Приповјетке Ива Ћипика

На повратку с рада

Цвијета и син јој Марко иду у град преко мора да "заслуже који динар". Прво атмосфера јадних загорских радника, па потом када већина Загораца оде у неки други град тражити посао, њих двоје остану. Њој је муж сломљене ноге, те је пошла да заради нешто више новца са сином. Марко побољева, лијечи га тражећи новце које јој послодавац наплати, теза поврат нема пара.

Агент неће да је пусти на пароброд, она кука и нада се. Ништа не помаже. Пређе сутрадан јефтинијим. У вароши шетају богати, а она не зна како ће мужу на очи без новаца, те запроси једног, он јој да паре, али је полиција отјера.

Кући дознаје да јој је муж умро, јер је, будући радишан, морао отићи насјећи дрва. Рана му се загадила и убила га.

Иво Ћипико одлично описује тренутке спознаје смрти. Једноставно, у двије ријечи, што повећава бол. У својој кући, иако је устављају кумови, стоји сама. Дјеца јој се завлаче у скуте и плачу.

Цвијета

Иво Ћипико се бави женом, проблемом моралног живота и блуда потакнутог здравом природом.

Код Цвијете је социјална нота смијешана са тугаљивом обичношћу појаве, оног времена, адета му и конкретног тренутка. Цвијета служи у кући јер је сирота. Даје се опис њеног живота од дјетињства, преудане мајке, оца који је није хтио.

Послала је своју фотографију заједно са још неким цурама Спасоју, бившем слуги у газда-Вељковој кући. Он је сада у Америци, а наумио је да се жени. Она га се сјећа из њихове младости, дјетињства.

Обоје Црногорци, поведени на прислужење у Боку. Одабрао је, она није начисто шта би. Тужно је и мучно то путовање подређеног и затуцаног чељадета, преко мора у друге градове и земе које јој се не чине пуно друкчијим. Прати је весео младић Лазо, а спасоје када је види, нагрђену помало од оспица, пословно каже: Нијеси ти за ме!

Лазо га подсјећа да гријеши душом, а он јој обећава наћи посао. Платиће јој карту назад ако хоће. Лази је жао, она би ишла са њим, али он неће. Не може.

Завршава се старошћу њезином. Спасоје се вратио као господин, оженио се, али њу то ништа у старим навикама не омета, изузев када види брод "крцат снажне омладине", тада се сјети Лазина осмијеха и жали ту дјецу.

Глупост нерадње, измакнуте прилике за срећу и бијег од досадашњости.

Антица

Слободна љубав. Њена могућност, природност, па и неопходност. Овдје, као и другдје, Иво Ћипико се доста бави описима унутрашњих стања човјека. Односно жене. Скоро психоаналитички из љекарских налаза.

Приповједач је активан учесник у радњи. Антица је као дјевојчица доведена на шкољ. Порасла је сама "играјући се са чобанчићима" (маме и тате), те је осјетила слободу. Прекретница је постала када се задјевојчила и више није смјела онако отворено да се дружи. Утом је запроси разроки рибар Марко, којег је она најмање хтјела. Противно својој вољи, пристане.

Неће га, а он, подсокољен институцијом брака тог времена, Марко заборавља своје молбе и њено сажаљење по смрти мајке му, те је подсјећа да јој је господар.

Три дјетета нијесу доста да одвргну његову љубомору. Брани јој да иде од куће, да се не би састајала са морнарима. Туче је. Живот им се претвара у обичајну колотечину, са дјецом као оправдањем.

Он гине, утапајући се у олуји.

Антица се искрено бринула и стријепила, а кад га је видјела мртвог, више се није ни осврнула на то. Жељела је кући, дјетету у зипци.

Потом приповједач пристаје на шкољ, гдје је она седамдесетогодишња баба. Мајка седморо дјеце. Волила је многе. Један од рибара из друштва, који јој је направио једно дијете, био би је и оженио да је она хтјела. Показује своју кућу у напуштеном самостану, дивљег магарца којег је ухватила на жеђ.

Приповједач одлази, питајући се шта га тако веже са том женом.

Прељуб

Павао и Илија су два сувезника. Селом се пронесе глас да су сувезници и по женама, тју. да павао користи комшијину жену Цвијету као своју.

Илија је наглух и слабовид, те дослути шта се дешава тек када већ цијело село пброју. Ухвати их упослу, она умакне, а њему разбије главу и веже га. Чудан је за данашње појмове однос Павлове жене, окја одвезује и превија мужа, пребацујући Илији.

Немоћан да било шта учини жени "истовремено би је и мазио и тукао, а то не ваља". Стога он намисли да све то преда закону у руке, те њих двоје буду осуђени на три седмице робије.

У тамници Цвијета износи мисао о заслуженој казни, а Павао навија да све буде као и дотад.

Онда га је вољела прије и сад су то обновили, наконо година брака са Илијом, за којег је невољно пошла.

По изласку, пију заједно у кафани, затим иду путем, а Илија хоће да се ослободи павла.

Цвијета му држи страну, намигујући час једном, час другом.

Одлазећи, она му обећава да ће завршити са њим и да јој не пада више на памет.

Илија се задовољава својим описима топле кућне атмосфере, али будућа прељуба остаје да виси као могућност којом се све завршава.

Иво Полић

Аутобиографса прича, постхумно објављена. У Цариграду је, то му је ново ивотно искуство. Удивљен Аја Софијом, "клања у фесу са вјерницима" и мисли о тренутку њеног освајања.

Враћају му се слике његовог родног Каштела, дјеце која га гађају камењем, акоју воли упркос томе.

Сјеменишта, глади за храном и сексом.

Мучио се у неправди учитељевој, због одбране од имућнијег нападача, жупниковој, због нагризеног поклон-колача. Сироте дјевојке, те покушаја њеног снубљења, осујећеног од стране вршњака.

Чини се да је Иво Ћипико свој прелаз у Србију провукао овдје као прелаз у Истамбул и исламску вјеру. Београд, додуше, заиста и лични помало на Цариград под Турцима.

Гледа и описује љепоте Стамбола. "Вечерава у Азији, ручава у "Европи", те даје коначну мисао:

"Има само два начина живота… онај старих султана, и онај св. Фрање Асишког – трећи је ситан, бедан… И он је плакао.".