи краља Николе

Можемо само замислити шта је преживљавао капетан Драгишић кад је видео како се, закулисаним играма политичара и војсковађа сопствене државе, сасвим изгледна победа црногорске војске претвара у њен пораз. Морало је да га обеспокоји и сазнање да ће последице овог пораза бити више него катастрофалне за српски народ и његове две краљевине. Чинио је шта је могао. Уздајући се да ће правда и истина победити, у што Срби верују од искона, полагао је све наде у помоћ црногорског правосуђа. Није га обесхрабрила пресуда Војног суда ”Дринског одреда”, у којој је записано да је капетан Велимир Драгишић крив, јер се супроставио наредбама својих претпостављених. Жалио се Великом војном суду, с образложењем да не може да прихвати изречену пресуду Војног суда ”Дринског одреда”, јер је диктирана од бригадира Митра Мартиновића. Велики војни суд је узео у обзир све поднесене чињенице о расулу на делу фронта с којег је одступио ”Зетски одред” и нашао је да у овим догађајима нема никакве кривице капетана Велимира Драгишића, па је претходну судску одлуку поништио.

Међутим, Војни суд ”Дринског одреда” је поново осудио Велимира Драгишића – у расправи која се, по одлуци Великог војног суда, звала дослеђење. У неколико дослеђења пред овим Војним судом, капетан Драгишић је, истоветно, осуђиван. После тога, капетан Велимир Драгишић је тражио изузеће Војног суда у ”Дринском одреду” и молио је да се његов предмет уступи Војном суду ”Ловћенског одреда” – на Цетињу. Велики војни суд је ову молбу капетана Драгишића уважио. Предмет је уступљен Војном суду ”Ловћенског одреда”, где је истражни судија био Лазар Рашовић. Рашовић је обавестио Велики војни суд да нема никаквих разлога да се капетан Велимир Драгишић кривично гони. Овај закључак је прихваћен од стране Великог војног суда, па је пресуда, у том смислу, написана. И кад је изгледало да ће истина и правда победити, умешао се краљ Никола. Свакако, није могао дозволити да се капетану Драгишићу даје за право, јер би то могло да упути на закључак да су поступци на фронту били условљени претходним тајним договорима црногорског краља и аустроугарског цара – у што ће се и Рашовић уверити, током своје истраге у предмету тужбе против Велимира Драгишића. Он, у књизи, о томе обавештава читаоца само кратким питањем:

”Зар није јасно, шта се иза свега крило?”

Краљ Никола поступа енергично. Позива Министра војног и наређује му да одмах суспендује са дужности вршиоца дужности иследног судије ”Ловећенског одреда” Лазара Рашовића. Министар поступа по сувенеровој наредби, али већина чланова Министарства војног се побунила против ове одлуке и тражила је објашњење од министра. Овај их је окупио и рекао им: ”Истина је, иследни судија је радио по закону, али ово је – Црна Гора!”